Ženski pokret III
Ženska solidarnost
Prvi talas feminizma u Kraljevini SHS - „Ženski pokret“ povodom smrti Ruže Stojanović
Odlomak iz jednoga javnog predavanja
Gledala sam više puta, pravo u lice i oštro zatvorene oči, ženu samoubicu. Nekad sa zapečaćenim pismom kraj sebe, nekad bez toga; nekad sa slikom čoveka u džepu, nekad bez toga; nekad sa detetom u utrobi, nekad bez toga; nekad sa javnom kletvom u testamentu, nekad bez jedne reči osvete i suda. Na licu one mrtve žene, kod koje je ljubav bila jača od života, vidi se obično crta trijumfa. Trijumf stvorenja koje je umelo da zamisli svet lepšim no što može da bude. Na licu mrtve žene koju je glad u smrt oterala vidi se obično crta krotkosti. Jer je krotka morala u duši biti ona koja je ubila sebe da ne bi ubijala druge. Na licu ubijene žene koja je majka, vidi se svakad tužna maska konservativizma. Konservativnosti da, jer se na nesrećnoj majci vidi celo ono tragično primitivno zadovoljstvo što je, po svaku cenu, sklonila sramotu.
Priprosta, slepa, konservativna, luda jadna majka! Ona još ne zna filosofiju da nijedan zaplet i zadatak života sam po sebi nije sramota. Ona još ne zna računicu dugova i odgovornosti. Ona još ne zna moral da se ne sme ubiti duša koja nije svojom voljom pošla među nas... Svršio se svatovski let, izvršeno je venčanje, i majka, ozbiljna, brižna, nosi dete, i traži kuću gde će, sagnuta i za vazda opredeljena, do kraja života jedno misliti, želeti i hteti. Ali kuće nema. Nema. Poplašena žena ne razume. Ona oseća da kuća mora postojati i da postoji, i kori sebe da je zašla i ne ume da je nađe, da je lakomislena i maloumna kad je mogla zaboraviti gde leži jedna jedina stazica njenog budućeg života. I onda odjednom vidi stazu. I da je više ne bi izgubila, ona juri po njoj i danju i noću, žedna i gladna, zdrava i bolesna. Ali na kraju duge staze i dugih muka, vidi da kuće nema. Spopada je užas. Traži, zove, moli, obećava, odriče se.
Odjednom, usred užasa, ona se pribira, snaga i sloboda joj udare na uplakane oči: gle, moje dete je pod krovom, moje dete je u toploti i sigurnosti, moje dete je sito. Ja sam dakle ta kuća i to spasenje za kojim lutam. Ja! I kuda se onda osvrćem, i šta i koga tražim? Šta i koga tražim! Jer svadba je tamo negde pod oblacima, na mestu koga se više i ne sećam, koje ne bih više poznala ni da me neko odvede do njega. A otac je tamo negde na drumu, gost i prolaznik života, koji lupa na mnogim vratima i živi u raznim domovima, i koga možda takođe ne bi više poznala ni da ga neko dovede do mene... Svadba u vazduhu, otac na drumu. Ja sam, dakle, samo sam ja venčana. Samo je u mene ušiveno, uzidano dete. Ja sam ta kuća za kojom sam se tako uzaludno osvrtala. Ja sam taj hranitelj koga sam tražila daleko od sebe. Kad mogu krvlju da hranim svoje dete, hraniću ga i hlebom!
Da li osećate kako je filozofija matere teška, kako je progres ženin mučan, kako je do onog vrhunca, gde će iz žene konservativnosti nestati, kako je do tog vrhunca daleko, visoko i strmo. Izmučena, zaduvana, s kolevkom i kućom u utrobi, i sasvim sama, majka se ipak uspinje na taj vrhunac. Ali kad se uspne, nesrećnica žena koja ne može sreću sama da podnese, ona se osvrne da potraži nekoga od onih koje je volela i koji su nju voleli. A kad se osvrne, vidi duboko ispod sebe more žena. Žene koje ne razumeju progres, koje ne shvataju novo rešenje životnog zadatka, a koje, možda i zato što je mnoga od njih takođe ostavljena i ostavljana, viču u visinu: napuštena si, napuštena si, vrati se nazad da te život kinji kao i nas, siđi se s te visine da u memljivoj dubini rodiš kao što smo i mi rađale, vrati se da budeš nesrećna i bedna, ako misliš da ti oprostimo i da ti dete požalimo!
I majka, priprosta, slepa, konservativna, strašljiva, luda, jadna majka se vraća. I nesreća onda iz dana u dan raste, ali oproštenje i milost ne dolaze, a razbora i moralne snage nema. I kad se jednog dana kuća sa kolevkom u sebi pretvori u grobnicu sa mrtvacem u sebi, onda se tužno dosledno zatvorio crni krug konservativnosti sviju žena.
Isidora Sekulić-Stremnicka (Ženski pokret, broj 7/1929, str.14-15)
Nema pokreta ni ženskog, ni muškog, ni feminističkog, ni ekološkog, ni mirovnog, antiratnog bez solidarnosti. Solidarnost se ne izražava samo u prihvatanju istih (sličnih) ciljeva i metoda za njihovu realizaciju. Solidarnost je vezivno tkivo svakodnevnog života, političkog ali i onog najintimnijeg. Iako članice „Ženskog pokreta“ nisu objavile slogan „Lično je političko“ koji su iznedrile tek pripadnice Drugog talasa feminizma, delale su u skladu sa tim sloganom.
Mlada članica Književnog odbora (uredništva) „Ženskog pokreta“ 1920. godine, Ruža Stojanović, nastavnica matematike ostala je trudna i pošto je muškarac u koga je imala poverenja i prema kome je osećala ljubav napustio, ubila se. Malograđanska sredina ili kako kaže Zorka Kasnar, takođe, članica Književnog odbora „I pozvani i nepozvani, i bolećivi i svirepi očekivali su šta će reći „Ženski pokret“ o svojoj saradnici. Hoće li od nje stvoriti heroja ili će je se odricati.“ (Ženski pokret, broj 7/1920, str.9)
Zorka Kasnar se sa puno pijeteta odužila saradnici. Ona kaže: „Ženski pokret sa skrušenošću propraća tragediju jedne velike idealiskinje čije je poverenje proigrao čovek niskih moralnih instikata. I ne zaboravljajući nikad da mu je dragoceni saradnik pao kao žrtva nejednakog morala za muškarce i žene, vraćaće se na taj bolni problem bezbroj puta i ubeđivaće i dokazivaće da žena mora biti ta čija je dužnost da moral muškarca digne do onog velikog i svetlog morala žene – majke.“ (Ženski pokret, broj 7/1920, str.9) Od tragedije mlade nastavnice, borkinje za prava žena i spisateljice napravljena je politička akcija za ravnopravnost žena i muškaraca. „Ženski pokret stoji pred velikom dužnošću da započne borbu borbeniju nego ikad za jednak moral kod mukaraca i žena ... da podignu moral mužjaka do morala svog, da ga zakonski proglase odgovornim za njegov moralni odnos prema ženi. Približimo se još sa više odlučnosti onima koje svim sredstvima rade da se muškarcu zatvore vrata javnih kuća i da mu se iz ruku otme prostitutka.“ (Ženski pokret, broj 7/1920, str.12) Zorka Kasnar je javno prozvala Mladena Berića, matematičara, čoveka dvostrukog morala koji je izazvao tragediju Ruže Stojanović.
Katarina Bogdanović otkriva svu laž i okrutnost javnog mnjenja, ali i ciničnost Mladena Berića citirajući njegov iskaz da je „moralno ono što se mora“. Očekivanjima palanke da feministkinjama i „Ženskom pokretu“ ostaje samo da sagnu glavu, priklone se sigurnom patrijarhalnom moralu i ćute feministkinje su odgovorile serijom tekstova preispitujući upravo taj moral, njegovu pogubnost za život i slobodu žene. „Slučaj Ruže Stojanović i Mladena Berića nosi u sebi čitav jedan društveni i moralni problem – i to problem tako delikatan i toliko složen da se nikako ne može iscrpsti na nekoliko strana štampanog teksta, a još manje se može rešavati frivolnim novinarskim člancima u „Balkanu“, „Tribuni“, itd, i ciničnim dosetkama muškim na račun emancipovanih žena...Koliko god budu mogle, one (feministkinje) će svakako nastojati da ovome delikatnom i neobično važnom pitanju nađu takvo rešenje kako bi se jednom otklonila provalija između morala o kome se govori i onoga po kome se živi, jer iz dubine toga jaza izbija najviše laži i osuda i smrtonosnih kriza...Što se tiče Ruže Stojanović, koja je na svoj način pokušala da shvati i propati ljubav, jasno je da ona svojom tragičnom smrću nije stvorila nikakvo pozitivno rešenje, kao što, sa druge strane, nije ni zaustavila niti čak onemogućila sav naš feministički pokret. Ali ona je uspela da naročito istakne i jače podvuče u našem programu seksualno pitanje, koje do sada za nas nije imalo toliku važnost... pokušaćemo prinuditi celo naše društvo da nad njim duboko sagne glavu i razmisli kako bi moglo pošteno i pravično da se reši“( (Ženski pokret, broj 7/1920, str.12), zaključuje Katarina Bogdanović. Književni odbor „Ženskog pokreta“ je u odbranu dostojanstva Ruže Stojanović i propitivanje javnog morala uključio širok krug saradnika, kako žena tako i muškaraca, i na ličnoj tragediji mlade saradnice pokrenuo dugogodišnju raspravu o pravu na jednake kriterije za žene i muškarce, o pitanjima prostitucije i lažnog morala.
U debatu se javnim predavanjem uključila i Isidora Sekulić Stremnicka čiji odlomak iz teksta prenosimo. Za akciju solidarnosti, naučile su nas naše pretkinje, potrebno je poverenje u drugu, razumevanje razloga druge, široka kampanja, uključivanje muškaraca i žena, otvaranje pitanja koja pokrenuta tema može da implicira, uključivanje spisateljica čija reč ima snagu veću od političkih proglasa i izjava i konačno promena zakona u korist deprivilegovanih i obespravljenih.
Nadežda Radović
|
