Istina o zdravlju u Srbiji
PORAZNA DIJAGNOZA
Podaci o stanju zdravlja u Srbiji obično se biraju i prikazuju na način da se podupre određeni stav, a ne da se da objektivna slika. Najčešće se manipuliše umrlima čiji broj tokom godine sada već prelazi 14 na 1000 stanovnika. Ta neobično visoka stopa nije uporediva u međunarodnim razmerama zbog našeg izrazito starog stanovništva. Kada se poređenje zasniva na jedino ispravan način, uzimanjem populacije celog sveta za merilo pri izračunavanju smrtnosti, Srbija se nalazi ispod sredine raspona za 193 zemlje, ali je njenih 6 umrlih na 1000 stanovnika još uvek više nego u bilo kojoj zemlji ne samo bivše Jugoslavije, već i skoro celog regiona. Obolevanje i umiranje od raka je takođe čest predmet pogrešnog prikaza i proizvoljnog tumačenja podataka. Licitira se izmišljenim trendovima, iako je i stvarno stanje dovoljno mračno. Kada se isključi uticaj uzrasta, stopa umiranja od raka je rasla prosečno po 0,7% tokom prvih 11 godina novog milenijuma. Mada minimalan, taj porast deluje zabrinjavajuće kada se uporedi sa situacijom u svetu i okruženju. S jedne strane, u razvijenim zemljama raka je sve manje, a s druge strane, i ovaj pokazatelj, poput opšteg umiranja, čini Srbiju neslavnim rekorderom u skoro celom regionu. Dodatna nevolja je što je za skoro 60% naših bolesnika rak fatalna bolest, više nego u bilo kojoj od 34 evropske zemlje za koje se prikazuju takvi podaci.
Upadljivo su nam visoke i stope smrtnosti od bolesti srca i krvnih sudova. Povoljna je jedino okolnost da su one svake godine ipak sve niže. Neodrživi su pokušaji da se opravdanje za navedene nepovoljne pokazatelje zdravstvenog stanja traži u našem siromaštvu. Tačno je da Fond zdravstvenog osiguranja raspolaže sa oko 260 evra po stanovniku, ali su stvarna ulaganja u zdravstvo mnogo veća. Ona se udvostručuju kada se uzmu u obzir razni doprinosi i participacije, recimo za lekove i takozvane nestandardne usluge, zatim domaće i strane donacije, krediti, lečenje u privatnoj praksi, itd. Na sve to valjalo bi dodati i znatne sume koje se iz džepova korisnika us-luga izvlače putem često neizbežnog mita.
Pouzdana međunarodna poređenja ukazuju da, kada se ima u vidu paritetna kupovna moć, troškovi za zdravstvo po glavi stanovnika u Srbiji dostižu 902 evra. Ta suma je za skoro trećinu veća nego u Makedoniji i Rumuniji, a znatno prevazilazi i odgovarajuće troškove u Turskoj, kuda mi povremeno šaljemo svoje bolesnike na lečenje. Objašnjenje za paradoks da, u odnosu na druge, više ulažemo, a manje dobijamo, krije se u celishodnosti ulaganja u zdravstvo. Po tom kriterijumu, Srbija i Bugarska se nalaze na dnu velike liste evropskih zemalja, sa dvostruko većim uzaludnim rasipanjem sredstava nego, recimo, Albanija.
Ta porazna dijagnoza je i putokaz za lečenje posrnulog srpskog zdravstva. Za početak, kvalitet usluga bi se popravio, a cene bi pale, ako bi se, kao u celoj Evropi, državni i privatni sektor ravnopravno takmičili za sredstva fondova zdravstvenog osiguranja. Takvim potezom bi istovremeno prestalo kršenje Evropske povelje o pravima pacijenta (konkretno, prava na slobodan izbor), a u bliskoj budućnosti bi, po svoj prilici, bile privatizovane sve usluge koje se sada pružaju na tzv. primarnom nivou zaštite zdravlja, tj, u domovima zdravlja i njihovim organizacionim jedinicama (zdravstvenim stanicama, dispanzerima itd.). Veliki pomak predstavljalo bi i ukidanje koruptivnih zakonskih rešenja koja omogućuju dopunski rad, kao još jednu našu specifičnost, u velikoj meri odgovornu za veštački stvarane liste čekanja, „prelivanje“ pacijenata u privatnu praksu itd. Dodajmo, kao uslov, i izbor afirmisanih stručnjaka, bilo da su lekari ili menadžeri, na čelo velikih zdravstvenih sistema, umesto dosadašnje pogubne prakse naturanja nesposobnih partijskih poslušnika. Ostalo bi, po inerciji, već išlo lakše.
Sve je, dakle, jasno. Čeka se samo akcija.
Zoran Radovanović
