ČETNICI NA STRADUNU
Tokom kasnog proleća i leta 1943. godine, oko mene su se na brz i čudnovat način promenili ljudi i njihov život, ulični dekor, dnevni rituali: sve je postalo drukčije, ali na tako neosetan način da sam to jedva zapažao. Nekako neopazice prestale su jutarnje i večernje muzičke parade preko Straduna sa podizanjem i skidanjem zastave kod Orlandovog stuba. Prestali su svečani skupovi na otvorenom prostoru, a vatreni rodoljubni govori jedva da su se još ponegde mogli čuti – u ponekoj dvorani pred manjim brojem ljudi, a najviše u crkvama gde su me sveštenici držeći svoje propovedi tokom nedeljnih misa na koje sam zajedno sa svojim razredom morao ići, ponovo uspevali da začude neobičnim spojem fanatične domoljubne ratobornosti kakvom su odisale njihove rečenice, i smirenog, skrušenog tona, kakav njima kao pastirima jedino i priliči. Rodoljubne tirade, međutim, nisu više nimalo uzbuđivale narod...
...Zaokupljeno svakodnevnom brigom kako da preživi, stanovništvo jedva da je zapazilo još jednu u nizu promena, iako je ova bila nesvakidašnja. Na ulicama grada pojavila se nova vojska: bradonje pod crnim šubarama sa kojih je sijala krupna kokarda, a na ovoj se, u tobože hrvatskoj državi, pojavio čudnovat uljez: dvoglavi orao, dobro znani simbol one mrske države pre „Uskrsnuća“. Pripadnike te neobične vojske zvali su četnicima. Doveli su ih stvarni gospodari Dubrovnika, Italijani, valjda da bi se ti njihovi novi saveznici razonodili, odmorili, pre nego što će se vratiti u okršaje na planinama Hercegovine ili Crne Gore...
...Ta nova soldačija nije paradirala gradom. Bradonje su se najčešće šetale Stradunom u omanjim grupama; kretali su se u potrazi za zabavom, ili, ređe, da bi obavili neki posao. Tako su se jednoga dana, nenadano, našli i u radnji moga oca. Bile su im potrebne cipele. Ta roba, budući racionirana, mogla se u to vreme, kao i svaka druga uostalom, kupovati samo na bonove, tj. uz odgovarajuće „doznake“, a tim dokumentima četnici razume se nisu raspolagali. Njih su izdavali vlasti one države koja je u ovom gradu i dalje zvanično postojala, a koja im je bila ljuti neprijatelj. No zato su mome ocu umesto kuna i doznaka nudili brašno i mast, dakle one dragocenosti pred kojima su propisi gubili svaku ubedljivost. Tako je ta nelegalna, nimalo domoljubna trgovina sa ovim čudnim vojnicima, dušmanima države pod čijim smo zakonima živeli, donela mojoj porodici spas od gladovanja. Namirnice stečene prethodnom trgovinom ne bi još ni bile potrošene, a ponovo bi se pojavila dvojica trojica bradonja sa posudama i kesama punim masti i brašna. Moj otac je međutim bio svestan da će se ovakvi poslovi moći obavljati samo dok traje prekid komunikacije grada sa preostalim delom države, tj. dok se iz središta firme ne uspostavi mogućnost kontrole poslovanja. A kad se to desi, znao je da će time biti označen i kraj njegovog rada kod „Bate“. Zato se na vreme pobrinuo da nađe nov posao. Na moju radost stupio je u službu kod mog strica barba Nikole, svog starijeg brata, koji je u Zagrebu postao vlasnik bogate tvrtke, veletrgovine galanterijskom robom.
Iz: Nikola Bertolino, Zavičaji, Nardona knjiga, Beograd, 2004. str. 76-78
Naslov i oprema redakcijski
