ZLOČINI U IME OTADŽBINE

Arben Idrizi, ZVERI VOLE OTADŽBINU, KPZ Beton, Beograd, 2013., preveo na srpski Škeljzen Malići

Dovoljno je pročitati samo prve dve pesme iz ove izvrsne zbrke i shvatiti da je pred čitaocem pesnik izuzetnog dara, hrabrosti i nepokolebljive odlučnosti u borbi protiv zla koje donose nacionalna histerija i rat. Ova zbirka je zapravo izbor iz pesnikove dosad dve objavljene zbirke (Napaćeni, Priština 2003) i Knjiga bića (Priština, 2010). Tematski, zbirka koju prikazujemo je raznorodna. Ima tu množina filozofskih refleksija, stvaralačkih dilema, ljubavnih uzdisanja, ali najupečatljivije su pesme koje se odnose na strahote ratih razaranja i počinjenih zločina na Kosovu 1998-1999 godine. Sam naslov zbirke dat je po istoimenoj pesmi, izuzetno potresnoj, koja ne neki način reprezentuje sav očaj i nemoć mladog pesnika koji vidi i doživljava zlo, a ne može mu se odupreti drugačije osim poezijom. Zar stihovi ...zbog otadžbine zveri te izgrebu, Zariju kandže, raspore grlo, ako nisi poneo zastavu Ne gine ti mrtvački pokrov, zveri ti isišu krv Ako nisi na zboru u pravom rovu... ne ukazuju na onu poetičku liniju koja u sebi sadrži nanose izuzetne spoznaje o vremenskoj i prostornoj univerzalnosti patriotske represije prema onima koji se protive ratnim pokličima u ime domovine i njeznih tobožnjih interesa?

Zar ne ukazuju na svu tragiku poimanja i samog pesničkog pozvanja, na nemoć vapaja onih koji dublje i analitičnije vide i doživljavaju stvarnost i upozoravaju na katastrofu budućnosti? Takva poezija, takvo pevanje, ne pokazuje strah pred moćnicima, već suprotno, strahuje jedino od posledica suludih akcija koje sprovode oni koji su na vlasti i koji sebe smatraju rodoljubima. No ne treba zanemariti ni nivo pesnikove umetničke hrabrosti i sasvim snažnu predodređenost njegovog umetničkog bića čak i egzistenicjalnim rizikom. A za to je zaista potrebna hrabrost.

Idrizi se ne libi da u svom autopoetičkom rukopisu prozove i jedne i druge, i „naše“ i „njihove“ i Srbe i Albance. Tako u pesmi Među likvidiraima bio je i umobolnik, Idrizi opisuje grozomorno ubistvo jednog umobolnog čoveka kome srpski oficir puca u glavu, iako ga ovaj moli za milost:

Među likvidiranima bio je i umobolnik Hiljade albanskih civila srpska milicija je saterala
Na jednu livadu gde su brundali motori vojnih kamiona i autobusa... ...oficir je onda prišao umobolnom i uperio oružje u njega
A ovaj je zakukao:“nemoj da me ubiješ zar ne vidiš da sam lud“, Rafal mu je prosto prepolovio telo, a onda je drugi oficir
Izrešetao dete i slepu bakicu: „želimo vam prijatno putovanje“
Rekoše egzekutori masi „jeste li nas razumeli?“

Ovi stihovi svakako ne ukazuju na stvaralačku inspiraciju (kamo sreće da se tako šta nije dogodilo, a jeste, i sam pesnik je bio svedokom!) već isključivo na strašnu, autentičnu sliku zbivanja na Kosovu tih majskih dana 1999. godine. Ali isto tako strašne autentične slike zla, opsedaju Idrizija i odmah nakon završetka rata na Kosovu. Naime kada se srpska vojska i policija povlače sa Kosova, prema univerzalnom šablonu zločina iz nacionalnih i „rodoljubnih“ strasti, Albanci paradiraju selima i gradovima u potrazi za pljačkom i osvetom. U pesmi Među ubijenima bila je i usamljena starica Idrizi kaže:

Kosovo je oslobođeno. Srpska vojska, policija i civili, dali su se u bežaniju.
Odlazili su u panici. Mnogi u strahu da će ih stići osveta i pravda.
Jedan stara Srpkinja ostala je u svom stanu. Ne da brani svoj prag i čast
Niti kolevku svetu. Ostala je prosto u svojoj kući jer nije imala kud da ode...
... Grupe Albanaca u uniformama špartale su gradom...
...tako su došli do vrata jadne starice i razbili ih...
...pitali su je za muža koga nikada nije imala. Rekli su joj da je ubijao i masakrirao Albance.
Pitali su je za sinove koje nikada nije imala. Rekli su joj da su ubijali i masakrirali Albance....
...na kraju, onome ko je bio na redu da dobije stan zlikovačka je došapnula mašta:
neka leti kroz prozor, reče zamuckujući. Bili su na petnaestom spratu, takav metod još nisu primenili. Otvorili su prozor, uhvatili su je za noge i ruke, brojali do tri i bacili je dole...

Koliko toga potresnog u ovim jednostavnim pesmama paklenih slika, toliko pesničkog pravedničkog gneva zbog animalnih zločina u ime otadžbine i „više“ nacionalne stvari sa magičnim obećanjima pravde i slobode, štaviše sve to u ime Boga! Još uvek možemo da ubijamo druge zbog ovih ideja, kaže rezignirano pesnik, ali svaka takva „pobeda“ znači naš novi poraz. Jer , upitao se u drugoj jednoj pesmi, ako je takvu ideju „stvorio ubica, šta onda preostaje žrtvi?“ Ne preostaje ništa do smrti i zgarišta. Tu svoju pesmu u tercini, nazvao je Kosovski haiku:

Iz zgarišta kuće
Diže se oštri dim
Samo ne iz dimnjaka!

Kakav snažan, poetski kondenzovan, izraz ratnog ludila!

Mogli bismo sačiniti poduži inventar povoda, motiva, događaja i pojava koje ovaj mladi pesnik transponuje u umetničku formu i to ne iz pozicije neutralnog posmatrača već tužnog i nesrećnog svedoka, ali i ovih nekoliko napred navedenih primera belodano pokazuju njegovu rezignaciju, razočaranja u ljude koje poredi sa zverima. A kad se rat završio, impuls slavljenja pobede, tokom godina, pretvorio se u mirnodopsku pljačku sopstvenog stanovništva:

...istoriju sam učio na sopstvenoj koži, ili sam sam stvarao istoriju
Moji su drugovi izginuli da bi generali i kriminalci zgrnuli bogatstvo
Ološ od političara je napredovao, nama su ostavili uloge budala ili izdajnika...

Sve je postalo perverzna orgija osvetno-razuzdane, cinično-egoistične političke elite i nemilosrdnih tajkuna tih ratnih i poratnih profitera, koji su poharali čitavo društvo i ničeg više nema osim najcrnje bede („tako da sada kopam po kantama za đubre/a porez na glad plaćam povrćanjem“) i beznađa („rintao sam u kompanijama koje su mi vadile dušu/uglavnom bez ugovora/ili je bilo na samo mesec dana/ a radno vreme duplo“). I kao vrhunac beznađa sledi još jedna (među mnogima) upečatljiva pesma, zapravo haiku očaja, još jedan obred poetski ironičnog samobičevanja kao izraz svojevrsnog zgražanja i nemoći običnog čoveka pred društvenom nepravdom i novim zlom, njegove pasivnosti da nešto bitno promeni:

Jebite se! Sve je ovo
Društveni nužnik. Vladini pacovi
Oglodali su nam jaja i mozak!

Snaga ove poezije nije samo u tvrdoj referencijalnosti (kako je inače dobro primetio Miloš Živanović, jedan od urednika ovog izdanja), doduše i srpski i albanski čitaoci će je svakako čitati u tom ključu, ali, možemo slobodno istaći, njena snaga leži i u poetskom transponovanju univerzalizma ljudskih nepočinstava koji se vekovima ponavljaju. Balkan je tu samo njihova savremena paradigma. Odličan prevod Škeljzena Malićija čini da se ova poezija čita u jednom dahu i doima se kao da je izvorno pisana na srpskom jeziku.

Zlatoje Martinov