EVA NAHIR- JEDNA ŽIVOTNA DRAMA (I)

Rade je rekao svojim pretpostavljenima, da namerava da se oženi Jevrejkom, odmah je po kazni premešten u Skoplje – jer prlja lice jugoslovenskog oficira! Otišao je kod komandanta konjice, generala Nedeljkovića i rekao: Gospodine generale, pre pet godina dao sam svojoj devojci reč da ću je oženiti i ja ću predati molbu za ženidbu! – Ti znaš, Paniću, da je to zabranjeno?!

NUMERUS KLAUZUS: Bila sam na srednjoškolskoj igranci, prišao mi je jedan mladić i zamolio da igramo. Imala sam nepunih 18 godina, on je imao 22 godine. Završio je Vojnu gimnaziju i došao na svoju prvu službu u VIII konjički puk, koji se nalazio u Čakovcu. Pitala sam ga odakle je i on mi je te prve večeri rekao: Znate, gospođice, ja sam se rodio, takoreći, u štali! Bila sam iz imućne porodice Kelmen, i to je za mene bilo nešto neviđeno. Rekao je: Znate, svakog meseca pola plate šaljem kući, a kad za pet godina budem imao pravo da se ženim, moji će stanovati u kući, neće više u čatmari! Ovde su jake zime, oficiri dobijaju po dva metra drva, ali ja ih nikad nisam podložio; prodam ih pa novac šaljem mojima. Za meneje to bila kao neka priča iz bajke. Došla sam kući i majci rekla: danas sam upoznala jednog dečka koji se rodio za mene! Ona će meni: Šta on ima, ako boga znaš? Kažem: Mama, on je tako ponosan na svoje siromaštvo! Pitao me je šta sutra radim, odgovorila sam da idem kod prijateljice u Varaždin. Rekla sam to mami, a kad sam se uveče vratila, čekala me je na stanici. – Mama, zašto me čekaš? – Zato što sam znala da će doći ovaj mladić. Rade je stajao pored velikog kestena, čekao me je. I nikad više nismo se razdvojili. Znala sam da je deo moje sudbine. Sad, znate, bila sam iz patrijalhalne porodice, moj otac bio je izuzetno strog. Nisam bila punoletna i bojala sam se da će me otac ako sazna za Radeta poslati u Budimpeštu, kod familije. Kao što se događalo mojim starijim sestrama: kad mu se ne bi dopao njihov izbor, slao ih je u Budimpeštu i tamo udavao. Ali, majka je rekla: Ne, s tobom to neće učiniti! I, možete misliti, pet godina, svako veče, šetamo moja mati, moj momak i ja. Ona ne zna reč srpskog, on ne zna reč mađarskog ili nemačkog. Pet godina sam prevodila: Šta je rekao? Šta je rekla? Jednog dana otac je došao kući i pitao majku: Čuo sam da se naša ćerka zanima sa jednim Srbinom?! Odgovorila je: Pitaj nju, dovoljno je velika da može da ti objasni. Pozvao me je i rekao da moja veza sa Radetom ne dolazi u obzir, da će od sramote skočiti kroz prozor! – Ja ću ti ga otvoriti!, rekla sam – Udaću se za njega, pa kako god bilo! Sutradan, otac je odjurio kod rabina i rekao da se sramota dešava u kući. – Moja ćerka hoće da se uda za nejevrejina! Rabin mu kaže: Gospodine Kelmen, vašu ćerku i tog momka pet godina gledamo i nismo hteli da vam kažemo jer biste napravili skandal. Čujte, Hitler je već blizu, možda će ona jedina ostati živa!? U istoj kući bio je i predsdednik jevrejske opštine, advokat Švarc, i on je rekao isto: On je vrlo fin momak, mi svi znamo za tu vezu! Dođe moj otac kući, i kaže da pozovem Radeta. Bila je nedelja, odjurila sam u kasarnu: - Rade, moj otac te zove! Otac je stajao u salonu pored kamina, Rade kakav je bio fin, klekne i poljubi mu ruku. Otac zgranut, jedan oficir kleči pred starim Jevrejinom, ljubi mu ruku?! – Kaži mu da mu dajem što god hoće, samo neka ustane! I puklo je u malom mestu – Kelman je pristao na veridbu!!! Ali, već je bio donet Zakon o Jevrejima! Jugoslavija je potpisala akt o nenapadanju s Nemcima, oni su tražili mere prema Jevrejima. Mere su bile da oficiri ne mogu da se žene Jevrejkama i da se ograničava broj jevrejske dece u školama – numerus klauzus. Otac je pitao: Rade, šta sad da radimo? – Mogu da budem samo oficir ili seljak, drugo ne znam! Otac je rekao: Kad sam na to pristao, teraću do kraja! Rade je rekao svojim pretpostavljenima, da namerava da se oženi Jevrejkom, odmah je po kazni premešten u Skoplje – jer prlja lice jugoslovenskog oficira! Otišao je kod komandanta konjice, generala Nedeljkovića i rekao: Gospodine generale, pre pet godina dao sam svojoj devojci reč da ću je oženiti i ja ću predati molbu za ženidbu! – Ti znaš, Paniću, da je to zabranjeno?! – Gospodine generale, hoćete li vi da imate u vojsci poštenog čoveka ili nepoštenog oficira?! Ako mi odobrite molbu, ostaću u vojsci, ako ne odobrite, vraćam se u selo! Pre nego što je general doneo odluku, čuli smo za nekog generala, bio je ađutant ministra odbrane. Stupili smo u kontakt s njim i obećao je da će pokušati da podmetne Radetovu molbu, a da ministar vojske i ne vidi šta potpisuje. Rekao je: Donesite 50 hiljada dinara u apoteku na ćošku Takovske ulice i sedite tamo. Ako ministar bude potpisao telefoniraću vam, ostavite kovertu i dođite da uzmete molbu. Telefonirao je, a mi smo odjurili u Voznesensku crkvu i molili za hitno venčanje. Venčali smo se u pet ujutro. I, gotovo. Sve je zakonski izvedeno, to više niko nije mogao da ospori. Rade je otišao kod generala Nedeljkovića i rekao: Gospodine generale, oženio sam se i moja supruga ne želi da živi u Skoplju! – A šta vi to želite? – Da budem nastavnik u Konjičkoj školi u Zemunu! Usvaja se. Želim poštenog oficira u školi!

Stevan Živadinović - Vane Bor: Jedan minut pre ubistva 1935. c.b. fotografija, 87x62mm / MSU

Stevan Živadinović - Vane Bor: Dva minuta pre zločina (Milica S. Lazović kao senka) 1935. c.b. fotografija, 87x62mm / MSU

Moj otac je Radetu rekao: Sve moje kćeri udale su se sa velikim mirazom, šta ti hoćeš? – Ja neću ništa! Ako vaša ćerka ne može da živi od moje plate, vi njoj dajte. Onda smo majka i ja odabrale lep nameštaj, iznajmili smo dvosoban stan u novom delu Zemuna i divno ga namestili. Bilo je to decembra 1940, za Božić su došli moji, pozvali smo svekra i svekrvu, da vide kako im sin živi. Posle pet godina straha i svega, osećali smo se kao u raju. Nažalost, raj je trajao samo tri meseca. Započeo je rat. DIJAMANTSKI PRSTEN: Ujutro 6. aprila gledamo kako lete bombe na Beograd, nebo je bilo potpuno crno. Ubrzo se na vratima pojavio francstalski Švaba; pre nekoliko dana on je farbao našu ogradu i pevao “Stražu na Rajni“. Rade ga je išamarao, i rekao: pred mojom kućom nećeš da pevaš hitlerovske pesme. Stajao je na vratima s pištoljem u ruci: Marš napolje oficirska kurvo! Odem pravo u Konjičku školu, kod komandanta. Kažem: Isterao me Švaba iz stana. – gospođo Panić, ostaćete kod nas. Na slamarici sam provela čitav dan. Sutradan idem sa njima u Jajince, gde su imali ratni raspored. Prolazeći pored našeg stana počnem da kukam: Jao, pa ništa nisam ponela, gola sam i bosa. Istovare nas u Jajincima, železnica više nije radila; pešice se uputim prema Trsteniku i selu u kome je živela Radetova porodica. Nevreme, kiša, sneg, lapavica, ja u plitkim cipelama. Po velkoj hladnoći putovala sam nekoliko dana. U njihovoj kući je bilo 50 kilograma kukuruza i dva kila masti, sve bogatstvo Panićevih. Gladna, hladno, grozno. Nemam para, nemam odelo, nosim ono što mi svekrva da, konopljane košulje. Objave se spiskovi, ko je ranjen, ko je poginuo: Radeta, koji je po ratnom rasporedu otišao u Bjeljinu, nema nigde. Svekru, kažem: Idem da ga tražim! – Je l’ si poludela, snajka?!, kaže on. – Ti si Jevrejka, je l’ ti vidiš nemačke plakate?! Nemaš ni papire, nikakvu dokumentaciju! – A, ako imam, onda ćeš ti poći sa mnom? – Ne misliš valjda da ću da te pustim samu?! Pešice odem u Varvarin, kod nemačkog komandanta oblasti i obratim mu se na nemačkom: Gospodine, ja sam Mađarica koja je udata za Srbina, ali u Srbiji ne želim više da živim. Dajte mi ausvajs da bih mogla da odem kod mojih roditelja! On zgranut, kaže: Gospođo, ovo je pustinja, niko ne zna reč nemačkog, ja sam ovde izgubljen. Da neko uđe kod mene i ovako govori nemački, pa ja ću vama dati šta god hoćete! Kažem: Znate, svekar me ne pušta da idem sama, upišite i njegovo ime! – Alles fur Sie! – sve za vas! Eva i Milosav Panić... kukasti krst, pečat. Stavim u prsluk mali revolver, koji mi je otac dao rekavši: Nemoj da dozvoliš da nosiš žutu zvezdu i da te vode u logor! Moj svekar obuče šumadijsko odelo, ferman i anteriju, vezene čarape, i sve preko brda dođemo u Beograd. Znao je sve puteve preko planina a noću smo spavali u pojatama, gde se zimi čuvaju ovce. U sumrak dođemo pred pontonski most, kolone Nemaca prelaze preko njega. U Beogradu počinje policijski čas. Ugledam jedan auto s mađarskom zastavom, istrčim pred njega, vičem: Uzmi me! On stane, primi nas i prebaci u Zemun. Dođemo pred stan, na eslinger roletnama suše se stvari nemačkih vojnika. Odem do vrata, na njima stoji crvena cedulja: Beschlagnahmat! – zauzeto! Sedimo na poljani pred kućom, gledamo svetlo u stanu i slušamo kako se lupaju moje kristalne čaše. Vojnici i kurve. Svekar, kaže: Šta sad? – Sad, u noći, ništa. Idemo ujutro dalje, prema Hrvatskoj. Ja ću ići do Nemačke, moram da ga nađem! Živeti bez Radeta, ne mogu. Prošla je ponoć, setim se jedne Ruskinje s kojom smo se ponekad družili. Možda Veročka zna šta je s Radetom? Idem do njenog prozora, polušapatom vičem: Veročka! I nagazim čoveka, koji leži u mraku. Bio je to moj Rade, koji je nešto pre toga došao puzeći. Bio je zarobljen od ustaša i skočio je s drugog sprata bjelovarske gimnazije. Pošto su mu skoro operisali čir, pukao mu je šav na stomaku. Pridržavajući creva, mesec dana se vukao po slavonskim šumama. I on je dopuzio do Veročkinog prozora, da pita šta je sa mnom. Da sam došla samo pola dana kasnije, njega bi uhvatili. Vučem ga do svekra, kažem: Evo, našla sam ga. Idemo natrag, u Srbiju. Oko ponoći iz kapije izlaze nemački vojnici i kurve. Mrak u kući. Kažem: Sad je moje vreme! Uđem s pištoljem u ruci, nema nikog. Kažem svekru da dođe s druge strane zgrade i počnem da izbacujem stvari. U šest kufera napunili smo odela. Novac je nestao, ali našla sam majčin nakit, bio je sakriven u jednoj flaši u špajzu. Pre svitanja dovučemo stvari do pontonskog mosta, naiđe seljak sa volovskim kolima. Kažem: Dajem ti srebrni escajg da mi prebaciš stvari, imam i ranjenika. – Tovari, gospođo! Istovario nas je na Zelenom vencu; uđem u prvu kafanu i kažem: Dajem dijamantski prsten za konja u čeze! Imam ranjenika, moram da ga odvedem! Seljaci, kažu: Gospođo, za taj prsten dajemo i dva konja! Natovarimo Radeta i stvari, idemo u Kruševicu. Došli smo noću i Radeta sakrili u jedan sobičak. Osim nas i njegove majke, niko drugi nije znao da je on tu, dok nije prezdravio.

 Moj otac je zakupio vagon i poslao nam stvari: trokrilni orman sa ogledalom, garniture, jugend stil. Svekar i ja išli smo po njih sa dvoje volovskih kola. Rade je ćutao u selu, bojali smo se da ga Švabe ne odvedu u zarobljeništvo. Svuda sam išla sa svekrom, on i ja zapalimo cigarete, teramo krave. Sestra je sa mojom venčanicom (Eva Panić, Srpkinja) otišla iz Zagreba u Budimpeštu. Njen šestogodišnji sin bio je kod mojih u Čakovcu. Tražila sam da mi pošalju dete, ali mama je pisala: Kud da ga pošaljem; tamo nema klozeta, ni kupatila, i ti si se uvašljivila. Ne mogu ga poslati u onu bedu. A i , šta će tamo raditi? – Čuvaće ovce, kao sva druga deca. I ostaće živ!, pisala sam. Nažalost, nije me poslušala, i mali je stradao u Aušvicu. Čakovec je okupiran od Mađara, živeli su mirno do 1944. Kada su fašisti preuzeli vlast od Hortija i odmah deportovali Jevreje u logore smrti. Tako su i moji roditelji završili u Aušvicu. NARODNI NEPRIJATELJ: Kontaktirali smo sa naprednim ljudima iz tog kraja, ali postala sam sumnjiva lokalnim četnicima. Jednog dana do nas je stigao glas da mi se sprema klanje. Pobegli smo u Beograd, povezali se  i radili sa ilegalcima do kraja rata. Rade je bio veliki stručnjak za konje i trke; osnovao je ekipu u miliciji. Dve godine Rade je bio prvak konjičkog sporta u Jugoslaviji. Sa svojom ekipom išao je u inostranstvo, pripremao se za Olimpijadu. U jednom od prvih posleratnih filmova Baš čelik, bio je dubler Radetu Markoviću. Tito sedi u loži na hipodromu, moj Rade mu salutira i stavi našu Tijanu pred sebe, na konja. Pa, svi su znali za mene i za nju, nije bilo trke bez nas. Kažem: Rade, svake nedelje, pobogu poludeću! – Ali, ja ne mogu da jašim ako ti ne sediš tamo, moram osećati da si tu. Rade je pao s konja na jednoj trci, septembra 1951. rame mu je bilo u gipsu i bio je na bolovanju, kada je dobio poziv da se javi svom pretpostavljenom generalu u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Više se nije vratio kući. Pitala sam zašto ga zove general, odgovorio mi je neodređeno: Da organizujem trku, da napišem izjavu... Kad sam videla da se Rade ne vraća, odjurim kod Vuka Bajovića, bio je zamenik ministra unutrašnjih poslova. Stanovao je blizu nas, i letovali smo zajedno. Kaže: Nismo ga mi uhapsili, već KOS. Borimo se da ga ne damo, ali neko ga je gadno opanjkao! Sutradan Tijani kažem da iz škole ne dolazi kući, da ide kod moje prijateljice Mire Carin. Možda ću Radeta naći na Banjici, tamo je bio vojni zatvor. Kad, zvoni čovek u kožnom kaputu. Kaže: – Drugarice Panić, zapalite cigaretu! Moje saučešće. – Zašto vaše saučešće? Nije ni prvi ni poslednji koji je uhapšen! – Znate, on je pokušao samoubistvo! – Je l’ živ? – Ja vam to ne mogu reći, saznaćete u Vojnoj bolnici. U automobilu sedi vozač, ja uđem, najednom udbaš kaže: Lezi, kurvo! – Šta!!! – Lezi da te niko ne vidi! U jednoj sobi Vojne bolnice sede dva pukovnika, lekara i jedan sudski pukovnik. Kažu mi: Vaš muž je uhapšen i izvršio je samoubistvo. Strgao je zavoj ispod gipsa i obesio se. Sigurno se uplašio istrage jer je bio ruski špijun. – Moj muž nije bio špijun!, kriknem. Ako potpišete da se odričete svog muža, kao narodnog neprijatelja, ići ćete kući i vaša ćerka će imati neku penziju. Ako to ne učinite, vi idete u zatvor. – Bože sačuvaj, kažem, ja se svog muža ne odričem! – Onda ćete ići u zatvor!? – Neka idem u zatvor! Onda će Tijana ostati na ulici!? – Onda će Tijana ostati na ulici! – Neće da potpiše, vodite je! Odvode me u zgradu Udbe na Zelenom vencu. Počinje ispitivanje: Veze i vezice tvog muža sa NKVD – govori! – Ne znam i ne znam, jer ne znam! – Pošto ne znaš, onda ćeš ići tamo gde ćeš propišati majčino mleko, pa ćeš sve kazati.  Šest meseci se nalazim u istražnom zatvoru, a ne znam zašto. Naš stan bio je na Obilićevom vencu, u neposrednoj blizini zgrade Udbe, gledala sam s prozora kad su nam izbacivali stvari. Ponekad bih s prozora videla svekra. Stajao je nem, u crnini, pustio je bradu. Bez reči gledali smo jedno drugo. Posle šest meseci došao je jedan, kaže: Eva Panić, ostavi državne stvari, uzmi svoje privatne! Odveli su me u jednu sobu, u kojoj je bilo mnogo žena. Kažu: To je grupna soba za odlazak! – Kud, k vragu, odlazak?! Kud se to ide? – Idemo na izdržavanje kazne! – Kakve kazne?! Kuda?  Dok nas vode posmatram: Beograd je rascvetan, ljudi na ulici, sretni... Nas voze, ne znamo ni kuda. Na Topčiderskoj železničkoj stanici su nas vezali, dve po dve, i uveli u vagone. Bosa je vezana sa mnom, studentkinja. Ima 22 godine, ja 33. Sledeće noći voz staje, na samoj obali mora. Dočekuje nas špalir udbaša i milicionera. Počinje dreka: Upadaj, bando! Padamo u dno broda, neku crnu dubinu, jedna na drugu. Kad se brod zaljuljao, žene počnu da viču: - Baciće nas u more!!! Nastaje grozna panika: jednoj su razbili naočari, druga urla: Otseći će mi kosu, a vidi kako je lepa! Bosa i ja držimo se za ruke. Histerija. Žene potpuno polude, povraćaju, vrše nuždu. U mraku smo, ne znamo da li je noć ili dan. Približavamo se nečemu što je užasna dreka, paklena – Uaaa bando...!!! Bandu ćemo uništiti, više neće postojati! Šta je to??? Imala sam utisak da su to divlje zvari - dolazim među divlje zveri?! Otvara se paluba, bljesne svetlost, ukazuje se lik žene sa plavim, čeličnim očima. – Ispadaj bando! Mene je izvukla za kosu, imala sam 38 kilograma. Dočekuje nas topli zec: žene u špaliru kroz koji moraš proći. Koje su tako urlale, i tako tukle, vukle nas, gazile... Svaka te udari ili pljune, nešto ti uradi, jer i njih posmatraju kako se ophode prema nama. Kad sam se prvi put videla u buretu s vodom, bila sam sva u čvorugama, majka me ne bi poznala. Ali, to je ništa: nekima su izbile oko, nekima je slomljena kičma. Šišaju nas makazama za šišanje ovaca, glave su nam izranavljene. Namerno nam daju neadekvatnu veličinu odeće: dobijem gumene opanke broj 42, haljinu koja se vuče po zemlji, bez ijednog dugmeta. Ličimo na strašila za ptice, izubijane, plavo zelene. Poređaju nas pred baraku, drhtimo... Preko puta se postavi kolektiv: Uaaa bando, pu,pu,pu...! Progovorićeš! Zaleću se u nas. Počinju saslušanja, noću. Odvode nas pojedinačno, vezuju za klupu i tuku motkama. – Govori, priznaj! Ko ti je veza?! Cele noći odjekuju urlici i jauci. Sutradan nosiš kamen. Ispada nam to kamenje, sve smo izranavljene, jedva hodamo. Nosiš kamen uzbrdo, vraćaš ga nizbrdo. Videli su da mi stalno ispada kamen, pa su mi stavili nekakav tucanik. I njega sam ispustila, za kaznu su me tukli bodljikavom žicom po nogama – Praviš se da ne možeš da nosiš, a znala si da banduješ protiv druga Tita.

Ljubiša Stavrić

(Nastaviće se)