ŠTA BI VIDELE DŽEJN I ALISA KAD BI PROŠETALE NAŠOM ZEMLJOM ČUDESA?

Neophodan obrt u paradigmama urbanog i strateškog razvoja

Džejn Džekobs

Sasvim simbolično, našli smo se da u razmaku od desetak dana neposredno iskustveno kontrapunktiramo ne bibliografske i teorijske reference, već upravo njihove sasvim različite pa i drugačije interpretacije, posebno primenu u urbanoj praksi, ali i u profesionalnom i ličnom credo-u. Po povratku sa učešća na kongresu arhitekata i urbanista SCUPAD-a u Salzburgu maja 2013. i obeležavanja dana posvečenog „Džejninim šetnjama-Jane Walks“ (Jane Jacobs) prigodnom urbanom šetnjom ovim UNESCO-vim gradom na reci, pozvani smo da ovde u Beogradu saslušamo izlaganja na drugoj međunarodnoj naučnoj konferenciji RESPAG 013 22-25 maja, naslovljenom „Regionalni razvoj, prostorno planiranje i strateško upravljanje“.

Neposredno doživljeno suočavanje sa drugačijim uvidima i praksama u iste teme, značajno je da ga ovde obrazložimo, kao poziv na potreban hitan ali i trajni dijalog o modelima urbanog i strateškog razvoja. Skorašnja moja prva šetnja „obnovljenim“ Dunavskim kejom u Zemunu, (ne)estetika betonske i konstruktivne predimenziranosti mostova na Savi i Dunavu (već viđene uzurpacije parka na Zvezdari, platani i skulpture Tašmajdanskog parka) svakako nas upozoravaju da treba da se na vreme upoznamo sa novim projektima „silaska grada na reke“ ili saobraćajnim rešenjem uzduž Topčiderske reke i kroz Topčiderski park. O svemu tome malo zna i sam struka i građani pogotovo, a u našim „urbanim šetnjama“ vidimo da se sve više obziđujemo i od reka i urbanog identiteta Grada. Odgovore smo potražili u saopštenjima pomenute konferencije, u referatima lokalnih istraživača, nekolicine iz evropskih zemalja i iz dijaspore.Veliki spektar tema na 1.130 stranica, impresivan je i formalno akademski bogat, ali u neku ruku i zbunjujući.Čini nam se da su argumenti i hipoteze postavljene skoro od svih u istu ravan pragmatizma skorašnjih lokalnih i sporadičnih globalnih iskustava, bez ozbiljnije kritičke kontekstualizacije i upoređenja sa lokalnim profilima strukovnih institucija i dramatično kontraverzne legislative. A posebno bez uvida na posledice (stanja prenesenih u antrfileu) na neposrednu realnost „kvaliteta života svakodnevnice“: neujednačene mreže gradova i lokalnih zajednica, promašaja tranzicijske stratifikacije društva (različitih grupa posebno), ekonomije i samog zakonodavstva.

O problemima dihotomije grada i sela ili o problemima socijalnih grupa (i marginalizovanih), koje su ozbiljani subjekti i kreatori svakog prostornog i urbanog sistema (suburbanog, ruralnog, izbegličkog kampa), skoro da i nije bilo reči. Iako se vidi da je novoj generaciji u struci dostupna obimnija literatura (izvori IT i evropske integracijske Direktive!) kao i međunarodna saradnja, iako nedovoljno podržana, postavlja se ozbiljno pitanje hipoteza i trenutno provladajuće pervertirane „mantre“, da je za sve i samo odskora odgovoran „neoliberalizam“ i globalizacija! I to zabrinjava, jer se izlazi nalaze (koristeći IT i stvaralaštva kritičke misli upravo liberalnih demokratija), samo na nivou promena u elitnim „foteljama“ ministarstava ili silabusima nereformiranih univerziteta. Nema stavova o potrebi drugačijeg modela ustavnosti i operativne odgovornosti hipertrofiranog višepartijskog parlamentarizma i servisne birokratije, o brojnim netransparentnim ali plansko-strateški i izvršno operativnim Agencijama, za koje se nezna kome su odgovorne. Tu nema mnogo spoznaja pa ni strateško strukovnih rešenja!

Takođe ni o segmentarnom raspolučivanju struka, koje čine urbanu, prostornu, resursnu, socijalnu,  ekonomsku i environmentalnu potku discipline urbanog i prostornog planiranja, skoro da i nema ozbiljnog problematizovanja. Dakle, s pravom u ovom kontekstu poredimo pomenuti kongresu i dan kada smo „Džejninim šetnjama - Jane Walks“; šetali u grupi ulicama Salzburga „čitajući i komunicirajući“ urbanu matricu i socijalni pejsaž grada. Među nama je bilo mnogo ozbiljnih profesora arhitekata i urbanista sa nekoliko kontinenata i troje ljudi, koji su neposredno lično ne samo poznavali Džejn Džekobs, od nje učili, s njom i o njoj pisali knjige, ali i nastavili da neguju i elaboriraju njen stav o problemima grada i metodama urbanog, socijalnog i ekonomskog usmeravanja. Poseban značaj vezuje se za njeno zalaganje za participatornom ulogom građana „advokasi-advocacy“ planiranja „odozdo“, od lokalne zajednice i građana i očuvanju diversifikovanog urbanog identiteta stambenih, urbanih četvrti i susedstva.

O značaju njenog dela, posvećenog života i današnjeg negovanja njene misionarske vizije, kroz ustanovljenu godišnju nagradu „Medalja Jane Jakobs“ ili pokreta „Urbane Šetnje - Jane Walks“, kojeg su proširili na nekoliko kontinenata univerzitetski profesori i aktivisti, organizacije susedstva, građani Utaha i Njujorka, preko Brazila, Evrope do Japana, Indije i Etiopije eto i do Istanbula, u nas se malo zna. A bilo bi neophodno i za ine urbaniste, posebno studenate sociologije, novinarstva, arhitekture i prostornog planiranja, pa sve do političkih stranačkih podmladaka t.zv. „aktivista na terenu“. Posebno značajan bio bi takav uvid za gradske, ministarske i agencijske funkcionere t.zv. „elitu“, koja samoodlučuje, planira i razgrađuje naše gradove, gradi faraonske kanale, energetske i saobraćajne koridore ili interpolira naše komšiluke. Utoliko je to značajno i za nas same, u svemu tome potpuno marginalizovane građane, iako se tu radi o našem javnom i privatnom dobru i garantovanim (!) ljudskim i ustavnim pravima.

Jer oni nam „planiranjem odozgo“ i dalje „centralistički“, ali sada disperzovano po ministarstvima ili Agencijama određuju „stil i kvalitet življenja“ u zemlji ovakvog nacionalnog CV-a, kojim su tako obilato bez efekta, začinjavali dosada sa 34 (da, dobro čitate!) „Strateške Studije Razvoja“ Srbije. (Dok ministar najavljuje finansiranje nove „Studije opravdanosti “(!) izgradnje kanala Dunav-Morava-Vardar- Solun, niko ga nije iz te stručne „elite“ ni „posavetovao“ o problemima nedostatka voda ili isušivanja brdskih pritoka diljem ruralno, razvojno potencijalne centralne Srbije ili mogućih novih klizišta, a o značaju i kompleksnosti međunarodnih dogovora da i ne govorimo. Obzirom da je resor zaštite životne sredine sada u nadležnosti Ministarstva za energiju, a problem naših međunarodnih obaveza prema klimatskim promenama niko nigde ni ne pominje, ovako ležerna odluka i jest moguća u zemlji ovakvog CV-a.) Zato bi bilo zanimljivo i uputno po ovim pitanjima, pozvati na jedan međunarodni „Okrugli stol“ sve naše gore pomenute aktere, ali pre svega i ovo troje Džejninih sledbenika:

Prof Ron Šifmana (Ron Shiffman), nekad studenta, a posle i profesora (Pratt Institut; Community-Based and Particpatory Design), prošlogodišnji dobitnik Medalje „Jane Jakobs“. Tu medalju je 2007. ustanovila Rockefeller Foundacija „kao priznanje pojedincima koji su dali izuzetan doprinos promišljanju o urbanom dizajnu“. Jer profesor Šifman, je priznat kao osnivač pokreta „community design“ u Americi, a posle 45 godišnje prakse i suosnivač „Centra za pitanja razvoja zajednice i environmenta“ (Prat Instituta - Center for Community and Environmental Development), najvećeg nacionalnog instituta koji se bavi pitanjima javnog interesa, arhitektonskog, planerskog i razvoja lokalne zajednice.To je danas najstarija univerzitetska institucija o planiranju u SAD, koja u kontinuitetu obrazuje planere i daje tehničku podršku u saradnji sa lokalno utemeljenim grupama u siromašnijim i skromnijim, ali socijalno i kulturno diversifikovanim urbanim zajednicama. (Bili su ključni i realizovani akteri „drugačijeg“ pristupa rešavanju rekonstrukcije i socijalne rehabilitacije, posledica razaranja tornada Katrine; a svoju ulogu u socijalnom pokretu Atlanta 2007 i kasnije u Njujorku „Okupiraj javne prostore“ teorijski i aktivistički su obrazložili u zajedničkoj knjizi iz 2012-te: Izvan Zukoti Parka: Sloboda okupljanja i zauzimanja javnih prostora - (Beyond Zuccotti Park; Freedom of Assembly and the Occupation of Public Space). Mnogi poznati i drugi autori ove knjige, dobili su brojna priznanja za svoje uspehe u domenu urbanog planiranja i dizajna, razvoja zajednice, arhitekture, odnosa globalizacije i prostora i sociologije. Šifman je nagrađen 2013. i titulom počasnog pionira Planiranja od strane Američke Asocijacije Planera, koja se dodeljuje ljudima koji su dali personalne i direktne inovacije teoriji planiranja i koji su značajno i pozitivno preusmerili planersku praksu, obrazovanje i teoriju, sa vidljivim dugoročnim efektima.

Pored njega tu je i poznata Saskia Sasen (Saskia Sassen), jedna od mnogih autorki i u ovoj knjizi, a proglašena od strane nemačkog Die Arkitektin‘s, jednom od 10 vrhunskijih svetskih teoretičarki o prostoru. Imali smo čast u šetnji da slušamo i Robertu Grac (Roberta Gratz), nagrađivanu novinarku i kritičarku urbaniteta, predvačicu i autorku mnogih značajnih i nagrađivanih knjiga, između ostalih i intervjua sa Džejn Džekobs pred sam kraj njenog života: The Battle For Gotham: New York in the Shadow of Robert Moses and Jane Jacobs, (Bitka za Gotham: Njujork u senci Roberta Mosea i Džejn Džekobs). U saradnji sa Džejn Džekobs ona je u maloj grupi priznatih urbanista, osnovala 2005 Centar za Vitalni Grad (The Center Fof the Living City).

Prof. Stiven Goldsmit (Stephen Goldsmith) je novi predsednik SCUPAD-a i redovni profesor na Univerzitetu u Juti (Utah); studirao je umetnost na Webster College-u i Environmentalne studije na Harvardu. Nagrađivan je za jednu od 10 najboljih knjiga o planiranju u 2011-toj: Što vidimo: Unapređenje observacija Džejn Džekobs (What We See: Advancing the Observations of Jane Jacobs), nagradom Jane Jacobs – (Dž.Dž. Fondacija Urbanih Komunikacija). Ali, značajnija je činjenica da je on jedan od osnivača „Džejninih šetnji” programa „Centra za Vitalni Grad”, neprofitne organizacije osnovane od ljudi, koji su poznavali Džejn kao prijateljicu i nastavili da poštuju njen životni legat u pomaganju ljudima i lokalnim zajednicama, simbolično označavajući to šetnjama „Šetaj, posmatraj, analiziraj, učestvuj, menjaj”na njen rođendan svakog 5-og maja. Stoga treba da se upoznamo ko je bila Džejn Džekobs i po čemu je stekla takvo poštovanje i značaj za savremenost događanja i u urbanom planiranju i u borbi za prava građana na javne prostore i na očuvanje lokalnih identiteta gradova. Iako nije bila po obrazovanju ni arhitekta ni urbanista, već novinarka kolumnista, ali vrlo rano i socijalna aktivistkinja, posle knjige „Smrt i život velikih američkih gradova” već od 1961, smatrana je najznačajnijom autorkom kritične teorije o gradu. Dugih 40 godina sve do samog kraja života (1916-2006) svojim nekompromisnim aktivizmom, uvidom u unutrašnje strukture života i propadanja gradova, borbom protiv manipulativnih trendova i tekstovima o prirodi grada, ekonomije, inspirisla je generacije urbanih planera i aktivista svo do današnjih socijalnih-urbanih pokreta.

Svoje stavove argumentovala je dubokom analitičkom observacijom urbane, lokalne i morfologije i socijalnih odnosa,kulturnih obrazaca, verujući pre svega da svaka „popravaka” ili veća rekonstrukcija urbane celine mora da se temelji na participatornom doprinosu i odlučivanju, ali uvek neophodno diversifikovane zajednice samih stanovnika. Smatra se, da je zajedno sa profesionalcem Vilijemom Vajtom (William H.Whyt), začetnica tek danas visoko priznatog i zagovaranog „advocacy” planiranja, koji se pokazuje kao jedino efikasan pristup urbanom planiranju, utemeljenom na identitetu mesta i na intervencijama koncentrisanim na stavoavima i potrebama lokalne zajednice. Svojevremeno „Čikago Tribun” je ocenio da verovatno ni jedan drugi mislilac nije doprineo više od nje u poslednjih pedest godina na transformaciji univerzalnih ideja o prirodi urbanog življenja: „Sa skromnošću i zdravim razumom učila je svet da razume vrednost gradova kroz neposrednu opservaciju, uporno preispitivanje i otkrovenja. Njena vera u mudrost lokalnog građanina živi u građanskim bitkama u kojima je učestvovala, a njena mudrost živi u tekstovima njenih devet prosvečenih knjiga. I njeni kritičari i sledbenici pripojili su joj pridev „anarhist” , jer je verovala u snagu koju imaju pojedinci ili ljudi u malim grupama, pre nego velike vlade i korporacije”.

Džejn Džekobs je verovala da bi većina problema bila rešiva, kada se nebi rešavala samo ekstenzivnim shemama eksperata, već pre svega spontanom inventivnošću zajedno sa korisnicima! To navodimo kao zaključak, pouku i stav njenih najistaknutijih sledbenika. Legat agendi koje nam je ostavila: „Gradovi kao ekosistemi”, „Više namenski i više korisnički razvoj”, „Planiranje odozdo nagore”, „Veća gustina naseljenosti, a ne suburbanizacija”, „Lokalna ekonomija-male i kreativne lokalne industrije”, svakako su inspiracija za u nas neophodni „obrti paradigme-paradigm switch”. Već smo svesni da od kontinuiteta planiranja „odozgo” i verovanja u moć institucija i regulativa (makar stalno i govorili kako ih treba reformisati ili dograditi, praksa ovde pokazuje svu njihovu nemoć!). Zato treba da idemo ka otvorenom - participatornom modelu „odozdo” u širokoj lepezi dijaloga „stakeholdera” i garantovanih prava na pristup i odlučivanja o ličnim i javnim dobrima i resursima. Jedino tako možemo promeniti porazne činjenice iz priloženog uvida u stanje u Srbiji u 2013, i krenuti i mi da šećemo našim socijalizovanim, rehabilitovanim, „ozelenjenim” gradovima.

Sonja Prodanović