Kosovske stranputice

Najskuplja je neiskrena reč

Kada bi „srpska lista“ imala jedinstvenu poruku srpskog naroda upućenu Albancima, o zajedničkom životu i  borbi za ravnopravnost građana pred zakonima, ona bi imala smisla. Samo politika koja želi da emancipuje celu zajednicu ima opravdanja – nemoguća je emancipacija samo za jedan deo društva, ili jednu nacionalnu zajednicu.

U pravu su svi oni, od patrijarha do pesnika, koji su Kosovo proglasili za „najskuplju srpsku reč“. Problematična u toj njihovoj nominaciji jeste cena te skupoće na koju se oni očigleno ne obaziru po logici ‘nek košta šta košta’. Ne odustajući od ove nerazumne vrednosne procene ovaj narod iz decenije u deceniju gubi kao kockar koji je sebi uvrteo u glavu da samo „dama pik“ dobija. Kosovo tako postaje opsesivna neuroza na nacionalnom planu, psihička bolest koja vodi u ludilo i koja, kao što razara  ličnost pojedinca, razara i društvo i narod, ili bolje rečeno narode koji su žrtve ove bolesti. Jedan od najvećih i najdubljih šavova po kojima je pucala SFRJ bio je upravo taj kosovski. To je i danas pukotina koja u dimenzijama ambisa preti i današnjoj državi Srbiji. U tom ambisu propadaju i beznadno se gube ne samo ogromne državne (narodne) pare, nego i svi oni ljudski razvojni potencijali koje država kao zbir pojedinaca ima - gubi se budućnost.

I, dokle smo danas stigli na ovom kosovskom putu, zavetnom. Onomad slavljeni Briselski sporazum i na konto njega iskamčen okvirni datum nalaze se na svakodnevnoj probi realnosti i političke iskrenosti. Politička iskrenost!!! Contradictio in adiecto. Sintagma koja najbolje ironijom svog sadržaja govori o osnovnom uslovu rešenja kosovskog pitanja. Razrešenje kosovskog gordijevskog čvora može se još neko vreme odlagati raznoraznim veštinama, ali je ono neminovno. I ishod je poznat, u ovom istorijskom vremenu može biti samo jedan – Kosovo će biti nezavisna, međunarodno priznata država u ok-viru koje njeni građani treba da se bore za svoja ljudska i građanska prava, za demokratske institucije, vladavinu prava i stvaranje uslova za unapređenje kvaliteta života svih građana radom, i izgradnjom međusobnog poverenja i saradnje. To su načela za koja je prirodno da se zajednički bore i Srbi i Albanci. Kad te principe nisu uspeli da razviju i sačuvaju u zajedničkoj državi – Jugoslaviji, i Srbiji, predstoji im pokušaj da to ostvare u Republici Kosovo. Da li ovoj ideji ima alternative? Naravno da ima. Ali sve te druge alternative vode u ponavljanje istorije na Balkanu, vode u sukobe i beskrajna mrcvarenja sa olujnim završecima.

Sva srpska rešenja su privremena

Predstojeći lokalni izbori na Kosovu i pripreme za njih prilika su da na videlo izađe stvarno stanje stvari u svojoj punoj istini. Politika Srbije na Kosovu i dalje se zasniva na političkim planovima koji su više želja da se stekne alibi, utisak kooperativnosti, pa ako prođe prođe, a ako ne, bar da se suočavanje sa istinom odlaže u beskraj. Iskrene želje da se zaista postigne istorijski rezultat na srpskoj strani nema. Rešenja koja nudi srpska „elita“, tzv. intelektualna i politička, su sva u suštini privremena, pa makar trajala i dvesto godina. Reče za to privremeno stanje  jedan srbski intelektualac, u slušanoj emisiji Drugog programa radija (Demokratski bez muke), neka traje i dve hiljade godina, poredeći Kosovo sa jevrejskim narodom i povratkom u Jerusalim. Mantra srpske nacionalističke mitologije ponavlja izmišljotinu da je Kosovo kolevka srpskog naroda. Za razliku od jevrejskog naroda (koji je po Starom zavetu jedini od Boga dobio „obećanu zemlju“) srpski narod se na Balkan doselio u VI-VII veku, a srpski feudalci su teritoriju Kosova i Metohije, šireći se iz stare Raške, počeli da okupiraju tek krajem XII i početkom XIII veka. Srpska pravoslavna crkva je tek posle dobijanja autokefalnosti 1219. mogla da govori o srpskim manastirima. Ako se ima u vidu da je ta vladavina trajala do početka XV veka, jasno je da je ona u „kolevci srpstva“ trajala nepuna dva veka, manje nego, na primer, vladavina Ugara ili Turaka teritorijom današnje Vojvodine.
Na čemu se zasniva aktuelna politička strategija na Kosovu? Pre svega to je ideja o zajednici srpskih opština na Kosovu, gde bi sever predstavljao neku vrstu autonomne oblasti, a, da bi se to izborilo, Srbi na Kosovu na sledećim izborima treba da imaju zajedničku listu.

Na ovakav pristup opravdano se stavljaju načelne primedbe jer svi građani Srbije imaju ista takva prava da formiraju svoje zajednice opština, od Preševske doline do krajnjeg severa. To rešenje zadire u temelje centralističke države, monopola vlasti, i predstavlja jedinu stvarno opasnu političku opciju po vlastodršce, kako u Srbiji, tako i na Kosovu. Ali, koliko god ta ideja bila revolucionarna, ona se obesmišljava u ovakvoj postavci koja kriterijum za zajednicu opština zasniva na nacionalnom jedinstvu, koje se ograđuje od svih drugih nacija sa kojima se živi na nekom prostoru. Zbog čega zajednička srpska lista predstavlja nastavak međunacionalnog sukoba i teži daljem održavanju stanja koje je neodrživo. Zbog toga što takva lista misli samo o interesu Srba na Kosovu, a ne razmišlja o zajedničkom interesu svih stanovnika Kosova. Kada bi ta lista imala jedinstvenu poruku srpskog naroda upućenu Albancima, poruku o zajedničkom životu u budućnosti, zajedničku borbu za ravnopravnost građana pred zakonima, ona bi imala smisla. Samo politika koja želi da emancipuje celu zajednicu ima opravdanja i nade – nemoguća je emancipacija samo za jedan deo društva, ili jednu nacionalnu zajednicu.

Dodik kao uzor

Posebno svetlo na celu konfuziju predstavljaju izjave Aleksandra Vulina koje upoređuju sever Kosova sa tzv. Republikom Srpskom, sa akcentom na ličnost i delovanje Milorada Dodika, koji je očigledno, Vulinu uzor. Stara je bila taktika ucenjivanja međunarodne zajednice sa situacijom u BiH. Ako se otcepljuje Kosovo, onda biva, i Republika Srpska može da se otcijepi od BiH, i pripoji Srbiji. Pokazalo se da sve te kombinacije ne mogu da prođu u Evropi, ali, kod nacionalizmom zaslepljenih birača mogu, pa je na njima Dodik stvorio svoju ličnu vladavinu, lično bogatstvo i ekonomsku imperiju, svoj Dodikistan. A šteta koja je tako napravljena građanima Bosne i Hercegovine je istorijski tragična.

Suština problema na Kosovu između ostalog, upravo se krije u ovoj vrsti interesa pojedinaca i grupa, interesa koji je vrlo konkretan – na primer: flašica coca-cole je u Severnoj K. Mitrovici 0,60 centi, u Prištini 1,20. Tu se krije ta razlika u ceni, biznisa koji cveta na mnogo većem prometu od coca-cole, a koji ne plaća porez ni jednoj državi – ni Srbiji ni Kosovu. Biznisa od koga koristi nemaju građani (školstvo, zdravstvo, zapošljavanje, kultura...) nego samo kriminalizovani tajkun patriotski političari. I to je pravo lice takozvanog patriotizma – ne samo srpskog, naravno, nego i albanskog, i svih drugih u ovom nacionalizmom zatrovanom regionu.
Podrška za ovakvu politiku dolazi sa najviših mesta – pre svega od T. Nikolića, predsednika države, koji po cenu prekida evrointegracija neće priznati Kosovo. U ovom svetlu treba gledati i na njegovu posetu Kini koja šalje poruku da Srbija ne mora ekonomski da zavisi od evropskih pristupnih fondova, od MMF-a, pomoći Zapada i članstva u Evropskoj uniji. Istu politiku, državnu, vodi i Crkva koja unapred proklinje mogućnost „izdaje“ srpstva na Kosovu i ima podršku Ruske pravoslavne crkve.  

Kada se sve ovo ima u vidu sasvim je logično da se u javnosti borba za očuvanje srpstva na Kosovu i istorijsko „nikad“ nezavisnosti Kosova trenutno svodi na ultimativno odbijanje štampanja amblema Kosova na glasačkim listićima, na stalne pretnje blokadama i odbijanja suočavanja sa stvarnošću.   
Ipak, život je neumoljiv i bez obzira na političarske magle i dimne zavese, muka će naterati da se pogleda istini u oči. Istina je pre svega da je zemlja, državna ekonomija, pred bankrotom. Ne toliko zbog visine duga, nego pre svega zbog nesposobnosti da s proizvodi i radom zarađuje kako bi dugove otplaćivala i podmirovala troškove namnožene administracije i elementarne potrebe građana. Kada Tomislav Nikolić u Kini izjavi da nije došao sa ispruženom rukom da traži milostinju, nego da pravi velike poslove, a pri tom prihvati 5 miliona dolara gratis, to znači da je zaista dogorelo, da će i tih tričavih pet miliona ipak da zapuši neku rupu.

Zbog toga, nasuprot svim nacionalnim mitovima, crkvenim kletvama, političkim zaklinjanjima („nikad“), politička iskrenost će se dogoditi kad se stvarnost razgoliti. Umesto poruke nikad poruka je trebala da glasi – prihvatamo nezavisnost Kosova i hajde da razgovaramo o uslovima. Naravno da bi to bila neuporedivo bolja pregovaračka pozicija. Na žalost, u ovom narodu nije bilo snage da pobedi mrakove u sebi i da na primer, predsednik Srbije još davnih dana u Prištini zajedno sa predsednikom Kosova svečano prisustvuje proglašenju nezavisnosti. Snagu za to je sredinom prošlog veka smogla Britanska imperija, proglašavajući nezavisnost kolonija posle više od 150 godina vladavine, iako se to mnogim viktorijancima činilo kao smak sveta. Pokazalo se da je taj put ipak bio najkraći i najbolji i, što je nekima najvažnije, pobednički. Savremeni svet funkcioniše na sasvim drugačiji način pa se srednjovekovne pobede i porazi odvijaju na sasvim drugačijim bojnim poljima. Onaj ko ne razume svoje istorijsko vreme zaista će odabrati da pogine kao na srednjovekovnom bojnom polju, besmisleno i uzaludno. A generacije koje preostanu će se raspršiti i nestajati.

Dragan Stojković