Tribina "Republike" u okviru projekta "Kuda ide Srbija"

DA LI GRAĐANI MOGU DA KONTROLIŠU POLITIČKU KLASU I INSTITUCIJE

Ustav i praksa su dva sveta. Jedan je imaginarijum, drugi duboko zaglibljen u kontroverze. Sistemski je prekinuta skoro svaka veza između građana i vlasti zahvaljujući aktuelnim izbornim zakonima, a parlament nije koncipiran kao telo koje će nešto značiti u političkom i javnom životu i doprineti uticaju građana. O moći političke klase i nemoći građana govore Vesna Pešić, sociološkinja i Vladimir Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka

Voditeljka tribine Olivija Rusovac otvorila je nekoliko pitanja o odnosu ustav – građani – društvo. Ustav je građanina postavio na najviši pijedestal. U tom najvišem aktu stoji da suverenost potiče od građana koji svoju suverenost ostvaruju na referendumu, putem narodne inicijative, posredstvom svojih izabranih predstavnika. Ni jedan državni organ, grupa ili pojedninac ne može prisvojiti suverenitet od građana niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana. Vladavina prava osnovna je pretpostavka ustava i ona počiva na neotuđivim ljudskim pravima, a ostvaruje se na slobodnim izborima, ustavnim jedinstvom ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti ustavu i zakonu. Ustav takođe ističe ulogu političkih stranaka u demokratskom oblikovanju javnosti i političke volje građana. Ustav dalje propisuje da političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast niti je potčiniti sebi. Taj akt takođe ističe značaj zaštitnika građana i poverenika za informacije od javnog značaja kao oslonce kontrole vlasti. I na kraju, treba podsetiti da se sudske odluke donose u ime naroda. Kada se ovo uporedi sa realnim životom, stiče se utisak o dva paralelna sveta – jednom imaginarnom  i jednom duboko zaglibljenom u kontroverze. Ustav favorizuje građane, život je primat dao političarima. Mi smo decenijama udaljeni od uravnoteženog odnosa  građanin – politika – društvo. Zbog te neravnoteže jedva da se i može govoriti o građaninu i društvu, a bez njih nema kontrole nad postupcima i odlukama političara. Što je društvo slabije, jača je politička klasa. Šta se desilo sa građanima i društvom. Kakva je politička klasa. Da li je to analfabetokratija, pošto tehnokratija svakako nije. Šta je potrebno da bi građani kontrolisali vlast: drugačiji izborni sistem, NVO, da li građani uopšte žele da kontrolišu vlast i otkud osećaj nemoći pred politikom.

Da li će pregovori sa EU promeniti nešto kako bi jačali društvo i društvenost  i kako se ne bi sve svelo na popunjavanje komplikovanih upitnika EU, a da u suštini ostanemo primitivno i diktirano društvo sa uplašenim građanima i osiljenim političa-rima. Da li možemo da očekujemo da se formuliše neka alternativa kakvu smo imali za vreme Miloševića, ko bi bili nosioci jedne nove imaginacije, ko su nezavisni ljudi danas kada su svi zaposleni ili u vlasti ili u strankama i kada su institucije, pa i univerzitet izgubile autonomiju ?

 

VESNA PEŠIĆ: Postoji razlika između participacije i kontrole vlasti. Kada je reč o kontroli, postoji spoljašnja i unutrašnja kontrola vlasti, a ova druga znači da su se građani izborili da vlast samu sebe kontroliše. Ne može se očekivati da u složenim društvima, državama – mastodontima kao što su SAD građani kontrolišu sve mehanizme komplikovane države, ogroman vojni kompleks i obaveštajne službe. Upravo smo videli sliku sveta u izuzetno značajnom slučaju kao što je slučaj Morales i prisluškivanje građana. Kada je zaustavljen i prizemljen avion predsednika Bolivije Moralesa, to je bio izuzetno dramatičan događaj jer se onda videlo da postoji jedna ogromna svetska moć, namerno koristim tu reč, koja je toliko velika da ni evropske države kojima težimo, a mi želimo da se uključimo u tzv. „meku moć“ /soft power/, gde je sve zasnovano na ljudskim pravima, slobodama, informisanju, institucijama i kontrolama, videli smo da te zemlje nisu dozvolile da avion prođe jer su to zahtevale SAD, mada je tome prethodio skandal planetarnog prisluškivanja.

Vesna Pešić: Najjači su građani tamo gde postoji podela vlasti

U SAD se nije čuo ni jedan glas protiv prisluškivanja. SAD i Rusija su sada pandan u zajedničkom interesu zaštite i sada imamo moći koje se veoma štite, tako da su ustavi zaista postali nešto imaginarno i da je ono što se odnosi na građane i vlast postao jedan mit. Drugačije je na lokalnom nivou, naročito u zemljama protestantske tradicije, gde se građani organizuju ne čekajući državu.

Periferijske države

Mi nemamo tu vibrantnu organizaciju društva, kod nas su se civilne organizacije podržavile, ali je tako i u svetu, jer novac dobijaju najviše od države. Na primedbu voditeljke da su NVO osuđene na taj način da budu bezube, Vesna Pešić kaže: Mi imamo ideju o kontroli vlasti putem spoljašnje pobune, odnosno ideju civilnog društva koje radi protiv sistema. Sada je ovde glavno pitanje kako obnoviti antisistemsko delovanje i alternativu kakve se sa nostalgijom sećamo iz Miloševićevog vremena. Mi smo živeli za tu aktivnost, ali je to vreme prošlo i mi ne možemo da uhvatimo vezu sa našom tradicijom antisistemskog delovanja. To je problem slabih društava i država koje su periferijske, koje nemaju samostalnu ekonomiju, koje nisi diferencirale sistem i koje nemaju unurašnju kontrolu sistema. Najjači su građani tamo gde postoji podela vlasti, dakle tamo gde je kontrola vlasti ugrađena u sistem. Ako vlast nije podeljena i ako se ona po pravilu svodi samo na izvršnu vlast, onda ona kontroliše i sudsku i zakonodavnu i tada dolazi do opšte politizacije, odnosno do partijske države. Mi nismo uspeli da napravimo sistem koji sam sebe ograničava, a oni koji imaju moć nemaju interes da prihvate elemente ograničenja vlasti. Moderna društva su dinamična i proizvode pokrete kada institucije zakržljaju, dok je u Srbiji mobilizacija strahovito niska i sada u Srbiji ne možete pokrenuti nikog nizašto. Civilno društvo je uvelo i taj sektor živi od sitnih projekata diktiranih spolja. Čak je i u opštinama zainteresovanost građana vrlo niska. Na tu zatvorenost dosta utiče izborni sistem koji je stvorio političku klasu tako da je raskinuta veza između vlasti i građana. Za pet godina koliko sam bila u parlamentu, ni jedanput nisam imala priliku da razgovaram sa građanima, jer partije na teren šalju svoje članove na partijske sastanke. U srpskom parlamentu ne funkcioniše čak ni Odbor za predstavke i žalbe. Ovde je poslanik sve i svašta, on nema ni službu ni kabinet, parlament je slab i sa te strane najmanja je institucionalna kontrola nad izvršnom vlašću. Izveštaje nezavisnih tela kao što su Narodna banka, Agencija za borbu protiv korupcije, zaštitnik građana niko ne čita jer ne postoji koordinacija, tako da se sve raspada. U Evropi postoji tendancija da parlamenti jačajau zbog „hlapljenja demokratije“ i nezadovoljstva građana što nisu učestvovali u razvoju evropskih institucija, tako da u Holandiji sve mora da se podredi parlamentu, kao i u nemačkom Bundestagu. A mi u Srbiji ne možemo da utičemo ni na promenu izbornog sistema, privatizaciju, institucije. Paradoksalno je da smo za vreme Miloševića nekoliko puta uspeli da promenimo izborne zakone i organizujemo Okrugli sto vlasti i opozicije po ugledu na Poljsku, dok sada ne znamo kako da uklonimo glavne kočnice koje lako identifikujemo.

Sloboda i lojalnost

Šta se desilo sa pojmom slobode i da li su građani hrabri da uopšte koriste taj pojam u političkom životu, u situaciji kada postoji planetarno prisluškivanje i kada su se evropske institucije udaljile od birača?

VLADIMIR PAVIĆEVIĆ: Kada postoji opasnost od terorizma i ugrožavanja bezbednosti svakog građanina, postavlja se pitanje čemu dati prednost – slobodi ili bezbednosti. Vlasti koriste ovu priliku da suze polje sloboda i to ne samo radi bezbednosti, nego i radi povećanja sopstvene moći. Kada je reč o odnosu političke klase i građana, Pavićević ukazuje na još jednu dimenziju tog problema. Podseća da je bio student za vreme demonstracija protiv Miloševića i da ga je snažno rukovodilo osećanje poverenja u ličnosti koje su predvodile demonstracije. U toj borbi imao sam jasne figure koje su svojim delovanjem reprezentovale apsolutno drugačiji pristup politici, a to su bili Vesna Pešić i Zoran Đinđić. Nije bilo dileme da li će vas te ličnosti prevariti i pristupiti autortarnom taboru. Sada je situacija drugačija i kada bih tražio ličnost koja personifikuje jednu novu politiku, čini mi se da ne bih imao ko-ga da izaberem. U tome leži odgovor na pitanje otkud slaba mobilizacija građana. Jaz između građana i političke klase znači da elita nema bilo kakvu odgovornost prema građanima i da se ona urotila protiv građana.

Vladimir Pavićević: Politika je shvaćena kao biznis i prilika da se stekne kapital

Pavićević smatra da politika ovde nije politika, odnosno sfera u kojoj se promišlja kako da se dostojno živi, nego je putem marketinškog pristupa politika shvaćena kao biznis i prilika da se stekne kapital. On smatra da je sistem institucionalizovan da se tak-vo stanje očuva i da smo u apsolutnoj blokadi. S druge strane, na primeru birača SNS-a koji se transformisao u proevropsku stranku, što nailazi na široku podršku, mada je to u suštini dobro, vidi se da su birači bez orijentacije i da ih ne vodi sistem ideja i ideala, nego lojalnost šefu. Građanin više nije čak ni vojnik sranke, nego svog šefa. Pavićević misli da postoji način da se raskine takva snažna veza, što su na prošlim izborima pokazali beli listići. Oni su otkrili da postoje neka autonomna građanska jezgra koja, kada se zainteresuju, mogu da ostvare izvestan uticaj, pokazalo se da nekog potencijala ima i da ima neke šanse.

Pavićević ističe da je najveći institucionalni problem ustav Srbije koji je manjkav i sa proceduralne i sa meritorne strane. Sada ne postoji inicijativa za promenu ustava, što znači da politička klasa želi da očuva ustav koji obezbeđuje nepravno stanje, kaže Pavićević i dodaje da treba raditi na usaglašavanju različitih grana vlasti jer se tako postiže unutrašnja kontrola vlasti. Kao primer navodi ustavni položaj predsednika vlade, i predsednika države. Naime, nadležnosti vlade su velike, a njen legitimitet počiva na skupštinskoj većini, dok na drugoj strani imamo predsednika države sa skoro nikakvim nadležnostima, ali sa velikim legitimitetom koji počiva na neposrednom izjašnjavanju građana. Ako bi došlo do sukoba predsednika države i predsednika vlade, to bi moglo da zatrese podelu vlasti koja je morala da bude obezbeđena ustavom. I Pavićević smatra da je izborni sistem zacementirao jaz između vlasti i građana. Srbija je sada jedna izborna jedinica sa oko pet miliona birača, a to političkoj klasi omogućava da se dogovara o preraspodeli moći ne gledajući interese neke regije. Sistem ne može da funkcioniše ni zato što u parlamentu imamo 46 stranaka te je on krnj, a pozadinske moći koje se nisu formalizovale, dolaze do izražaja. Pavićević se zalaže da izborni prag bude 7 odsto i da za koalicije treba odrediti različite izborne pragove, zavisno od veliči-ne, na primer izborni prag za koalicije sa pet i više stranaka bio bi 25 odsto. Takođe smatra da izborni sistem treba da bude delom većinski, a de-lom proporcionalni kako bi se obezbedila veća zastupljenost građana i šireg opsega Srbije.

Klijentelizam razneo Srbiju u paramparčad

Vesna Pešić smatra da je klijentelizam najopasniji jer je usisao srednju klasu u partijski sistem. Srednja klasa je ta koja formuliše ideje, tu je bio glavni građanski aktivizam, ali ona je klijentelistička, njeni pripadnici su napunili agencije i javna preduzeća i ona čini jezgro stranaka. Ništa van države ne funkcioniše, a ekonomisti kažu da iz krize ne možemo da izađemo dok ne promenimo sistem. Treba razdrmati sfere u društvu jer ovako Krkobabić brani penzije, Palma Jagodinu, Stefanović Kragujevac. Sve je raznetoi u paramparčad, svi imaju nešto svoje. Velike stranke neće da menjaju izborni sistem jer zahvaljujući cenzusu od 5 odsto mogu da se „usaglašavaju“ sa malim strankama i osiguraju vlast. Nikada ne bismo mogli da uhvatimo Miloševića u krađi izbora da je tada važio cenzus od 5 odsto, rekla je Vesna Pešić. Dodala je da klijentelizam ima još jednu stranu, a to je kooperativnost u odnosu na SAD i Zapad. Nama preti crnogorski sindrom, do čega sam došla posmatrajući pefidno smišljenu politiku Mila Đukanovića. Kad imaš vlast i kad se pokažeš kao solidan partner Amerike i Zapada, opozicija samo može da viče. Dakle, važan je spoljašnji momenat, Đukanović ne vara velike sile i to je važno, a ono što je unutra, nije važno, rekla je Vesna Pešić. A za Vladimira Pavićevića upravo iz te činjenice proističe sličnost Aleksandra Vučića sa Đukanovićem, a ne sa Đinđićem, koji je imao autentične ideje o modernoj Srbiji. On je istovremeni izrazio nadu da će na sledećim izborima za opredeljivanje građana biti važna ekonomska pitanja, dok je Vesna Pešić rekla da ćemo se još dugo kretati u začaranom krugu jer društvo ne može da proradi jer je primitivno. Istakla je da su i građani veoma neosetljivi kada su u pitanju javne stvari, mada ih to košta materijalno. Kako je rekla, Krkobabić može da bude ministar u osamdesetoj godini i da prima i platu i penziju, a jedan od najvećih stručnjaka kakav je bio Vojin Dimitrijević, morao je u penziju sa 65 godina, i to nikome ne smeta. Članovi redakcije i gosti postavili su više pitanja učesnicima tribine. Na konstataciju Ljiljane Latinović /GSS Zemun/ da je privatizacija javnih preduzeća poslednji udarac sindikalnom pokretu u Srbiji, Vesna Pešić je odgovorila da bi volela da možemo jednom stvarno da biramo između alternativa, pa ko hoće neka glasa za državu u kojoj u državnim institucijama radi 45 odsto zaposlenih, a železnicu svi izdržavamo. Vesko Ivanović /Republika/ rekao je da su ovde „sve tač-ke dnevnog reda iste“ i da se ništa neće promeniti sve dok i ovde ne bude protesta kao u Grčkoj. Vesna Pešić je odgovorila da ne zna kada će se ovde pojaviti građani sa pištaljkama i da se neke realnosti ne mogu menjati. Na pitanje Sonje Prodanović /Republika/ kakvu elitu stvaraju univerziteti, Vladimir Pavićević je odgovorio da ni privatni ni državni univerziteti nisu neka mesta koja neguju kritički pristup tako da ne očekuje da će doći neki novi ljudi koji će nešto da urade. I na univerzitetu postoji klijentelizam, rekao je Pavićević opisijući univerzitet kao „crne rupe u oviru kojih su univerzitetski nastavnici najveći kočničari i zato na univerzitetu imamo stanje koje je identično stanju u društvu“.

Priredila Olivija Rusovac
Foto: Vera Vujošević