Srbija bi mogla da bude, prema rečima njenog predsednika, ostrvo u evropskom moru sa koga bi se Evropa snabdevala kineskom robom. Nećemo o predsednikovoj grotesknoj, neuspeloj metafori, jer sličnih smo se prethodnih godina već naslušali naročito od kako su odnosi sa Rusijom postajali sve tešnji, a ruski energetski i politički zagrljaj sve čvršći. Tada su naši čelnici uveravali ruske investitore da ulaganjem kapitala i proizvodnjom svojih proizvoda u Srbiji, mogu „očas posla“ osvojiti veliko tržište Evropske unije kojoj Srbija, jel'te, stremi i u koju samo što nije zakoračila. Tako je od „crne rupe Evrope“ Srbija, zahvaljujući svojim u evropska odela preobu-čenim radikalima, odjednom postala raj za strane ulagače.
Rusija i Kina su odavno već pronašle mnoštvo prohodnih kanala za plasman svojih proizvoda upravo na tržište Evrope. Opšte je poznato da doslovno polovina država Evropske unije neposredno zavisi od ruskih energenata, a kineska roba je, to svi znamo, našla put do doma skoro svakog Evropljanina. Predsednik nam nije objasnio kako i zašto bi baš Srbija mogla biti jedino „ostrvo“, sa kojeg bi se evropski potrošači snabdevali ruskim i kineskim robama? Naročito kad se ima u vidu činjenica da je 2012. godine Srbija po vrednosti stranih ulaganja znatno zaostajala za nekim zemljama regiona.
Čak i dobre, srećno smišljene metafore, ne mogu da nadomeste bedu razorene privrede i anomiju savremenog srpskog društva, a kamoli loše, poput ove predsednikove.
