Rehabilitacije i manipulacije

U Vaznesenskoj crkvi i sveštenici su ponavljali i to glasno da je smenjeni Ranković žrtva jer je bio "pravi Srbin". Oko mrtvog Rankovića okupljale su se desne snage, uglavnom zagriženih nacionalista onih koji su već sredinom osamdesetih godina nosili ripide Nikolaja Velimirovića i propovedali neko svetosavlje koje sa Sv. Savom nije imalo nikakve veze. Rankovića su počeli da veličaju ljudi od kojih se to najmanje očekivalo.

Dugo godina nakon Rankovićeve smrti, (1983.) - ispratila ga je masa ljudi i njih je bilo nekih stotinu hlljada - drugom čoveku Titovog režima nisu odavane posmrtne počasti. S dolaskom S. Miloševića to se promenilo ali u suštini nije dugo trajalo. Nije šef UDBE bio zaboravljen, i danas ima u Vladi Srbije koji u svom kabinetu drže ikonu na zidu. I nije jedini M. Mrkonjić. Ni u Požarevcu nije sve bilo u znaku pijeteta. Ove godine šef SPS Dačić nije bio u Požarevcu i poslednjih godina sve ga je ređe bilo. Ali, 20. avgusta ove godine lično je Dačić položio venac na grob A. Rankovića i održao besedu koju je malo ko očekivao.

Venac za Rankovića

Ostavio je Ranković „dubok trag“ u organima bezbednosti, kazao je premijer Dačić. Ranković je smenjen 1966. ne zbog prisluškivanja, jer to su lažne optužbe nego kao o političar koji se usprotivio gaženju „interesa srpskog naroda i Srbije“. Reči premijera Dačića zvuče kao rehabilitacija - barem politička - ali rehabilitacija je par excellence sudski čin koji se vodi po strogo propisanim pravilima, a A. Ranković nije suđen jer ga je Tito specijalno abolirao od odgovornosti i vek je proveo kao penzioner mirno i u krugu porodice. Viđao se na javnim mestima, posebno na šetalištu u Dubrovniku, javno se sretao sa D. Ćosićem. A što se tiče prisluškivanja to nije nikada do kraja razjašnjeno. Svi su se tada prisluškivali i Tito njih i oni Tita, i ima mnogo razloga za sumnju u objavljene materijale uključujući i onaj Tanjugov. Ima više verzija, uz mnogo nagađanja i priča koje su se širile. Posao utvrđivanja tog prisluškivanja tek predstoji. I niko nije siguran kada će biti okončan. Izjave učesnika su delom nejasne a delom protivurečne. Bilo je prisluškivanja sa svih strana i to je jedino sigurno - sam Tito u jednoj replici priznaje da se oslanjao na svoju vojnu obaveštajnu službu i njeno „slušanje“. Sva je prilika da ćemo na punu istinu još čekati. Tačno dva dana pre ovog na groblju sa Dačićevom izjavom beogradski analitičar R. Cvjetićanin je napisao da je S. Milošević „rođen na dan sahrane A. Rankovića“. Zvuči kao figura, ali sve govori da je upravo tako bilo. To znamo iz sleda istorijskih zbivanja koja su usledila nakon same sahrane Rankovića.  Akademik D. Ćosić nije propuštao priliku da veliča Rankovića. I da sve objašnjava njegovim uklanjanjem.

Ono što se najčešće čulo bilo je da Ranković bio „dobar Srbin“ i da je on ostao Jugoslavija bi opstala. U Vaznesenskoj crkvi i sveštenici su ponavljali i to glasno da je smenjeni Ranković žrtva jer je bio „pravi Srbin“. Oko mrtvog Rankovića okupljale su se desne snage, uglavnom zagriženih nacionalista onih koji su već sredinom osamdesetih godina nosili ripide Nikolaja Velimirovića i propovedali neko svetosavlje koje sa Sv. Savom nije imalo nikakve veze. Rankovića su počeli da veličaju ljudi od kojih se to najmanje očekivalo. Niko nije nudio argumente za neki dijalog. Javljale su se nove ikone - vojvoda Šešelj i družina. A kada se Kosovo našlo u žiži interesovanja, svi su bili zbunjeni: da je Ranković ostao to s Kosovom ne bi krenulo ovako kako je krenulo. Atmosfera je bila uistinu usijana i tmurni oblaci rata su bili sve bliži. Neki razgovor o tome da je na Brionima došlo do sudara koncepcija oko budućnosti Jugoslavije nije bio moguć. Svi su verovali da ako nema Rankovića sve će rešiti vožd Milošević. Stoga držimo da je R. Cvjetićanin pogodio o čemu se radi. I da njegova tvrdnja nije obična figura. Posle jedne propovedi u crkvi sveštenik  je kazao da je Ranković bio rešenje ali - smenili su ga srbomrsci s Titom na čelu u kome su videli grobara Jugoslavije i u to su mnogi čvrsto verovali.  Ovo sada nisu rehabilitacije nego manipulacije da se otkrije ovo što je bilo s Kosovom, a svaka rehabilitacija je legitimizacija sadašnje politike.

Grupa nadrealista "LE CADAVRE EXQUIS" br. 17, 1930. Olovke u boji, tuš i kolaž, 225x145 mm / MSU

Sve je počelo u Crkvi

Koga sve u SPC nisu rehabilitovali i posvetili od Velimirovića do Ljotića i D. Mihajlovića i sve se svodi na isto. U NIN-u  je mitropolit Amfilohije  svetog Savu 1990. stavio na stranu i proglasio Mesijom S. Miloševića. Svi danas veličaju patrijarha Varnavu Rosića koji je u zvaničnom ogranu Hitlerove partije veličao vođu Rajha i tvrdio da on vodi politiku koja je na korist svima. „Firer velikog nemačkog naroda vodi borbu koja služi na korist celom čovečanstvu“. Sve je to publikovano u zvaničnom organu SPC Glasnik br, 1-2 1937. I tako dalje. Patrijarha Gavrila Dožića ubeđenog antifašiste niko se ne seća. Iz dana u dan smo pratili  SPC koja se svrstavala uz Miloševićevu ratnu politiku. Dobro je poznata i to svima ta istorija i ako bismo je navodili ponavljali bismo sebe a posebno one u Srbiji i inostranstvu koji su o tome napisali debele tomove knjiga. I njima Ranković ne smeta, naprotiv, veličaju ga kao što u RPC veličaju J. V. Staljina koga hoće da proglase za sveca. U pariskom nedeljniku La pensee rusee pisali smo tekstove - uz druge - o svemu tome i kada bi se danas skupili ti tekstovi bila bi to crna hronika držanja SPC pod Miloševićem i njeno pravdanje ratne politike. Danas postoje i druge knjige o tome ali to malo kome nešto znači, posebno u vreme rehabilitacija i aktuelnih manipulacija. I ovi u SPC ništa drugo ne čine nego rehabilituju - u Mileševi su svecima proglašeni popovi koljači od kojih je jedan zaklao majku poznatog glumca Miše Janketića - i ko bi sve još nabrajao što se tada zbivalo, i što se sada zdušno rehabilituje. A ovakve rehabilitacije imaju samo jedan cilj - da legitimizuju vlast među čijim nosiocima još ima vojvoda krvavih ruku, a među ministrima i onih kojima je S. Milošević vožd i bezmalo svetac. Umesto biografija pišu se „žitija“ i toliko se laže koliko u srednjem veku nikom palo na pamet nije da laže.

Tito nema šanse da bude rehabilitovan

Ne radi se o tome da se rehabilituje Titova lična vlast i njegov jednopartijski sistem. Vreme toga je zauvek prošlo. Tek u novije vreme pojavljuju se ozbiljnije knjige o Titu. Nema ih mnogo, a i ono što ima mnogima nije važnija lektira. Bio je kakav je bio, ali on je obnovio Jugoslaviju i organizovao antifašističku borbu. Nema bukvalno ni jedne građanske političke partije iz Kraljevine Jugoslavije koja je nešto slično makar pokušala da to učini. Bio je sam i uspeo je, vezavši se za antifašistički otpor u svetu. Nije ta druga Jugoslavija opstala, ali on sam za to nije snosio svu krivicu. Poriču mu danas i ono to su mu Nemci sami priznavali a potom i svet. Ovo što se u novije vreme piše o Titu lišeno je svakog smisla i nema potrebe na tome se zadržavati.

Da su to legende sve bi bilo u redu, aii ove priče su ogavne. Te bio je špijun - čiji sve ne - te Srbe je sistemetski uništavao. Od vremena rata prate ga legende, po jednoj Tito je žena, po drugoj poljski Jevrejin, te opet ruski Jevrejin Lebedev i tako u beskraj. Te nije Zagorac iz sela Kumrovca, nije znao srpski jezik ni hrvatski i tako u nedogled. Ispada da prvi lord Admiraliteta Čerčil ništa nije znao o njemu, ni De Gol ni toliki drugi. Te sarađivao je sa Nemcima, i to mu pripisuju oni koji su na Sutjesci i Neretvi jurišali na njega. Voleo je vlast kažu upravo oni koji su je više od njega voleli. Sve ove besmislice vode upravo u smeru Titove rehabilitacije - rehabilitacije koja nije manipulacija.

Mirko Đorđević