Tekst iz Kragujevca
Pobuna radnika
iz »doline gladi«
Mada je
štrajk »Partizana« okončan, skori kraj agonije
se i ne nazire
Dvanaest radnika fabrike kože »Partizan« prekinulo
je osamnaestodnevni štrajk glađu nakon što je
u Beogradu potpisan sporazum sa većinskim vlasnikom
Jovanom Aleksićem o isplati otpremnina i povezivanju
radnog staža uz dobrovoljan odlazak 85 radnika
iz fabrike.
Sporazumom koji je potpisan u Ministarstvu rada
i socijalne politike obezbeđuju se zaposlenima
Fabrike kože »Partizan« otpremnine u visini od
1.500 evra i povezivanje radnog staža, što će
omogućiti jednoj grupi radnika da odu u zasluženu
penziju. Istovremeno, radnici su se odrekli neisplaćenih
zarada za proteklih pet i po godina i stavili
van snage izvršne presude po tužbama koje su ranije
podneli za višegodišnje neisplaćene zarade.
Gubitak radnog mesta i odustajanje od tužbi bila
je cena na koju su radnici »Partizana« dobrovoljno
pristali u pregovorima tokom petomesečnog štrajka
u fabrici. Ponuda radnicima fabrike tokom pregovora
bila je po sistemu »uzmi ili ostavi«. I radnici
su posle dužeg vremena pristali da uzmu ono što
im je ponuđeno iz straha da ne izgube sve.
»Od dva zla izabrali smo manje, jer je fabrici
pretio stečaj«, izjavio je Miodrag Macužić, predsednik
sindikata Nezavisnost i dodao da je radnicima
omogućen odlazak na tržište rada gde će primati
mesečne nadoknade, a biće im uplaćeni radni staž
i socijalno osiguranje.
Sigurno je da bi ozbiljna ekonomska i socijalna
analiza »slučaja Partizan« pokazale svu nepravdu
srpske privatizacije i golgotu kroz koju prolaze
radnici za čiju sudbini ama baš niko i ne haje.
Tim pre jer je »Partizan«, nekada uspešna fabrika,
privatizovan pre pet i po godina. Godine neizvesnosti,
rad u nemogućim uslovima, pet meseci štrajka i
osamnaest dana gladovanja, samo su deo golgote
i trauma kroz koje su prošli radnici i njihove
porodice.
Toliko nerazumevanja, nehumanosti, okrutnosti
i politikantstva na tragediji jedne grupe ljudi
izgubljenih u tranzicionom vihoru nije skoro viđeno
u industrijskom Kragujevcu gde na posao čeka 27.000
ljudi. Potvrdilo se i ovog maja da grad na Lepenici
ostaje »dolina gladi« bez obzira na sva predizborna,
koaliciona i »lako ćemo« obećanja. Tokom protesta
radnici su posebno bili revoltirani ponašanjem
gradonačelnika Veroljuba Stevanovića i predsednika
G 17 plus Mlađana Dinkića čije su posete odbili
u vreme proslave 6. maja, Dana grada. Jer, štrajk
radnika »Partizana« pokazao je da i pored upornog
nastojanja lokalne vlasti da otvaranjem luksuznih
super marketa, šoping molova i višednevnim proslavama
pokažu da je Kragujevac, zahvaljujući njihovoj
politici iz »doline gradi prešao u grad budućnosti«,
slika gladnih radnika »Partizana« na nosilima
to je duboko demantovala.
Predsednik štrajkačkog odbora Svetozar Bojanić
optužio je Agenciju za privatizaciju i Akcijski
fond kao glavne krivce za probleme radnika »Partizana«
i naglasio da je država mogla prilikom privatizacije
da spreči ovakve tragedije ljudi samo da je to
želela.
Prema potpisanom sporazumu, vlasnici fabrike obavezali
su se da do 15. maja isplate otpremnine radnicima,
a da do kraja juna uplate radnicima dugovanja
po osnovu penzionog i socijalnog osiguranja. Ukupna
dugovanja radnicima iznose oko 50 miliona dinara,
a Ministarstvo rada i socijalne politike, gde
je potpisan sporazum, garant je da će zahtevi
radnika biti ispunjeni.
I dok su radnici »Partizana«, »22. decembra«,
»Zastava Elektro« u Rači, Robnih kuća »Beograd«
štrajkovali, u gradu se slavilo u karnevalskoj
atmosferi opšteg blagostanja. Uz iće i piće točio
se šampanjac, otvarale saobraćajnice, slavio veliki
radni uspeh i najavljivala nova dostignuća. Kao
i svih ovih godina posle 2000-te Đurđevdan se
proslavljao u karnevalskoj atmosferi, pevalo se
i veselilo. A bogami i plaćalo. Samo za više koncerata
estradnih zvezda iz gradske kase je izdvojeno
70.000 evra. Ima se, može se, kaže narodna! Na
kritike da nije vreme za slavlje i šampanjac i
da je kriza sve veća, a siromaštvo sve prisutnije,
iz gradske vlasti su poručili da je ove godine
»obeležavanje majskih svečanosti skromnije« i
da se ne treba odreći tradicije i proslava. Izgleda
da poznata krilatica vlasti o narodu, hlebu i
igrama za Kragujevac više ne važi. Sve je veći
broj onih koji više nemaju ni za hleb. Višednevna
drama radnika »Partizana« pretila je da potpuno
umanji nastojanje gradskih čelnika da povodom
Dana grada prikažu građanima i javnosti svoj veliki
uspeh. Nevolja ove vlasti je u tome što je potpuno
izgubila vezu sa stvarnošću sa kojom i ne može
i nije spremna da se suoči. Mada je štrajk »Partizana«
okončan, skori kraj agonije se i ne nazire. Barem
propalih preduzeća i radnika izgubljenih u tranziciji
ima dovoljno. Idemo dalje, slogan je i ove vlasti.
I sve tako do nekog novog protesta, novih štrajkova
i gladovanja.
Štrajk radnika u »Partizanu« još jednom je pokrenuo
pitanje da li svi radnički zahtevi moraju da se
ostvare samo prisilom, teškom mukom i tragedijom
osiromašenih radnika i njihovih porodica. Sigurno
da je moglo i drugačije da se reši da je država
bila spremna na to.
