Posle skoro pedeset godina
nepopustljivog neprijateljstva prema kubanskoj
revolucionarnoj vladi, SAD su preduzele prvi korak
prema otopljavanju odnosa. Kubanska vlada je odgovorila
oprezno i skeptično, ali je otvorila vrata ovoj
mogućnosti.
Neki komentatori su ovu novu situaciju doveli
u vezu sa promenom vođstva u obe zemlje. Stvarno
objašnjenje leži mnogo više u izmenjenoj geopolitičkoj
situaciji – u svetskom sistemu kao celini, a posebno
u Latinskoj Americi.
Kubanski revolucionari su došli na vlast januara
1959. godine. Odnosi sa SAD izrazito su se pogoršali
već te godine. Marta 1960. predsednik Ajzenhauer
je naredio pripremu invazije radi obaranja kubanske
vlade uz pomoć kubanskih prognanika. Ubrzo posle
toga Džon F. Kenedi postaje predsednik i odobrava,
marta 1961, revidiranu verziju Ajzenhauerovog
plana. Mesec dana kasnije plan je bio ostvaren.
Poznat je kao invazija Zaliva svinja (Playa de
Giron). Trajala je samo nekoliko dana i bila vojni
poraz za napadače podržane od SAD.
Januara 1962. SAD su predložile, na sastanku Organizacije
američkih država (OAS), da se Kuba isključi iz
članstva. Predlog SAD podržalo je 11 od 21 članice,
a bilo je potrebno dve trećine glasova. Kuba je
glasala protiv, a šest latinoameričkih država
se uzdržalo. Glavni razlog suspenzije bila je
činjenica da je Kuba objavila svoju odanost marksizmu-lenjinizmu,
što je smatrano nesaglasnim sa članstvom. Osim
toga, SAD su objavile totalni embargo na trgovinske
odnose sa Kubom i nastojale su da obezbede pristajanje
na ovaj bojkot kod svojih saveznika u zapadnoj
Evropi i među državama Latinske Amerike.
Oktobar 1962. obeležila je vrlo dramatična kubanska
raketna kriza. Sovjetski Savez je postavio nuklearne
rakete na kubanske položaje. SAD su zahtevale
da se one povuku. Svet se uplašio da je na ivici
nuklearnog rata. Na kraju, Sovjetski Savez je
povukao rakete, verovatno posle tajnog obećanja
SAD da neće podržavati dalju invaziju Kube. Kubanska
vlada je pokazala svoje neslaganje sa odlukom
Sovjetskog Saveza, ali je zadržala dobre odnose
sa tom vladom.
Očigledno je da je glavni element neprijateljstva
SAD prema kubanskoj vladi bio hladni rat. Sa tog
stanovišta, vlada SAD je vršila stalni pritisak
na svoje NATO saveznike i zemlje Latinske Amerike,
tražeći da prekinu sve veze sa Kubom, što su,
jedna za drugom, većinom i učinile.
U isto vreme rastao je broj kubanskih egzilanata
u SAD. Njima je bilo namenjeno zbacivanje kubanske
vlade i politički su organizovani kako bi obezbedili
vrlo snažnu podršku za ovu ideju u Kongresu SAD
i vladi. U toku prvih tridesetak godina ovaj trud
je bio sve uspešniji.
Protiv ovog neprijateljstva kubanska vlada je
tragala za saveznicima ne samo među zemljama tzv.
socijalističkog bloka već i među revolucionarnim
vladama i pokretima tzv. trećeg sveta. Kuba je
zemljama trećeg sveta »izvozila« svoj humani kapital,
u vidu dobro obučenih lekara i učitelja. Ponudila
je ključnu vojnu pomoć vladi nezavisne Angole
kada se borila protiv osvajača aparthejdske vlade
Južne Afrike. Kubanske trupe su pomogle poraz
Južnoafrikanaca u ključnom obračunu kod Kuito
Karnavale 1988. godine.
Čitava ova situacija se promenila 1990-ih godina
na tri ključna načina. Prvi novi element bio je
kolaps Sovjetskog Saveza. Ovo je značilo da su
razlozi hladnog rata postali irelevantni. To je,
takođe, značilo da će Kuba pretrpeti veliki ekonomski
potres zbog obustave sovjetsko/ruske pomoći, čemu
je morala da prilagođava svoj unutrašnji ekonomski
program.
Drugi novi element, posebno očigledan pod predsednikom
Dž. V. Bušom, bilo je akutno opadanje geopolitičke
moći SAD. To je oslobodilo prostor za ozbiljan
preokret latinoameričke politike, sa dolaskom
na vlast vlada levo od centra. Jedna po jedna,
ove zemlje su počele da obnavljaju diplomatske
odnose sa Kubom i da, istovremeno, traže reintegraciju
Kube u OAS.
Treći element je bila vidljiva transformacija
političke scene SAD. Po prvi put započeli su ozbiljni
razgovori o »neuspehu« politike SAD prema Kubi.
Nastao je i pritisak farmerskih interesa za sticanje
prava da se njihovi proizvodi prodaju Kubi. Ovo
je dobilo podršku i mnogih republikanskih senatora,
uključujući i istaknutog Ričarda Lugara iz senatskog
komiteta za inostrane poslove.
Možda je čak i značajnija činjenica da se, posle
skoro pedeset godina, kubanska izbeglička zajednica
otvorila prema ovim političkim stavovima. Veliki
broj mlađih Kubano-Amerikanaca počeo je da se
zalaže za pravo da putuje na Kubu, da tamo šalje
novac, da ima slobodnu i otvorenu razmenu.
Kada je Barak Obama postao predsednik našao se
pod pritiskom da pokrene »otapanje« u kubansko-američkim
odnosima. On je to i učinio raznim početnim gestovima,
uklanjajući smetnje spajanju porodica i putovanju,
koje je postavio njegov prethodnik. Koliko daleko
je Obama spreman da ide u unapređivanju odnosa
još je nepoznato. Ali, dok je još pre deset godina
unutrašnji politički pritisak SAD bio pretežno
u korist ekonomskog bojkota, sada su i javnost
i političari podeljeni. A što se tiče pretpostavljenog
razvoja latinoameričkog javnog mnenja i porasta
latino populacije u SAD, izgleda da će se javnost
SAD i dalje otvarati sledećih godina.
Kubanska reakcija je bila mudra. Fidel Kastro
je to dobro objasnio 5. aprila. Rekao je da su
Obamini postupci i izjave namenjeni, pre svega,
američkom narodu i da izražavaju gledište predsednika
SAD. Zatim je rekao dve stvari: »Nesumnjivo je
da je on bolji od Buša i Mekejna« (nešto što mnogi
levičarski kritičari Obame nisu radi da priznaju)
– ali Obama je pritisnut stvarnošću: »Imperija
je mnogo jača od njega i njegovih namera«.
I tako Kuba pažljivo istražuje koliko daleko su
SAD spremne da idu. Već se vode diplomatski razgovori
na »niskom nivou«. Obamina vlada je pod unutrašnjim
pritiscima prema »otopljavanju«. Kastrova vlada
je pod pritiscima Latinske Amerike u korist »otopljavanja«.
Ako geopolitička stvarnost nastavi da se kreće
u pravcu ovih poslednjih nekoliko godina, moguće
je da Kuba i SAD uspostave »normalne« diplomatske
odnose. Bez sumnje, i jedna i druga zemlja će
nastaviti da različito gledaju svet, i da slede
unekoliko različite ciljeve, ali je to slučaj
i sa većinom bilateralnih odnosa. Situacija u
kojoj bi između Kube i SAD nastali odnosi dostojanstva
i uzajamnog poštovanja bila bi veliko poboljšanje
u odnosu na proteklih pedeset godina.
Komentar broj 256, 1. maj 2009.
Prevela Borka Đurić
