Srbija kao Detroit

Bankrot zajednički imenitelj

Sve što je uzrokovalo bankrot donedavno svetskog centra automobilske industrije, prisutno je i u svakodnevici  Srbije. Stanovnika je sve manje, poslednji popis pokazao je demografski minus od 252.462 ljudi za devet godina, a prošla godina je očajna - broj žitelja je umanjen za preko 59.000.

Nekadašnji svetski centar automobilske industrije Detroit je pred bankrotom. Saglasila se i država Mičigen, pa samo tinja nada da centralna vlast SAD pomogne grad u kome su nekada stolovala tri vodeća svetska proizvođača automobila, „Ford”, „Krajsler” i „Dženeral motors”, jedini koji je središte i zadržao na danas sablažnjivo zapuštenoj destinaciji. Ove godine gradu će za podmirivanje tekućih obaveza nedostajati 380 miliona dolara. Budžetski minusi su se decenijama pokrivali izdavanjem lokalnih obveznica i kada sve dospeju na naplatu gradu će da bi izmirio dugove nedostajati najmanje 17, verovatno i 19 milijardi dolara.

Otkud da grad, simbol limuzine, dospe u tolike nedaće? Osnovni razlog je pad broja stanovnika, time i poreskih obveznika; sa 1,85 miliona sveo se na 706.000, a ostala je obaveza održavanja gradske infrastrukture na svih 370 miliona kvadratnih kilometara. Američki gradovi zauzimaju neuporedivo veću površinu od evropskih istog broja stanovnika, pa su i komunalni sistemi razvučeni, skupi pri izgradnji i zahtevni za održavanje. Ali, zašto se broj žitelja smanjio na trećinu nekadašnjeg broja? Zlatno doba Detroita počinje 20-tih godina prošlog veka, sa razmahom drumskog saobraćaja. Vodeće automobilske kompanije i njihovi kooperanti lociraju pogone u grad odranije značajan centar za odvijanje plovidbe na Velikim jezerima. Dolazi do naleta obrazovanih, što u to vreme znači belih stanovnika, pa je tako 1960-tih u Detroitu bilo 83 odsto belaca od 1,85 miliona stanovnika ove četvrte najveće američke konglomeracije.

Luksuz protiv ekologije

Tokom sedme decenije prošlog stoleća, prodiru japanski proizvođači racionalnijih vozila, dok američke fabrike i dalje proizvode luksuzne automobile koji troše i po 20 litara benzina na sto kilometara. U isto vreme konstituiše se ekološka svest, te industrija počinje da plaća ekološke takse i da investira u tehnologije oštrijih standarda. Snažni sindikati ne dopuštaju umanjenje prava radnika, pa teret preorijentacije pada samo na poslodavca. Počinje seoba pogona u američke države sa nižim porezima i jeftinijom radnom snagom. Trend se ubrzava nakon prve, potom i druge naftne krize početkom, odnosno krajem 70-tih godina, a na svetsko i američko tržište stupaju i proizvođači iz Južne Koreje, dok domaći giganti još ulažu u vozila sa ogromnom potrošnjom. Buknuli su i rasni problemi. Vlast je osamdesetih godina pokušala da podsticanjem naseljavanja crnih u elitnije delove Detroita ublaži jasnu, mada neformalnu segregaciju. Efekat je bio dvostruk; jesu Crnci za manje pare počeli da rade na mestima u autoindustriji do tada rezervisanim za bele, ali su i belci počeli masovnije da napuštaju grad, pa i državu Mičigen.

Aleksandar Vučo/Dušan Matić/Lula Vučo: UNE ATMOSPHERE DU PRINTEMPS ET DE JEUNESSE, 1930. kolaž-asamblaž, 302x235mm / MSU

Sledeći udar bilo je osnivanje NAFTA zone (SAD, Kanada i Meksiko) 1994. godine i, sledstveno, izmeštanje gotovo cele autoindustrije iz Detroita. Do 2000-te godine grad je napustuilo 450.000 obrazovanijih žitelja. Sa totalnom globalizacijom, dodatnih 650.000 ljudi mobilnijih po kvalifikacijama, beže kao od kuge i ne pokušavajući da prodaju ličnu nekretninu. Stoga danas zvrji prazno i urušava se preko 78.000 stambenih objekata, nezaposlenost je 22 odsto, najveći poslodavac je grad, pravo čudo za državu u kojoj je javni sektor sveden na minimum. Siromaštvo je vidljivo na svakom koraku; javna medicinska služba radi krajnje ograničeno, preko 60 odsto javne rasvete nije u funkciji, dve trećine parkova je zatvoreno, tek trećina korisnika kako- tako izmiruje komunalne obaveze. Kriminal je tripliran u odnosu na pre deset godina, broj ubistava čak 11 puta fekventniji nego u Njujorku. Minimalne su mogućnosti da se znatnije uveća radna aktivnost. Preostali stanovnici, 84 odsto crne puti, nižih kvalifikacija, teško nalaze posao i već su navikli na status korisnika socijalne pomoći, redukovanu na puko preživljavanje.

Strano, a naše

Za nas u Srbiji situacija Detroita nije nepoznata; na protiv, moglo bi se reći da su svi uzročnici bankrota nekadašnjeg lidera automobilske industrije prisutni i u ovdašnjoj svakodnevici. Stanovnika je sve manje, poslednji popis pokazao je demografski minus od 252.462 ljudi za devet godina, a prošla godina je očajna - broj stanovnika je umanjen za 59.000.

I odlazak iz Srbije je intenzivan, naročito mladih i obrazovanih. Razlog nije rasna netrpeljivost, već potraga „trbuhom za kruhom”. U našim selima i po skrajnutim predgrađima napušteno je preko 220.000 kuća. Kvalifikacije starijih su iz socijalističkih vremena, u osnovi solidne, ali nemodernizovane, a znanje neinovirano. Obrazba mladih ozbiljno je dovedena u pitanje srozavanjem celokupnog školskog sistema, te prekobrojnim školovanjem za menadžerska hit zvanja i zapostavljanjem školovanja za tehnička i proizvodna zanimanja. Struktura obrazovanih nam nije adut.

Na ivici opstanka

Država je i u nas daleko najveći poslodavac, 0,7 od 1,7 miliona zaposlenih radi u javnom sektoru, ako se uračunaju i godinama subvencionisana preduzeća u restrukturiranju. Čak 36 odsto Novosađana i neverovatnih 45,5 odsto žitelja Beograda rade u javnom sektoru; zaposleni u ovom sektoru su okosnica sandikata, te kolektivnim ugovorima postižu veoma povlašćene uslove, koje finansiraju zaposleni u privatnom sektoru. Ovakav ambijent odbija ulagače. Stalni reprogrami dugova za struju i gas ukazuju na neredovno plaćanje obaveza, dok je beg trećine radnih aktivnosti u sivu zonu, proizveo pad poreskih prihoda, na svim nivoima. Da sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja jedva opstaje ukazuju stalna umanjenja korisničkih prava. Pre sedam godina, stomatološke usluge u celosti su, sem za pojedine kategorije stanovništva, izuzete iz sistema obaveznog osiguranja, potom nam se svake sezone umanjuju prava na dijagnostikovanje, terapije i lekove. Nedavno je sa liste „besplatnih” skinut i ranisan, dok se dostupna analiza krvi svela samo na osnovnu; ako zatrebaa detaljnija, valja ruku zavući u džep.

Uzročnici bankrota Detroita prisutni su, u nešto izmenjenoj i ovdašnjim prilikama prilagođenoj formi, u privredi, ali i u svakodnevnom životu Srbije. Stoga bankrot opasno preti, krah je moguć, mada ne i nužan epilog naše aktuelne krize.

Živan Lazić