Osionost umesto poniznosti u Srpskoj pravoslavnoj crkvi

PARALELNI SVET

Pre nešto manje od godinu dana moja neznatnost je u „Politikinoj“ rubrici „Pogledi sa strane“ objavila kolumnu pod naslovom „Plišana verzija devedesetih“ posvećenu, između ostalog, izvesnim nepočinstvima Srpske pravoslavne crkve. Među plamenim komentarima, neke je potpisao jedan od niknejmova posebno opsednutih mojim esejima i prozom, ako ne i likom moje neznatnosti. „Nijedna država ne može opstati ako njen narod nema pozitivan odnos prema sebi. Oni koji taj identitet kaljaju su suvišni“, izjavio je tada „Džejmi Šej“. Pošto je oko tih njegovih misli nastala minipolemika među komentatorima „Plišane verzije devedesetih“, pseudonim je osetio potrebu da ironično objasni: „Ako je neko suvišan u srpskoj kulturi, odmah znači da je predlog gasna komora, a nije na primer da mu se ne daje medijski prostor kao što se to ne daje na primer u toj demokratskoj Švapskoj.“ Iako bi analiza duševnog profila ljudi dovoljno hrabrih da ne potpisujući se imenom i prezimenom iživljavaju to isto stanje i da se leče na pogrešan način bila odlična tema za esej, moja neznatnost je navodi samo da bi ilustrovala odnos prema pojedincima koji su se, na primer u septembru 2012. godine, usuđivali da upru prstom na konkretne nepravilnosti u dejstvovanju visokih službenika Srpske pravoslavne crkve. U međuvremenu je, najviše zahvaljujući skandalima Vasilija Kačavende, nastala klima u kojoj kritika SPC ne mora baš da izaziva pominjanje suvišnosti autora dotične kritike i gasnih komora i gde se objektivno ispostavilo da sve ono što je u njoj napisano nije baš „netačno, zlurado, pakosno, podmuklo, ali dosledno i nadasve isplativo“, kako je sročio „Žika Vračarruralac“, još jedan visokotemperaturni niknejm. Mada, ko nije bio naš slep u svom idolopoklonstvu mogao je i pre objavljivanja lascivnih snimaka popa u homoerotskoj akciji da vidi, recimo, da kad se protiv Srpske pravoslavne crkve vodi kakav sudski proces, njihovi istaknuti članovi najčešće izbegnu gotovo sve posledice (na primer, zastarelost procesa protiv bivšeg starešine manastira Hopova na Fruškoj Gori Ilariona, započetog zbog njegove sklonosti dečacima; zataškavanje i otezanje i procesa protiv Branislava Peranovića, sve dok nije postao ubica), čak bivaju i nagrađeni (potonji je posle batinanja u Crnoj Reci postao protojerej stavrofor, a Pahomije je nakon svog pedofilskog skandala umesto zatvorom nagrađen ordenom Beli anđeo). Tako se moglo primetiti i da pojedini visoki popovi praktično reketiraju, kao u slučaju vladike Filareta protiv kog je nekoliko hiljada pribojskih vernika potpisalo peticiju jer ih on „progoni i proklinje i njih i njihove porodice i malu decu“, naplaćuje im 3.000 dinara svaki put kada izlaze izvan teritorije eparhije, pa makar razlog bio i odlazak kod doktora ili na sahranu najbližih članova porodice“ („Blic“, 15. mart 2012). Godine 2008, 18. decembra, u „Vremenu“ je pak objavljen tekst čiji su autori podsetili da „svi sveštenici, odnosno verski službenici, od đakona i popova, preko iskušenika i monaha, sve do episkopa imaju osigurano lečenje i starost na račun svih koji svakog meseca doprinose uplaćuju, uključujući i 'bezbožnike'. Zdravstveno, penziono i invalidsko osiguranje na teret budžeta, međutim, nije jedina pogodnost koju uživaju sveštenici“  koji „mogu biti potpuno ili delimično oslobođeni poreskih i drugih obaveza, u skladu sa zakonima kojima se vodi odgovarajući javni prihod. Ta povlastica je definisana Zakonom o porezu na dodatu vrednost, po kome je ovog nameta oslobođeno pružanje 'usluga verskog karaktera od strane registrovanih verskih organizacija', krštenja, venčanja, opela, svećenje vodice i tako toga. Sveštenici su oslobođeni i poreza na dohodak građana, ne zato što je tako nekim zakonom propisano, već, prosto, što se njihov prihod ne evidentira: niko, moguće ni nadređeni vladika, ne zna tačno koliko koji pop versku uslugu naplaćuje.“

U kolevci zvaničnog hrišćanstva pak Italijanska katolička crkva pristaje na pravila Evropske unije odustajući od ovakvih poreskih olakšica. Dok papa Franja poručuje da „homoseksualce ne treba osuđivati niti marginalizovati, već integrisati u društvo“, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije je ko zna koji put negativno pametovao o Prajdu: „Svako može da se ponaša i živi kako hoće, ali nema pravo da većini građana nameće nešto što nije zdravo i normalno (...) Niko njima ne zaviruje šta rade u sobi i krevetu. Zašto onda moraju da iznosi pred drugima nešto što je, u najmanju ruku, diskutabilno, odnosno što ugrožava etičko, moralno i duhovno biće većine građana“ („Press-online", 1. avgust 2013). U isto vreme, neki njemu podređen pop nakon jedva izgurane Parade vrši svojevrsnu metafizičku dezinfekciju Budve. I sve to se zbiva mesecima nakon obelodanjivanja legendarnih homoseksualnih ispada penzionisanog episkopa zvorničko-tuzlanskog Kačavende. I ne samo to, nego i razni drugi ispadi pojedinih otaca Srpske pravoslavne crkve koji su u direktnoj suprotnosti sa poniznošću duhom kakvu Biblija proklamuje. Dakle, u pitanju je odsustvo poniznosti suprotno suštini vere, s kojom SPC ima sve manje toga iako bi bar posle novijih ispada kakve smo spominjali bilo bar diplomatski da bude skrušena, ako već ne može da se pridržava suštine.

Stevan Živadinović - Vane Bor: Odmor u manastiru 1930. kolaž, 265x206mm / MSU

Mada je, istini za volju, Amfilohije mudro umuknuo kad mu je potpredsednik vlade Srbije poručio da se ako hoće da se petlja u politiku, kandiduje na predsedničkim izborima. Ali to je bio samo izuzetak. Umesto da obazrivije ponašanje posle svega bude njeno pravilo, Srpska pravoslavna crkva ispoljava nepromenjenu ogoljenu želju da, znatno iznad i izvan vlastitih ingerencija, bude država u državi i da kontroliše što više segmenata jednog sekularnog društva. Dakle, i pored sve veće spornosti Srpske pravoslavne crkve, kad im se ne sviđa neka odluka Vlade, Amfilohije javnim opelom pozove na njeno upokojenje, a sam patrijarh je tužaka po Rusiji pa to posle poriče. Sveštenici ne samo da ne plaćaju porez, nego i odlučuju u upravnim odborima, a od jula 2013. godine, bilo kome da čovek pošalje zemno pismo ili razglednicu, automatski je donirao izgradnju hrama Svetog Save. Takođe, odnedavno su postali - istina, pored sveštenih lica drugih konfesija - i oficiri verske službe u Vojsci Srbije.

Međutim, Srpskoj pravoslavnoj crkvi nije dovoljno što hoće da u jednoj sekularnoj državi činodejstvuje nad cenzurom i bude svojevrsna paravlada sa parapredsedničkim ingerencijama, paraškola, parapošta, paravojska i paramafija koja ne plaća porez. Sada bi da nametnu i svojevrsno paraknjižarstvo i parabiblioteštvo, što je u stvari i povod za pisanje ovog teksta. Ne samo da imaju na večitom raspolaganju pojedine pisce i ne samo da postoje književne nagrade „za dela prožeta pravoslavnom duhovnošću“ - poput Žičke hrisovulje, „svetske pravoslavne književne nagrade“ Bogorodice trojeručice, Jelene Balšić, Ljubavi i vere, Izviiskre Njegoševe čiji je suosnivač Eparhija budimljansko-nikšićka i dugačkog niza srodnih - i ne samo da je zbog moralne nepodobnosti pesnika i spomenika SPC bila uklonila bistu Đure Jakšića iz porte manastira Sveti Đorđe na Liparu kod Kragujevca, nego je odnedavno pikirala prostor bombardovane Narodne biblioteke da na njemu napravi Patrijaršijsku biblioteku. Ona bi „uz Patrijaršijski dvor, Sabornu crkvu, staru zgradu Bogoslovskog fakulteta i Konak kneginje Ljubice činila jedinstvenu ambijentalnu celinu“, priželjkuje „Informativna služba Sinoda.“: Čak su dobili podršku Bratislava Petkovića-Brace, (za sada) najgoreg srpskog ministra za kulturu u dvadesetprvom veku. Zbog toga je došlo do akcije Narodne biblioteke Srbije „Ne dam Kosančićev Venac“, koju treba podržati. Doduše, i ponovo podsetiti na brutalnu smenu Sretena Ugričića, kada govorimo o NBS. A što se SPC tiče, ako  njihovi brojni sveštenici već toliko vole da prave razne paralelne scene - te sudeći po onom po čemu su sve poznatiji -možda bi mogli da organizuju i paralelni Prajd.

Igor Marojević