Borba da se savlada teskobna neizvesnost današnjice, iskustveno povezana sa mnogim teskobnim doživljajima iz prošlosti. obuzima sve kapacitete ličnosti ne ostavljajući joj mogućnost da se distancira od emotivnog diskursa i napravi otklon ka racionalnom. Testiranje događanja emocijama briše mogućnost korišćenja univerzalnih vrednosti i iskustava. Takva konstelacija psiholoških snaga onemogućava učenje na ličnom iskustvu zbog čega se greške u zaključivanju i delanju ponavljaju, a mogućnost da se energija ulaže u sisteme van sopstvenog smanjuje na minimum.
Detektuju se problemi ali se ne nalazi rešenje, kreativnost je zarobljena osećanjem nemoći i očekivanjem da se izlaz nađe na drugom mestu. Očekuje se maksimalna dobit iz minimalnog ulaganja, a neostvarivost te alhemijske formule postaje novi izvor frustracije.
Građani koji državu doživljavaju kao apstraktni živi organizam koji treba da im obezbedi sigurnost bez obzira na lične investicije, pokušavaju da pronađu mehanizme kojima će privremeno sebe zaštititi, bez anticipacije reakcija koje će planirani potezi izazvati.
Radnici koji ostaju bez radnog mesta ulažu napore da obezbede »vezu« kako bi ostvarili penziju iako ne ispunjavaju zakonske uslove. Nezaposleni preko politički uticajnih ličnosti pokušavaju da dobiju neko radno mesto u državnim ustanovama, oni koji nikada nisu bili zaposleni trude se da ostvare pomoć preko ustanova socijalne zaštite. Nekadašnje lično ili preneto iskustvo o prevelikim pravima i zanemarljivim obavezama iz vremena kada su

zagarantovano radno mesto i primanja koja nisu zavisila od njihovog radnog učinka, odvode ih iz sadašnjosti, uslovljavajući nove intrapsihička sukobe proistekle zbog nespremnosti da racionalno sagledaju aktuelni državni sistem, koji i sam funkcioniše odvojen od realnosti.
Oni kojima je lakše da se bave falsifikovanom prošlošću no da žive u mukotrpnoj sadašnjosti ne predstavljaju validnu kategoriju stanovništva sa kreativnim ličnim potencijalima i spremnošću da ih ulože u združene aktivnosti koje bi omogućile da budućnost bude izvesnija. Kreativna manjina će sopstvene potencijale ulagati u lične sisteme kako bi sebi i svojim najbližima omogućili da nedaće prebrode sa što manje investicija. Državni establišment koji ne poseduje odgovornost za zajednicu nastaviće da funkcioniše po principima koji mu obezbeđuju opstanak na dobijenim funkcijama. Nijedna kategorija stanovništva se ne bavi anticipiranjem sutrašnjice i ne poseduje spoznaju o pravilima i pravcima kojima bi se haotična sadašnjost usmerila ka izvesnijim pravcima kretanja. Ne postoji svest o državi kao sistemu u koji svi ulažu kako bi opstajao i rastao kao organizam sa kompatibilnom energijom, već iscepkana svest pojedinaca, većih i manjih formalnih i neformalnih grupa bez anticipativnog poimanja, koncentrisana isključivo na oročeno trajanje u »ovde i sada«.
Lično i iskustvo drugih koristi se za egzistencijalno održavanje pojedinačnih a ne za razvoj zajedničkog sistema. Pamćenje je emotivno i obojeno egocentričnim sadržajima. Prošlost se testira individualnim reperima zbog čega su događaji od pre deset godina pohranjeni u sećanju kao apstraktne slike koje nisu konektovane sa aktuelnim trajanjem. Smrt pod ruševinama zgrade državne televizije, koja je snašla ljude koji su se nalazili na poslu ili i danas nerasvetljeno ubistvo Slavka Ćuruvije su događaji kojih se prisećaju njihovi najbliži i političari po zadatku. Većina ostaje nema pred zločinom, aboliranim zločincima i nepravdom. Elementarni nedostatak saosećanja i pomirenost sa ugrožavajućim događanjima u mentalnim sistemima većine poništava čovečnost i pravo na izbor drugačiji od ovoga u kojem otaljavamo sopstveno trajanje.

	Dragica Stanojlović