Oni su bogati, glamurozni,
retko prisutni u javnosti, osim na prijemima kada
se pojavljuju u srdačnom ćaskanju sa najvišim
političarima. Ne daju izjave novinarima jer im
je lakše da kupe celu stranu novine da bi tu o
svojoj kompaniji napisali ono što hoće. Drugi
se mogu videti u humanitarnim akcijama (one nekako
više idu uz sportiste). Ima i onih koji ne beže
od novinara pošto su uvereni da će ih zaseniti
svojom umetničkom veličinom. Takvi se mogu videti
na rodoljubivim mitinzima sa kojih upućuju preteće
poruke »nepatriotama«. Šarmom jednog Drakule
opčinjavajuće deluju na političare koji im se,
poput onih lepotica na filmu, nemoćno podaju do
poslednje kapi krvi.
|
Nije prošlo mnogo vremena otkako su se
Užičani u naletu antikomunizma oslobodili
tragova Užičke republike, a već su osvanuli
u Užičkom emiratu. I ne samo što su dobili
emirat, nego su dobili i emira – Emira
(Kusturicu), čuvenog filmskog reditelja.
Takav tok događaja ni Tarabići ni Kremansko
proročanstvo nisu predvideli. Emirov životni
put u Srbiji skoro da liči na njegove
filmove, možda najviše na »Andergraund«
iliti »Podzemlje«. Iako se njegovo novo
ime Nemanja tu ne uklapa baš najbolje
po estetskim i drugim nacionalnim merilima.
|
|
 |
 |
|
Međutim,
u našoj postsocijalističkoj
stvarnosti stvari nisu
tako čiste kao u filmovima
o rumunskom velikašu,
grofu iz tajanstvene
Transilvanije. Ovde,
naime, nije uvek sasvim
jasno ko kome sisa krv.
Da li naši velikaši
političarima ili obrnuto.
Tek, iz tog mračnog
ljubavnog spoja rađa
se nasilje koje se razbija
o glave običnih ljudi
ostavljajući ih bez
nade u neku pravdu i
zaštitu.
|
|
|
|
|
Tek, zahvaljujući bliskosti sa bivšim premijerom
Vojislavom Koštunicom, Nemanja je polako počeo
da stiče svoja imanja, a dobio je i zvanje direktora
Parka prirode na Mokroj gori, uz koje je išla
i titula počasnog građanina Užica.
Park prirode je sa 3.678 hektara uredbom vlade
premijera Mirka Cvetkovića proširen na jedanaest
hiljada hektara, od čega je 6.388 u privatnom
vlasništvu. Međutim, vlasnike zemljišta niko ništa
nije pitao i oni se protive što im je ograničeno
pravo raspolaganja imovinom koju sada čuvaju naoružani
rendžeri. Ogorčeni su zbog, kako kažu, sprege
vlasti i pojedinaca i pitaju »odakle nastaju te
koalicije«. Prete da će se žaliti Međunarodnom
sudu za ljudska prava u Strazburu, jer sumnjaju
da će ovde naći pravdu.
U emisiji »Insajder« novinarke Brankice Stanković
Emir na optužbe seljaka da su prekršeni ustav
i zakoni odgovara oholo, kao svaki emir. A kao
filmski reditelj smestio je meštane Kremne i drugih
okolnih sela u apsurd dostojan njegovih filmova.
»To je spoj desnog primitivizma i kvazileve, takozvane
Pentagon left političke pozicije kojoj ne
|
odgovaraju aspekti
mog javnog delovanja, zavist i negativna
projekcija se spajaju i reprodukuju ordinarnu
laž.« Pitanja novinarke o tome kako je
vlada, što je jedinstven slučaj, osnovala
svoje preduzeće kojim on upravlja, a i
sam je vlasnik zemljišta, Kusturica kvalifikuje
kao »simpatične doskočice, one se razbijaju
o oblak. Sve smo to već prošli«. I kaže
da nije on u sukobu interesa, već da su
seljaci u sukobu, dok on, emir (Emir)
|
|
|
postoji tu da štiti interes države. »Hoćete da
rušimo vladu zbog ideja kako se štiti teritorija«,
pita ovaj direktor koji je i sam zaštićen toliko
jakim političkim vezama da sebe već smatra samim
elementom života, »Ja sam deo kiseonika koji
udišete zahvaljujući šumama koje ja čuvam«. Nikakve
nelagode nema kod ovog našeg velikaša zbog toga
što paktira s vlašću koja krši ustav i Zakon o
šumama, što smatra prirodnim da bude postavljen
za direktora bez konkursa, što je on sam u sukobu
interesa. On voli vlast, a ova njega, na noge
su mu došli na otvaranje Drvengrada bivši premijer
Koštunica i predsednik države Tadić, ministri...
I tu nema mesta nelagodi ni za reditelja ni za
velikaša. Čini se da mu ovaj drugi, status velikaša,
veoma prija.
Bliski odnosi sa premijerom Koštunicom naročito
su upadljivi na mitingu koji je premijer organizovao
21. februara 2008. Tada ga je premijer lično najavio
kao glavnog govornika. Emirov govor bio je govor
velikaša, a ne umetnika. Tada je zapretio svim »nepatriotama« da
»ni u mišjoj rupi neće moći da se sakriju« pred
borcima za Kosovo, pravim patriotama. Uostalom,
kada je prošle godine negodovanje seljaka postalo
javno i neprijatno, podršku mu je pružio Dobrica
Ćosić hrabreći ga da istraje u misiji zaštitnika
»Nacionalnog parka«. O Užičanima i seljacima napisao
je »Osramotili su nas psovači«. Na uzroke seljačkog
bunta nisu se osvrnuli ni on ni Kusturica jer
bi tada morali nešto da kažu i o sopstvenoj vanumetničkoj
delatnosti koju su obeležili militantni nacionalizam
i obožavanje Miloševića, Koštunice i sličnih.
Kampanji za Kusturicu pridružili su se tadašnji
DSS, predsednik opštine Užice i ministar kulture,
SRS i glumac Toma Kuruzović, dramski pisac Siniša
Kovačević i njegov imenjak fudbaler, košarkaš
Dejan Bodiroga, folk zvezda Seka Aleksić... Kusturica
je uzvratio u maniru velikaša. »Svi koji vrede
na mojoj su strani.«
Na privilegovanu poziciju Kusturice ukazala je
i Nataša Mićić, narodna poslanica (LDP), koja
je u Narodnoj skupštini govorila o načinu raspolaganja
sredstvima Fonda za razvoj: »Dešava se da jedna
mesna zajednica u gradu odakle ja dolazim, Užicu,
MZ Mokra gora, dobije dva i po puta više sredstava,
244 miliona je dobio Emir Kusturica za Park prirode,
dok recimo Priboj, koji bi trebalo da bude nerazvijena
opština, u poslednje tri godine nije dobio ništa.
Emir Kusturica dobije više od jednog Vranja, dobije
dva i po puta više od Užica«. Ove reči ostale
su bez odjeka ne samo u parlamentu nego i u javnosti.
