Ostao u zavetrini Istre

Odlazak ljudskog i književnog velikana Mirko Kovač, (1938-2013)

Jedan od najboljih pisaca na prostoru bivše Jugoslavije, dragi prijatelj Mirko Kovač devetnaestog avgusta izgubio je poslednju bitku. Rođen je u Petrovićima, u Banjanima, 26. decembra 1938. godine i shodno našim balkanskim prebrojavanjima i svrstavanjima trpan je u crnogrsku, hercegovačku, srpsku i hrvatsku fioku. Ali u koju god bismo ga stavili bilo bi mu tesno, ne samo zbog njegove ljudske i književne veličine nego i zbog otpora takvom svrstavanju. Bio je, nema zbora, i ostaće prevelik za sve te ladice i, kako reče, čini mi se Andrej Nikolaidis, „ostvario se u krugu najvaljanije generacije srpske i jugoslovenske književnosti druge polovine dvadesetoga vijeka” koja je na najbolji način potvrdila davne prognoze Ive Andrića  o darovitosti Danila Kiša, Mirka Kovača, Borislava Pekića i Filipa Davida. Život ga nije mazio i sve je, reče mi jednom prilikom, postigao bez vetra u leđa, čak s mukom. Ostavio nam je knjigu proze Gubilište (1962), roman Moja sestra Elida (1965), a šest godina kasnije (1971) pojavio se kratki roman Životopis Malvine Trifković koji je preveden na mnoge jezike. Sledi Ruganje s dušom (1976), Vrata od utrobe, roman za koji dobija NIN-ovu nagradu (1978), nagradu Željezare Sisak (1979) i nagradu biblioteka Srbije za najčitaniju knjigu (1980). Mnogi vele da mu je Vrata od utrobe najbolji roman, u kojem se ukrštaju njegove slike Hercegovine u višedecenijskom razdoblju i duhovne dileme verovanja i neverovanja, što Lordan Zafranović uzima za motiv filma „Večernja zvona”. Uvod u drugi život izlazi 1983, zatim Kristalne rešetke (2003), Grad u zrcalu (2007, u kojem se – prema Seidu Serdareviću – bavi zavičajem, surovim i predivnim krajem na razmeđu Mediterana i Balkana), a godinu dana posle Serdarevićeva “Fraktura” izdaje mu eseje Pisanje ili nostalgija.

Da spomenem zbirku eseja Europska trulež (1986), zbirke pripovedaka Rane Luke Meštrevića (1971), Nebeski zaručnici (1987), Europska trulež i drugi eseji (1994), Cvjetanje mase (1997), pripovetke Ruže za Nives Koen (2005), Uvod u drugi život (2006), Ruganje s dušom (2007), Malvina (2007)... Napisao je scenarije za filmove Mali vojnici (1968), Lisice (1970), Muke po Mati (1974), Okupacija u 26 slika (1978), Dunavski znak/Usijanje (1979), Pad Italije (1982), Dan za tetoviranje (1991)... Dubrovčanin Vasiljko Vukoje (advokat i novinar) koji se iz razloga sličnih Kovačevim zaustavio u dalekoj Adelaidi (Australija) veoma se rastužio zbog odlaska pisca. „On je, čini mi se, najviše pisao o rodnoj tromeđi, tom nemirnom, a tako dragom prostoru Crne Gore, Hercegovine i Dubrovnika. Kad sam prvi put iščitao Gubilište, shvatio sam njegovu genijalnost nenadmašnog maestra pisane riječi, a filmom „Okupacija u 26 slika”, približio mi je ono što je moju generaciju tako mnogo interesovalo, a što do njegovog i Zafranovićevog filma, nismo znali. Za sarajevske Dane (2002), na pitanje zašto ne posjeti Beograd odgovara: ‘...mislim da ne bih mogao preći onu unutranju granicu’. Mene ta ista granica sprečava da ikada više posjetim rodni Dubrovnik. Kao i stotine hiljada raseljenih i protjeranih devedesetih, rasutih po svijetu. Čini mi se da je i kraj Mirka Kovača - predskazanje našeg kraja, daleko od rodnog, sami, napušteni i uglavnom – zaboravljeni”, zapisuje Vukoje.

„Ne mogu da prihvatim činjenicu da Mirka više nema. Družili smo se punih pedeset godina, dopisivali i u najtragičnijim vremenima, imao sam tu veliku, neprocenjivu privilegiju da gotovo svakodnevno razmenjujemo mišljenja o knjigama, filmovima, politici”, prva je reakcija zajedničkog prijatelja Filipa Davida. Po inteligenciji, po darovitosti, kaže Filip, Kovač je bio najveći među velikima. Čitava epoha prošla je kroz njegov život i kroz njegova dela. Jednako je sjajan bio kao pripovedač, kao romansijer, esejista, filmski scenarista. Sa njim se završava i epoha kojoj je pripadao. Kovač je poslednji veliki pisac nekadašnje Jugoslavije. Podjednako pripada srpskoj, hrvatskoj, crnogorskoj i bosansko-hercegovačkoj književnosti”. Kovač je bio čudesna ličnost. Kada je (2009) dobio obnovljenu Njegoševu nagradu zvao sam ga. Hteo sam da ga izgrdim zašto je svoje ime dao utisnuti pored nekih tamo, a on se odmah dosetio: „Znaš, inzistirao sam da ne budem uz njih i oni su me stavili na drugu ploču, izgleda kao nadgrobna, ali dobro...” U zimu 2005. godine obreo sam se u Zagrebu. Pozvao sam kućni broj u Rovinju, a Boba kaže da je i on u Zagrebu. „Mobitel” mu je u nastavku imao kućni broj... „Gdje hoćeš da se nađemo? Koliko ti treba do Trga...? Ima tu, znaš, jedan hotel, kako ti voliš reći, najljepšeg imena na svijetu!” Hitao sam do hotela “Dubrovnik”. Smeškao se. U početku smo ćutali. Pokušavam da ga razmrdam šalom Ivana Đurića da je onaj fotoaparat u Domu omladine bio namenjen meni. „Bio si čitav metar od mene, ne promašuju oni toliko”. Čoveče, petnaest godina te nema, kažem mu, a on, da bi pojasnio odlazak citira Boru Ćosića koji je rekao da nije otišao zbog (Slobodana) Miloševića nego zbog onih koju su za njega glasali. Veli da mu je pred odlazak na ulici prišla neznanka i saopštila da je dvadesetjednogodišnjem sinu rekla da prati šta on radi i da se tako ponaša. „Napustio je Beograd, a sada je uspešan informatičar u Beču!” Isti je slučaj, kaže, i s jednim inženjerom. Sve je prodao u Beogradu i sa ženom i sinom otišao u Sloveniju. „Danas je biznismen u Kopru, pokatkad se viđam s čovekom”.

Jak razlog odlaska nalazio je i u bojazni da ga „ne proguta politika i otrgne od pisanja”. A s druge strane, rekao mi je da je već u godinama „kada se traži mir i svode računi”. Na pitanje zašto u Hrvatsku, a ne, recimo, u Crnu Goru reče, krajem januara 2005, da je presudilo „to što je Crna Gora bila u istom kolu s Miloševićem”. Nismo obišli ni jezik na kojem piše. „Logično je da pišem na hrvatskom, iako znaš da mislim da je to isti jezik, naravno s nijansama”. Za Slobodana Miloševića je govorio da je „ta pojava“ srpska nesreća i da je samo sukrivac u toj nesreći. Koristeći slobodu da ga mogu pitati što poželim izustio sam – da li mu nedostaje Beograd i misli li o povratku. Ne kaže da mu nedostaje srpska presto(l)nica, ali reče da mu nedostaju neke pozorišne predstave, izložbe, koncerti... O navodnoj izdaji zemlje, nacije... veli: „Kad je nacija u pitanju to je za mene u neku ruku mističan pojam. Priznajem je onoliko koliko ona vrijedi. Ako napusti neke moje rezone, moralne, intelektualne... onda se je odričem onako kako je, recimo, veliki njemački pjesnik H. M. Encesberger govorio ‘To da sam Njemac prihvatam gdje je moguće, a ignorišem kad je potrebno’”. Pri kraju razgovora kazao je da sam („Toliko se znamo!”) sve mogao i bez njega uraditi. Znao sam šta misli i oseća prema većinskom Beogradu i od tog mi se saznanja grčilo u stomaku. Ali jednog dana...? „Ne, čovječe. Stvore se nove navike i držimo se njih. Voleo bih u Beogradu videti neke nove glumce, predstave i slično, ali zbilja je to za mene daleko. Inače, nemam nikakve nostalgije. Ako negde otputujem jedva čekam povratak u Istru. Odgovara mi zavetrina Istre”. Poslednja rečenica poslužila mi je za naslov. (Poslao sam mu novine, a on je nekoliko dana kasnije rekao Filipu Davidu da sam u intervju „uneo dosta duha”).

Dosta kasnije komično su mi zvučale profesorske, kako negde pročitah, zamerke Novaka Kilibarde na račun Kovačevog književnog umeća, pogotovo o ne-pripadanju. Nekadašnji osnivač i dugogodišnji predsednik crnogorske Narodne stranke, srpskije od skoro svih srbijanskih kako vole reči dični Crnogorci i obožavalac Radovana Etničkog Karadžića čvrsto je verovao da „pisac nije ništa ako ne pripada kakvom narodu ili barem plemenu”. Cucama, Piperima...? Novak je Mirku zamerio što „luta od naroda do naroda, od književnosti do književnosti, ne uspijevajući se negdje ubačiti”. Da je bio kadar ubačiti se kod Njega i Radovana možda bi ga i kakav orden strefio, ili najmanje diplomatska služba kao (njega), „Planinog malog”.  „Često smo govorili da su pisci poslednji dinosauri koji veruju u isceliteljsku moć reči. Ipak, to nam je jedino ostalo u ludnici koja je pratila naše živote. Između nas je sada ostao samo monolog, a s tobom odlazi posljednji pisac potonule Jugoslavije”, rekao mu je nad odrom najbolji prijatelj Filip David, čitajući mu pismo na koje neće dobiti odgovor.

Ostao je u zavetrini Istre. Dragi Mirko, počivaj u miru u tvom Rovinju. Filipu, Bogdanu Tanjeviću, meni i mnogima neće ostati samo elektronska i skype adresa tvoja nego i večno sećanje i zadovoljstvo zbog „lijepog gledanja”.

Dragan Banjac