Jedan Lazar međ’ vukovima

„Lako je znati da samo ležeći Srbin može dobiti Trinaestojulsku nagradu, Miroslavljevo jevanđelje, Njegoševu nagradu ili, nedaj Bože, ući u Crnogorsku akademiju nauka i umjetnosti”. Tako je, prošlog ljeta u beogradskoj Politici dumao Ilija Lakušić, objašnjavajući težak položaj srpskih pisaca u Crnoj Gori. Kad je i pred kime je prilegao Ilija Lakušić tek treba da se utvrdi, ali da se isplatilo - vala jeste: dobitnik je Trinaestojulske nagrade za 2013. godinu. Žiri kojim je predsjedavao dr Dragan K. Vukčević, sve uz sadejstvo članova dr Predraga Ivanovića, dr Dragana Koprivicu, Andreja Nikolaidisa i dr Milenka Popovića, počastvovao je nacionalnom nagradom još i politikologa dr Radula Kneževića te književnika i književnog kritičara Gojka Čelebića. Ovako je o gibanjima crnogorske i okolne javnosti o sumnjivim laureatima i isto takvim delima krajem juna pisao uzorni podgorički novinar Draško Đuranović.
Đuranović kaže da je obrazloženje nagrade za javnost tajna (njeno je samo da plaća državi), a da se jedino zna da je glasanje bilo tajno i da odlučeno većinom glasova, „pa će vrli članovi žirija, kao članovi streljačkog voda, moći mirno da kažu kako su za sve krivi – oni drugi...” koji u odlučili. Ostalo je znano, kao da je predsednik Skupštine Crne Gore Ranko Krivokapić 12. i 13. jula bio u poseti Srbiji, stigao i do Lovćenca među svoje, a nagradu slavodobitnicima uručio je zamenik. Apsurd, ne samo crnogorski, mogao bi se pronaći u gorkoj istini da država nagrađuje prosečnost, uz sve još i sumnjive prijatelje koji će do kraja života od mrske im otadžbine primati redovno vrlo dragu apanažu. (Trenutno oko 800 evra, rekoše mi neki Crnogorci).

*

Profesorka beogradskog Filološkog fakulteta Rajna Dragićević obratila se pismom svojim studentima, budućim kolegama. Evo samo delića: „Na dan kada smo proslavljali vaše apsolventsko veče, odložen je maturski ispit malih maturanata jer su se testovi koje je trebalo da popunjavaju pojavili u javnosti. Ovaj događaj samo je jedna od brojnih manifestacija urušenosti našeg prosvetnog sistema, kao i društvenog sistema u svim oblastima. Dolazeći na vaše veče i gledajući vas onako doterane, nasmejane, mlade i pune pozitivne energije, razmišljala sam o tome hoćete li uspeti da zadržite taj optimizam i kada diplomirate i kada se suočite s niskim platama, nedovoljnim uvažavanjem profesorske profesije, prilično nezainteresovanim učenicima, roditeljima koji su uvek na strani svoje dece (čak i ako je to na njihovu štetu), različitim pritiscima i omalovažavanjem...”

Profesorka Dragićević svoje studente pet puta opominje da su i oni profesori, da se ponose svojim zanimanjem, da ne dozvole da im „bahati, hvalisavi i samouvereni vlasnici raznoraznih restorana, firmi, privatnih aviona, luksuznih stanova drže lekcije o uspehu”, da vole svoje učenike i upoznaju ih „sa onim plemenitim što nose u sebi, a čega često nisu svesni. Izvucite ono najbolje iz njih”. Ne zaboravite, kaže profesorka, da ćete predavati glavni predmet, prvi u rubrici u dnevniku ..., učite učenike da vole svoju zemlju... „Krenite u rat protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna, biznismena i pobedite ih. Vi im morate postati orijentaciona tačka, svetionik u životu!” Strepim da je većina upravo ovo usvojila kao „orijentacionu tačku”. Uostalom, časne i umne poruke uputili ste budućim kolegama u zemlji u kojoj predsednik reklamira pojas u automobilu. „Od časa srpskog do kosmosa!” Kakav kosmos, profesorka? Jeste li iščitali poruke na majicama devojaka-igračica na truba-saboru!?

Radojica Živanović Noe: Drvo očiju, mastilo/papir kaširan na deblji papir, 180x177 mm / MSU

 

*

Sličnu pobudu imala je letos Malala Jusafzai, pakistanska devojčica koja je upucana u glavu od strane talibana zbog svog zalaganja za obrazovanje devojčica. Mulala je nedavno proslavila 16 rođendan, a tog dana ( 12. jula) pred zvaničnicima Ujedinjenih nacija i gostima, među kojima je bilo 500 studenata iz 85 zemalja, održala je inspirativno slovo o važnosti univerzalnog obrazovanja. „Dozvolite nam da uzmemo naše knjige i olovke. To je najmoćnije oružje...
Obučena u ružičasti, tradicionalni šalvar kemiz komplet, noseći belu maramu koja je pripadala ubijenoj premijerki Pakistana Benazir Buto, zahvalila se Bogu, pred kojim smo, kaže, svi jednaki. Devetog oktobra prošle godine u njenom rodnom gradu Mingori talibani su ušli u školski autobus... Događaj je šokirao šokirao civilizovani svet. „Talibani su me upucali u glavu, mene i moje prijatelje... Mislili su da će nas taj metak zauvek utišati, ali iz te tišine čulo se hiljade glasova. Ekstremisti su se uvek plašili knjiga i olovki. Moć obrazovanja ih plaši. Oni se plaše žena. Ipak, ona ne oseća mržnju prema svojim napadačima, jer je učila o samilosti od globalnih ikona kao što su Nelson Mandela, Mahatma Gandi i Martin Luter King. 
„Zato mi moje srce govori: Budi miroljubiva i voli sve..., rekla je u UN devojčica koja je već stekla slavu i favoritkinja je za najmlađu dobitnicu Nobelove nagrade za mir.

*

Nakon dvanaest godina, uprava dalmatinskog gradića Primošten odlučila je da oduzme ulicu prvom hrvatskom predsedniku Franji Tuđmanu i vrate stari naziv Mala Raduča. U obrazloženju odluke prvi Primoštenac (Stipe Petrina) rekao je da je F.T. „privatizacijskom pljačkom osiromašio hrvatski narod i nanio mu najveću štetu”. Protiv su bila dva većnika Tuđmanove Hrvatske demokratske zajednice, a jedino me zanima šta je Stipe mislio kad je tabla postavljana.

*

Čudio sam se zašto naši glavari ovu svoju “rekonstrukciju” ne imenuju našim jezikom. Onda vidim da ju je teško obići. Veliki rečnik stranih reči i izraza (Ivan Klajn/Milan Šipka) na strani 1052. pojašnjava da je u pitanju reorganizacija, izmena pojedinih delova postojeće konstrukcije...  Jedan „deo” stigao je iz SAD, našinac Lazar Krstić. Ne sumnjam u Lazino znanje i umešnost, ali sumnjam u mogućnost značajnije popravke. Zamislite vladu koja je gora od Mlađe Dinkića!

*

Ode, pravo u legendu Jakov Grobarov. Sa pokojnim pesnikom me je upoznao njegov kum Mirko Zečević, dugo smo se znali ali nismo često delili astal. Iščitao sam neke tekstove o Jaši pošto je krenuo da se „odmah vrati”. Nekoliko autora navodi da su ga mimoišle mnoge nagrade. Kakve crne nagrade pored ovolikih orlušina! Od obojice sam sakupljao beleške o boemčini, a Zeka nedavno podseća kako je šezdesetih prošlog veka Miladin Kovačević (kako je Jakov upisan u knjige po rođenju) napustio rodni Mostar. Čuvao sam, pričao je, ovce kod nekog čoveka. Jednog dana zacrnio se svod, kiša, munje, gromovi... Nebo mi pobije sve ovce. Ne smijem kući. U strahu, mokar i gladan odem na voz i tako – stignem u Beograd.

*

Čitam da se livadski pesnik Dobrica Erić zalaže za duže trajanje trubljenja u Guči. Erić greši, sabor traje taman, ali nešto treba doraditi, da ne kažem rekonstruisati. Mora li da ga otvara Emir (Kusturica) i zatvara Goran (Bregović)? Neka i kupusa i piva, ali mogli bismo (već sam pominjao majice na sisatim razgolićenim i naćefleisanim devojkama) iz Guče u svet slati i malo bolje slike.

*

Zbog neposedovanja ličnih dokumenata u vreme dok je napasao stoku Zoran Miladinović (68) iz planinskog sela Sagonjevo kod Kuršumlije uskoro će se naći iza rešetaka. Njega su na nekom proplanku policajci kuršumlijske stanice zatekli bez lične karte i kaznili sa tri hiljade dinara a to mu nije jedini prekršaj. Revnosni čuvari reda našli su i da njegovi psi (da slučajno ne ugrizu vuka!) nemaju korpe, a kako im čobanin nije platio sve je otišlo u Prekršajni sud u Kuršumliji. U tom sudu je potvrđeno da je stočar na osnovu prijave kažnjen sa 3.000 RSD i da, ukoliko ne plati, mora provesti tri dana u zatvoru. Ž

*

Upravo kad sam zgotovio rubriku iz Rovinja/Zagreba stigla je tužna vest o smrti dragog prijatelja Mirka Kovača. Sat-dva pre Filip David, Bogdan Tanjević i ja utroje smo se (skype) ponadali da će se izvući, iako smo čuli Bobine suze. Ponovo sam pozvao Bogdana u Istambul. Javila mu Jasna iz Trsta. Dugo smo ćutali, onda Boša veli: „Kakav gubitak! Ode još jedan sa liste 20 velikana bivše Juge”.

Dragan Banjac