O PRAVNOJ VALJANOSTI SUĐENJA DRAŽI MIHAILOVIĆU 1946. GODINE I O PRAVNOJ VALJANOSTI POSTUPKA ZA NJEGOVU REHABILITACIJU
U javnosti preovlađuje uverenje da je razlog rehabilitacije samo procesno-pravna korektnost postupka koji je nekada vođen protiv lica čija se rehabilitacija traži, a ne i materijalno-pravna strana stvari, tj. da li je to lice počinilo ili ne neko krivično delo. To uverenje su pothranjivali i neki državni funkcioneri koji su govorili da se sud neće upuštati u optužbe protiv lica čija se rehabilitacija traži već samo u to da li je postupak bio korektan, da li je to lice imalo mogućnost da se brani, da iznosi protivdokaze, da se žali na presudu itd. Ovakvo uverenje je potpuno pogrešno, a kada su u pitanju državni zvaničnici, koji su to uverenje pothranjivali, može se reći da se radi o namernoj manipulaciji i prevari.
Aleksandar Sekulović
NEOSNOVANE KRITIKE DANAŠNJIH ISTORIČARA
Da bi se izrekao sud o pravnoj valjanosti suđenja Draži Mihailoviću 1946. godine neophodno je imati u vidu kritike koje se upućuju tom suđenju od strane zagovornika rehabilitacije, u prvom redu od strane takozvanih svedoka koji su dali svoje iskaze pred Višim sudom u Beogradu - istoričara Bojana Dimitrijevića, Koste Nikolića i Slobodana Markovića. Ali, pre svega, neophodno je utvrditi iz kojih razloga Zakon o rehabilitaciji dozvoljava rehabilitaciju osuđenog lica i da li ti razlozi stoje u slučaju Draže Mihailovića. Jednom rečju, ako ti razlozi stoje, onda znači da suđenje Draži nije bilo pravno valjano, a ukoliko ti razlozi i kritike koje se danas upućuju suđenju ne stoje, onda znači da je suđenje Draži bilo korektno i pravno valjano. Sve se to praktično svodi na pitanje šta je predmet postupka rehabilitacije koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu i koji su to razlozi zbog kojih sud može prihvatiti zahtev za rehabilitaciju Draže Mihailovića? U javnosti preovlađuje uverenje da je razlog rehabilitacije samo procesno-pravna korektnost postupka koji je nekada vođen protiv lica čija se rehabilitacija traži, a ne i materijalno-pravna strana stvari, tj. da li je to lice počinilo ili ne neko krivično delo. To uverenje su pothranjivali i neki državni funkcioneri koji su govorili da se sud neće upuštati u optužbe protiv lica čija se rehabilitacija traži već samo u to da li je postupak bio korektan, da li je to lice imalo mogućnost da se brani, da iznosi protivdokaze, da se žali na presudu itd.
Ovakvo uverenje je potpuno pogrešno, a kada su u pitanju državni zvaničnici, koji su to uverenje pothranjivali, može se reći da se radi o namernoj manipulaciji i prevari i to iz sledećih razloga: Pre svega, članom 1 Zakona o rehabilitaciji propisana je rehabilitacija lica koja su „iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava“ do dana stupanja na snagu tog zakona.
Nemoguć zadatak suda
Više puta do sada ukazali smo na to da ovaj zakon stavlja pred sudstvo nemoguć zadatak jer se sud bavi isključivo pravom a ne politikom, religijom, etničkim pitanjima ili ideologijom te da zbog toga sud nema instrumentarij putem kojeg može da utvrdi i da kaže da je neko osuđen iz tih razloga. Zapravo, jedini instrumenat putem kojeg sud može da dokaže da je neko osuđen iz političkih i sličnih razloga jeste da sasvim pouzdano utvrdi da to lice nije počinilo nikakvo krivično delo i da nije zbog toga osuđeno. A to sud može utvrditi samo upuštajući se u meritum stvari, samo ako sa materijalno-pravnog aspekta izvrši reviziju procesa i utvrdi da su optužbe protiv tog lica bile neosnovane i da to lice nije počinilo nikakvo krivično delo. Da bi ova naša tvrdnja bila jasnija poslužićemo se nekim aktuelnim primerima.
Na primer, veliku medijsku pažnju i u Italiji i u svetu izazivaju dva sudska procesa protiv Silvija Berluskonija na kojima je on već oglašen krivim u prvom stepenu. I Berluskoni i njegova stranka tvrde da se tu radi o „političkim“ procesima, da on nije počinio nikakva krivična dela već ga neki tužioci i sudije, simpatizeri komunizma, proganjaju iz političkih i ideoloških razloga. Nešto slično se događa i u Srbiji. Demokratska stranka odlučno tvrdi da Srpska napredna stranka proganja njene kadrove i da su sve one afere u kojima su hapšeni kadrovi Demokratske stranke „politički motivisane“, da se sve to radi samo iz „političkih razloga“ i da ti ljudi nisu počinili nikakva krivična dela. Sa tvrdnjom da je „presuda politički motivisana“ izašla je i stranka Velje Ilića Nova Srbija kada je njen kadar Šarančić, bivši direktor Železnica Srbije, osuđen na pet godina zatvora zbog nekih zloupotreba, a pre neki dan su i advokati Miškovića izjavili da je postupak protiv njega „politički motivisan“.
U svim ovakvim slučajevima ne postoji drugi način da se kaže ko je u pravu a ko greši osim da sud (pod predpostavkom da je zaista pravi sud, što danas u Srbiji nije) pristupi suđenju, utvrdi činjenično stanje i kaže (u poslednjoj instanci) da li je to lice izvršilo krivično delo ili nije; ako jeste, tada se za suđenje ne može reći da je političko, a ako nije, onda bi se eventualno moglo govoriti o tome da je krivično gonjenje preduzeto iz nekih vanpravnih razloga. Kažemo „eventualno“ jer i onda kada se definitivno utvrdi da je neko lice bilo nevino, ne znači automatski da je postupak protiv njega pokrenut iz političkih ili sličnih razloga. Jednostavno, možda je prvostepeni sud pogrešio, možda je pogrešno utvrdio činjenično stanje ili je dao pogrešnu pravnu kvalifikaciju i pogrešno protumačio pravo itd. Ovakve greške se redovno događaju i u savremenoj sudskoj praksi i viši sudovi, kada poništavaju takve pogrešne prvostepene presude, ne kažu da su one donete iz političkih, verskih, nacionalnih i ideoloških razloga već daju uputstvo nižem sudu kako da ispravi greške koje je počinio, kako da pravilno utvrdi činjenično stanje i pravilno primeni materijalno pravo. Dakle, iz stava 1 člana 1 Zakona o rehabilitaciji jasno proizlazi da se sud u postupku rehabilitacije mora baviti suštinom stvari i mora reći da li su optužbe protiv lica čija se rehabilitacija traži bile osnovane ili ne, da li je to lice počinilo ili ne neko krivično delo. Samo putem takvog ispitivanja i nesumnjivog utvrđenja da krivično delo nije počinjeno sud bi mogao da kaže da su kod osude bili odlučujući politički ili slični razlozi.
Sfera apsurda
Ovakav naš zaključak, zasnovan na ispravnom tumačenju teksta zakona, vodi nas u sferu apsurda. Naime, u praksi se rehabilitacija uglavnom traži za lica kojima je suđeno u toku drugog svetskog rata ili neposredno po njegovom završetku. U svakom slučaju, radi se o suđenjima održanim pre šezdeset i više godina, a ni jedan današnji sud nije u stanju da organizuje suđenje za nešto što se dogodilo pre više od šest decenija. Ako je tadašnji sud pogrešio i osudio nekoga čija krivica nije nesumnjivo dokazana, gde su garancije da će današnji sud biti u stanju da utvrdi istinu? U međuvremenu su, po pravilu, nestali svi materijalni dokazi, gotovo niko od tadašnjih svedoka nije više među živima, a u mnogo slučajeva nije sačuvana ni dokumentacija sa suđenja jer je prošao zakonski rok za njeno čuvanje, pa današnji sud jednostavno nema na raspolaganju ni jedno sredstvo putem kojeg bi mogao da utvrdi materijalnu istinu. Suočeni sa ovim apsurdom koji su sami kreirali, autori ovog zakona su u stavu 2 člana 1 Zakona iz 2011. godine dodali i procesno-pravni uslov. Naime, tu se kaže da pravo na rehabilitaciju imaju osuđeni iz političkih i sličnih razloga ako je odluka doneta „protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda“.
Ali ovaj dodatak, umesto da razjasni situaciju, samo je stvorio još veću konfuziju. Naime, ova odredba predstavlja tipičnu „kaučuk normu“, tj. normu koja se može tumačiti kako kome odgovara. Jer, šta su to „načela pravne države i opšteprihvaćeni standardi ljudskih prava i sloboda“? Radi se o jednom difuznom i rastegljivom pojmu oko kojeg nema opšte saglasnosti, a i ukoliko je ima to se odnosi na tzv. univerzalna prava čoveka (pravo na rad, na obrazovanje i sl) o kojima ovde nije reč. Očigledno je da je zakonodavac namerno upotrebio ovako nepreciznu formulaciju da bi stvorio moggućnost za njenu proizvoljnu primenu, iako iz dikcije citirane odredbe jasno proizlazi da se ovde radi samo o onim „pravnim standardima“ koji se tiču procesnih pravila, a eventualno i materijalnog krivičnog prava. Na primer, danas su u krivičnom procesnom pravu opšteprihvaćeni standardi da lice lišeno slobode ne mora da daje nikakve izjave bez prisustva advokata, da policija može neko lice lišiti slobode najduže 48 sati a zatim ga predaje sudu, da rok za žalbu ne može biti manji od osam dana itd. Logično je predpostaviti da su ovi standardi 1946. godine kršeni u većem broju suđenja i to ne samo u Jugoslaviji, nego i u drugim zemljama, uključujući tu i suđenje nacističkim zločincima u Nirnbergu, ili suđenje Kvislingu u Norveškoj i maršalu Petenu u Francuskoj. |
 |
| Marko Ristić: Iz ciklusa "LA VIE MOBILE", 1926. kolaž, 265x206mm / MSU |
|
Ali ovaj dodatak, umesto da razjasni situaciju, samo je stvorio još veću konfuziju. Naime, ova odredba predstavlja tipičnu „kaučuk normu“, tj. normu koja se može tumačiti kako kome odgovara. Jer, šta su to „načela pravne države i opšteprihvaćeni standardi ljudskih prava i sloboda“? Radi se o jednom difuznom i rastegljivom pojmu oko kojeg nema opšte saglasnosti, a i ukoliko je ima to se odnosi na tzv. univerzalna prava čoveka (pravo na rad, na obrazovanje i sl) o kojima ovde nije reč. Očigledno je da je zakonodavac namerno upotrebio ovako nepreciznu formulaciju da bi stvorio moggućnost za njenu proizvoljnu primenu, iako iz dikcije citirane odredbe jasno proizlazi da se ovde radi samo o onim „pravnim standardima“ koji se tiču procesnih pravila, a eventualno i materijalnog krivičnog prava. Na primer, danas su u krivičnom procesnom pravu opšteprihvaćeni standardi da lice lišeno slobode ne mora da daje nikakve izjave bez prisustva advokata, da policija može neko lice lišiti slobode najduže 48 sati a zatim ga predaje sudu, da rok za žalbu ne može biti manji od osam dana itd. Logično je predpostaviti da su ovi standardi 1946. godine kršeni u većem broju suđenja i to ne samo u Jugoslaviji, nego i u drugim zemljama, uključujući tu i suđenje nacističkim zločincima u Nirnbergu, ili suđenje Kvislingu u Norveškoj i maršalu Petenu u Francuskoj. A šta tek reći za kršenje procesnih prava holandskom nacisti Musertu gde je od početka suđenja pa do izvršenja smrtne kazne proteklo samo šest časova. Ili, šta reći o kršenju standarda o policijskom zadržavanju od 48 časova u slučaju Adolfa Ajhmana koga je izraelski Mosad uhvatio u Argentini, držao devet dana u nekom tajnom skrovištu a zatim, protiv njegove volje i bez mogućnosti da se konsultuje sa advokatom, tajno prebacio u Izrael. I konačno, šta reći za Musolinija koga su italijanski partizani, među kojima je bio i budući predsednik Italije Sandro Pertini, jednostavno likvidirali bez ikakvog sudskog procesa.
Poštovane materijalne i procesne norme
U odnosu na sve ove slučajeve suđenje Draži Mihajloviću predstavlja primer poštovanja i materijalnih i procesnih normi toga vremena. To suđenje se ne može procenjivati (kako Zakon sugerira izrazom „standardima ljudskih prava i sloboda“) sa stanovišta današnjih normi i današnjeg nivoa razvoja prava, već samo sa stanovišta onoga što je važilo i bilo uobičajeno u doba suđenja. Na primer, današnji Ustav Srbije propisuje u članu 24: „U Republici Srbiji nema smrtne kazne“ i to je jedan pravni standard sa-vremenog doba, iako on nije opšteprihvaćen; šta više, u dve vodeće države sveta, SAD i Kini, smrtna kazna se vrlo široko praktikuje. U svakom slučaju, besmisleno je na vreme od pre 67 godina primenjivati današnje pravne standarde pa reći da je Draža Mihailović protivpravno osuđen na smrt jer Ustav Srbije zabranjuje smrtnu kaznu. Da zaključimo: Sud koji odlučuje o rehabilitaciji dužan je da nekadašnje suđenje procenjuje kako sa stanovišta materijalnog prava tako i sa stanovišta procesnog prava, a i jedno i drugo predstavlja pravnu besmislicu. Takav stepen proizvoljnosti, bahatosti, samovolje i infantilnosti, kakav su ispoljili poslanici Skupštine Srbije prilikom usvajanja ovog zakona, nije viđen još od vremena kada je jedan nemački vojnik osuđen na smrt i streljan zato što je pucao u Hitlerovu sliku. Kako će, u atmosferi totalne čet-ničke hegemonije u društvu u kojem čak i šef dr-žave nosi titulu četničkog vojvode, sudije pojedinci u praksi primenjivati ovu normu o „opšteprihvaćenim standardima“, to uopšte nije teško zamisliti. Uostalom, već i dosadašnja sudska praksa u predmetima rehabilitacije pokazuje da je sudovima dovoljno samo da je osuđeni bio u četnicima i da ga je osudio „komunistički“ sud, a svi dokazi o zločinima koje je taj počinio proglašavaju se za „falsifikat“ i jednostavno smatraju nepostojećim. Kod takvog stanja stvari nije čudo što je do sada, kako navodi profesor Đorđe Stanković, rehabilitovano čak 14 ratnih zločinaca, čime su sudovi u Srbiji na najgrublji način pogazili Ustav Srbije koji propisuje da ratni zločini ne zastarevaju!
Pre prelaska na analizu suđenja Draži Mihailoviću neophodno je dati nekoliko podataka o toku i organizaciji suđenja. Dakle, suđenje je održano od 10. juna do 15. jula 1946. godine pred Vojnim većem Vrhovnog suda FNRJ i to nije bilo, kako se obično misli, suđenje samo Draži Mihailoviću. Pored njega bilo je optuženo još 23 lica među kojima je bilo visokih vojnih i političkih rukovodilaca četničkog pokreta, zatim ministara kvislinške Nedićeve vlade, članova emigrantske vlade u Londonu i drugih, pri čemu je desetorici njih suđeno u odsustvu jer su se nalazili u inostranstvu. Pored Draže na smrt su osuđena još osmorica optuženih, dok su ostali osuđeni na vremenske kazne. Ovo grupno suđenje neophodno je posmatrati u celini jer se ne može reći da je ono samo u pogledu Draže bilo „montirano“ a u pogledu ostalih korektno. Bilo jedna bilo druga ocena mora da važi za sve jer nije bilo nikakvog razloga da se različito postupa prema Draži i prema Dragomiru Jovanoviću, zloglasnom upravniku grada Beograda tokom okupacije i osnivaču Banjičkog logora. Suđenje je, za ondašnje prilike, bilo vrhunski organizovano: pratilo ga je preko 100 novinara od čega skoro 60 iz inostranstva; celokupni tok procesa prevođen je simultano na ruski, francuski i engleski i strani novinari su bili u mogućnosti da sami procenjuju korektnost pitanja i ponašanja suda i tužioca i valjanost odgovora optuženih; bio je organizovan direktan radio prenos celog toka suđenja tako da je svaki građanin mogao da ga prati. Jednom rečju, princip javnosti bio je poštovan u najvećoj mogućoj meri, nezamislivoj čak i za današnje uslove, i niko u to vreme, ni u domaćoj ni u inostranoj javnosti, osim četničke emigracije, nije tvrdio da je proces montiran ili da je pokrenut iz političkih i ideoloških razloga i sl. Simptomatično je da se takve tvrdnje javljaju tek 60 godina posle suđenja, što samo po sebi dovoljno govori o njihovoj neosnovanosti.
DOKAZNI POSTUPAK
Što se tiče dokaznog postupka, on je izveden po svim procesnim pravilima, pa se primedbe koje su u tom pogledu u postupku rehabilitacije izneli tobožnji svedoci Bojan Dimitrijević i Kosta Nikolić mogu oceniti kao obične konstrukcije. Glavninu dokaza predstavlja dokumentacija iz zaplenjene četničke arhive. Radi se o depešama, pismima, izveštajima, fotografijama i brojnim drugim autentičnim dokumentima prikupljenim iz različitih izvora u zemlji i inostranstvu, a sve to u okviru sprovođenja stavova antifašističke koalicije. Naime, poznato je da su saveznici još dok je rat trajao utvrdili kao jednu od svojih osnovnih obaveza krivično gonjenje ratnih zločinaca. U tom smislu je na Drugom zasedanju AVNOJ-a osnovana Državna komisija za utvrđjivanje zločina okupatora i njihovih pomagača kojoj je, pored ostalog, stavljeno u zadatak prikupljanje i objavljivanje svih dokumenata o tim zločinima i zločincima. Treba reći da je za predsednika ove komisije imenovan jedan od najviđenijih intelektualaca toga doba, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Dušan Nedeljković, prevodilac Hegela, koji je rad ko-misije podigao na najviši nivo stručnosti i preciznosti. Prikupljanje dokaza pretvorilo se u opštenarodnu akciju i hiljade ljudi se angažovalo na pronalaženju dokumenata i drugog dokaznog materijala, pre svega o delovanju okupatora i Dražinih četnika, ali i Nedića, Ljotića, Pećanca, Pavelića, Rupnika i drugih. U ovoj akciji prikupljeno je više hiljada dokumenata i drugog dokaznog materijala koje je zatim Državna komisija objavila u nekoliko knjiga. Ta dokumentacija predstavljala je glavni dokazni materijal na suđenju Draži i njegovoj grupi, ali je paralelno sa tim izvedeno i drugo dokazno sredstvo: saslušanje velikog broja svedoka među kojima je bilo ne samo žrtava četničkih zločina, već i brojnih pripadnika četničke organizacije.
Javno i neposredno izvedeni dokazi
Sa svim ovim dokazima, koji su izvedeni jav-no i po načelu neposrednosti, osim jednog manjeg broja svedoka kod kojih su pročitane izjave koje su dali u istražnom postupku, Draža Mihailović i njegova odbrana imali su mogućnost da se neposredno upoznaju i da se o njima izjasne. Tako, po zapisniku sa glavnog pretresa od 24. Juna 1946. godine, predsednik veća pukovnik Mihailo Đorđević, obraćajući se braniocima optuženih kaže: „Vi ste upoznati sa priloženim dokazima uz optužnicu i sa dokazima koji su u toku pretresa ponuđeni pismenim podnescima od tužioca... Duplikati su vam bili stavljeni na raspoloženje". Iz zapisnika se ne vidi kada su ti duplikati stavljeni odbrani na raspoloženje, da li jedan, dva ili pet dana pre suđenja, ali stoji činjenica da niko, ni Draža, ni drugi optuženi, niti njihovi branioci, nije sudu stavio prigovor da su im dokazi optužbe kasno stavljeni na raspoloženje. Prema tome, ono što je pred Višim sudom u Beogradu, na ročištu od 20.06.2012, iz-javio tobožnji svedok Bojan Dimitrijević da „Mihajlović nije imao na raspolaganju dokazni materijal koji je imao tužilac“ i da „branioci nisu dobijali tu građu na vreme, nego su je dobijali neposredno pred dan suđenja“ predstavlja običnu izmišljotinu. Kao što je već rečeno, dokazni materijal koji je tužilaštvo prezentiralo na su-đenju uglavnom potiče iz zaplenjene Dražine arhive. Radi se o pismima, depešama, naredbama i sl. koje je on pisao, potpisivao i slao, dakle o materijalu sa kojim je on godinama raspolagao, pa priča o tome da on „nije imao“ na raspolaganju dokazni materijal koji je imao tužilac predstavlja bezočnu manipulaciju. Ovaj tobožnji svedok izjavio je pred sudom da su „tužilac, a i predsednik veća, Mihailovića prekidali ili ga skretali sa teme kad god bi njegov tok misli ili ono što je govorio išlo u pravcu nekog objašnjenja kompleksnosti ratne situacije i kompleksnosti vojske kojom je komandovao“.
 |
| Marko Ristić: Iz ciklusa "LA VIE MOBILE", 1926. kolaž, 206x265mm / MSU |
Ne znam kako će Viši sud u Beogradu ceniti ovu laičku improvizaciju, ali što se tiče materijalnog i procesnog prava stvari stoje ovako: Prvo. Zadatak tužioca jeste da dokaže krivicu optuženog i da ga, putem unakrsnog ispitivanja, navede da kaže istinu, koju optuženi želi na svaki način da sakrije. To je tako bilo i 1946. godine a tako je i danas ne samo u srpskom pravosuđu već u svakom pravosuđu u svetu. Ako ovi tobožnji svedoci ne poznaju sudsku praksu valjda su gledali neki od brojnih američkih filmova o sudskim procesima iz kojih su mogli da vide kakav je odnos tužioca i optuženog.
Drugo. Što se tiče predsednika veća pukovnika Mihaila Đorđevića mogu reći da način na koji je on vodio glavni pretres i način na koji se ophodio prema Draži i ostalim optuženima, kao i prema tužiocu i odbrani, predstavlja do danas neprevaziđen primer sudske korektnosti, stručnosti i objektivnosti. Kada bi tobožnji svedoci Slobodan Marković, Kosta Nikolić i Bojan Dimitrijević znali kako danas većina predsednika veća u Srbiji vodi rasprave i u krivičnim i u građanskim stvarima i koliko neznanja, arogancije i netolerantnosti pritom pokazuje, oni bi se (valjda) postideli onoga što su rekli o predsedniku Mihailu Đorđeviću. O čemu se zapravo radi. Uloga predsednika veća je da, s jedne strane, vodi glavni pretres i stara se o redu na njemu jer svaka od strana (tužilaštvo i odbrana) nastoji da zloupotrebi svoja procesna prava, a, s druge strane, da ispitivanje optuženih i svedoka usmerava samo na ono što je predmet optužbe. Pritom odbrana i optuženi (a to je tako u svim pravosudnim sistemima u svetu i to je tako od početka istorije suđenja) nastoje da tok ispitivanja skrenu u drugom pravcu, da izbegavaju odgovore na pitanja, da daju neprecizne odgovore, da pričaju opširno i bez veze sa predmetom ispitivanja itd. U svim takvim slučajevima dužnost je predsednika veća da optuženog, koji želi da sudnicu pretvori u propovedaonicu i koji želi da drži predavanje i izbegne odgovor, prekine, vrati na konkretno pitanje i zatraži precizan odgovor.
Evo jednog primera takve uloge predsednika veća i kako je to radio pukovnik Đorđević:
Tužilac je postavio Draži konkretno pitanje: „Je li po vašem naređenju Lukačević napao Pljevlja?“ a Draža je, u nameri da razveze opširnu priču, počeo: „Ja bih želeo da se objasne stvari. Kada je Lukačević pošao...“ i u tom trenutku predsednik Đorđević ga je prekinuo rečima: „Zašto ne kažete kratko: Po mom naređenju ili bez mog naređenja“, na šta je Draža dao sledeći odgovor: „Ja sam ostavio da on reši prema situaciji“. Primera ovakvih „prekidanja“ od strane predsednika veća Đorđevića ima vrlo malo jer je on, kako Draži tako i ostalim optuženima i njihovim braniocima, uglavnom dozvoljavao da iznesu sve što su želeli. Šta više, onaj koga je predsednik Đorđević najviše prekidao i opominjao tokom pretresa bio je tužilac, pukovnik Miloš Minić. U jednoj prilici (str. 381), dok je Dražin branilac Đonović ispitivao Dražu, Miloš Minić je upao sa svojom primedbom: „Samo što su naoružavali i četnike“, a predsednik Đorđević strogo ga je opomenuo: „Molim vas, druže tužioče“. U drugoj prilici, Miloš Minić, nezadovoljan iskazom jednog svedoka, ljutito se obratio predsedniku Đorđeviću: „Ja protestvujem, gospodine predsedniče“, na šta ga je predsednik oštro upozorio: „Molim vas, ja rukovodim pretresom, a vi sedite“. Čak i danas ovako nešto predstavlja raritet u srpskom pravosuđu.
U čemu se onda sastoji to famozno „prekidanje“ Draže u izlaganju i skretanje misli i kakve to veze ima sa utvrđivanjem materijalne istine. Za Dražinu odgovornost uopšte nije bitno zbog čega su četnici sarađivali sa okupatorom i čime je on u toj saradnji bio motivisan. Činjenica je da je te saradnje bilo i to se u procesu utvrđivalo, a sve druge eksplikacije i opravdanja ni-su ni od kakvog značaja. Uostalom, ni Draža ni dva njegova iskusna branioca nisu tokom pretresa reklamirali to „prekidanje“ i „skretanje misli“ jer toga nije ni bilo, to je „otkriće“ Bojana Dimitrijevića posle 60 godina od suđenja! Kako su se ovi tobožnji svedoci služili manipulacijama i poluistinama radi stvaranja neke predstave o navodno montiranom suđenju Draži, pokazuju i dva navoda Koste Nikolića i Slobodana Markovića o istražnom postupku.
Kako to vide Slobodan Marković i Kosta Nikolić
Tako Kosta Nikolić naglašava da su Dražu uhapsili pripadnici srpskih snaga „i to na teritoriji druge republike“, što bi sud trebalo da navede na zaključak da je hapšenje bilo nelegitimno, jer je ta druga republika danas nezavisna država. Zatim, navodeći da su ga isleđivali pripadnici federalne policije, dodaje i svoju izmišljotinu da je to trajalo dva meseca „bez mogućnosti da Mihailović ima kontakte sa spoljnim svetom, niti sa advokatima“. A kao kruna ove konstrukcije dolazi tvrdnja da ga je u tom periodu ispitivao Josif Malović „visoki funkcioner OZNE... koji je prethodno bio na specijalizaciji u Moskvi“, što bi trebalo da znači da je Josif Malović, koji je ustvari bio pomoćnik javnog tužioca FNRJ i nije bio nikakav visoki funkcioner OZNE, prilikom ispitivanja Draže koristio metode NKVD-a, da ga je mučio i da mu je iznuđivao iskaze. Srećom, predsednik veća pukovnik Mihailo Đorđević, kao da je znao da će doći vreme falsifikata i prepravljanja istorije, potrudio se da i ovo pitanje bude razjašnjeno do kraja. Pošto je Draža na glavnom pretresu često govorio drugačije nego u istrazi, predsednik veća je odlučio da se to razjasni i obratio se (str.109) Draži rečima: „Dobro, da vas upitam kakav je postupak bio prema vama prilikom davanja iskaza?“, a Draža odgovara: „Bio je vrlo dobar“.
Predsednik: „Jeste li bili maltretirani: da ili ne?“ Draža: „Ne, nikako“
Predsednik: „Da li vam je neki iskaz iznuđen?“ Draža: „Nije“.
U drugoj prilici (str.219) predsednik je pro-čitao Draži šta je rekao u istrazi i zatim ga upitao: „Je li to tačno i bez prinude upisano u zapisnik?“ a Draža je odgovorio: „Tačno je i bez prinude je upisano u zapisnik“. U trećoj prilici (str.235) i tužilac Minić se obratio predsedniku veća sa pitanjem: „Da li mu je iznuđen taj iskaz?“ a sam Draža je odmah i odlučno odgovorio: „Ne, nijedan iskaz. Ja sam to već rekao“. Dakle, i ovde, kao i inače, ni Draža ni njegovi branioci nisu stavili nikakvu primedbu na postupak prema njemu tokom istrage, postupak za koji sam Draža kaže da je bio vrlo dobar, tako da su sve insinuacije u tom pogledu samo stvar naknadne pameti današnjih istoričara.
 |
 |
 |
| Nikola Vučo: Jelka Vučo, Beograd 1929. / Muzej primenjene umetnosti |
Nikola Vučo: Bez naziva, Beograd 1929. / MPU |
Nikola Vučo: Zadržano bekstvo nadstvarnosti, Beograd 1929. / MPU |
Što se tiče Slobodana Markovića, ono što je on naveo o postupanju sa Dražom u istražnom postupku predstavlja najniži nivo manipulacije i podvaljivanja. On najpre citira izjavu nekog S.B. koji je bio stražar u zatvoru gde je Draža bio u pritvoru i koji je rekao: „Draža je stalno tražio pečeno meso sa lukom, tražio je ljute papričice i rakiju. Pio je četvrt litre da bi završio sa litrom i četvrt dnevno jer je navikao“', da bi zatim sugerirao sudu sledeći svoj zaključak: „Želeo bih samo da dodam i da je veliki broj novinara koji je to pratio primetio neku vrstu dezorijentisanosti i odsutnosti tokom suđenja“. Iz ovoga, naravno, sud treba da zaključi da je suđenje Draži bilo montirano jer je on opijan da bi davao iskaze po volji suda. Ostaje samo da se predpostavi kakve bi sve dramatične zaključke Slobodan Marković izveo da tadašnje vlasti nisu udovoljavale Dražinom alkoholizmu i da su mu uskraćivale alkohol. Dva glavna prigovora dokaznom postupku izneta od strane ovih tobožnjih svedoka pred Višim sudom u Beogradu tiču se navodnog „nepozivanja“ nekih svedoka i korišćenja navodno falsifikovanih dokumenata izrađenih na takozvanim „blanko papirima“.
Što se tiče prvog prigovora, Bojan Dimitrijević samo iznosi uopštenu primedbu da „određeni svedoci nisu pozvani“, dok Kosta Nikolić potpuno svesno izvrće činjenično stanje i kaže da „sudsko veće nije uvažilo zahtev odbrane da se saslušaju američki piloti na okolnost da su ih Mihailovićeve snage spašavale, već im je država zabranila da dođu u Jugoslaviju tokom suđenja uz pretnju da će biti uhapšeni ako dođu“. Laži koje Nikolić iznosi su sledeće:
Prvo, odbrana nije tražila da se ti piloti saslušaju „na okolnost da su ih Mihailovićeve snage spašavale“, kako izmišlja Nikolić, već je Dražin branilac Joksimović predložio da se oni saslušaju „na okolnosti da optuženi Mihailović nije sarađivao sa okupatorima“, što je nešto sasvim drugo od onoga što tvrdi Nikolić. Drugo, predsednik veća Đorđević izričito je pitao Dražu: „Prihvatate li ili ne i slažete li se sa predlogom branioca ili ne?“, na šta je Draža odgovorio: „U principu se ne slažem“. Dakle, sam Draža je bio protiv tog predloga, pa je odluka suda o odbijanju predloga, za šta je sud dao valjane razloge, utoliko logičnija.
Treće, sud je odbio ovaj predlog zato što američki piloti, koji su kod Draže boravili po nekoliko nedelja 1944. godine, ne mogu biti verodostojni svedoci na okolnost da li je on sarađivao sa okupatorom tokom rata od 1941. do 1945. godine. Četvrto: Da je država zabranila ovim pilotima da dođu u Jugoslaviju „uz pretnju da će biti uhapšeni ako dođu“, to je jedna vulgarna izmišljotina Koste Nikolića svojstvena beskrupuloznom četničkom mentalitetu.
Draža: "Potpis je moj, a sadžaj nije(?!)"
Kad je reč o famoznim „blanko papirima“, ono što su Bojan Dimitrijević i Kosta Nikolić izjavili pred Višim sudom u Beogradu ne samo da je prepuno laži,već prelazi u sferu apsurda. Njihova polazna teza, kako je formulisao Kosta Nikolić, jeste da su od Draže prilikom hvatanja oduzeta njegova lična dokumenta, „između ostalog i blanko papir na kojima je bio njegov potpis sa pečatom Jugoslovenske vojske u otadžbini i postoji opravdana sumnja da su na ovim papirima naknadno unošeni sadržaji“. Pritom je Kosta Nikolić svoju tvrdnju tako uopšteno formulisao da ispada da su sva dokumenta pronađena kod Draže naknadno falsifikovana, dok Bojan Dimitrijević to tvrdi za tri dokumenta: za Dražinu naredbu iz decembra 1941. njegovim komandantima u Crnoj Gori da se „vrše određeni zločini protiv pripadnika komunističkog pokreta i drugih nacionalnosti“, zatim za Dražino pismo Stepincu i za neko Dražino pismo Paveliću koje na suđenju uopšte nije figuriralo nego su ga naknadno izmislili Kosta Nikolić i Bojan Dimitrijević. Iznoseći svoje izmišljotine o „blanko papirima“ Bojan Dimitrijević kaže da su „naknadne istoriografske obrade“ pokazale da se radi o falsifikatima, dok Kosta Nikolić kaže da je to utvrdio „po mojim istraživanjima do kojih sam došao“. Međutim, nikakve naknadne istoriografske obrade nije bilo, niti pak nekih istraživanja, već se radi samo o tome da su ovi tobožnji svedoci Dražinu odbranu na suđenju uzeli kao dokaz da se radi o falsifikatima.
Naime, Draža Mihailović je na suđenju, poučen od svojih advokata, negirao da je dao pomenutu naredbu komandantima u Crnoj Gori i da je pisao pismo Stepincu i to tobožnje pismo Paveliću. Branioci Đonović i Joksimović, suočeni sa činjenicom da su pronađeni originali mnogih kompromitujućih dokumenata, poučili su ga da kaže kako je on imao detinjast običaj da svojim komandantima daje „blanko papire“ sa svojim potpisom, a ko je kasnije na te papire upisivao različite sadržaje, to on ne zna. Kada je sudsko veće ovu dokumentaciju pokazivalo Draži, on je odgovarao: „Potpis je moj, ali sadržaj nije“. Naravno, ovde je reč o vrlo providnom izgovoru radi izbegavanja odgovornosti. Notorno je da skoro svaki optuženi u krivičnom postupku odbija priznanje krivice i izmišlja najneverovatnije izgovore da bi sebe opravdao, ali je notorno i to da ni jedno sudsko veće ne uzima ozbiljno takve izgovore. Jer, kada bi se takvi izmišljeni izgovori uvažavali, onda nikada niko ne bi bio osuđen za počinjeno krivično delo. I zato je logično što je sudsko veće odbilo da uvaži ovakvu Dražinu odbranu jer se ona zasnivala samo na njegovoj goloj tvrdnji i bila je u suprotnosti sa utvrđenim činjeničnim stanjem i sa onim što je Draža govorio i radio od početka rata do njegovog hapšenja.
A evo kako je nastala priča o „blanko papirima“. Na suđenju Draži njegov branilac Đonović postavlja mu sugestivno pitanje: „Da li ste Mihailoviću davali više primeraka vaših potpisa na blanko papire vašim štabovima, saradnicima, komandantima, novinarima, prijateljima ili onim poverljivim licima koja su dolazila kod vas?“, na šta je Draža odgovorio: „Davao sam i legitimacije i blanko potpise. Jedan je blanko potpis otišao čak i Nemcima“.
Ova priča spada u red takozvanih „priča za malu decu“ u koju niko normalan ne može da poveruje. Jer da neko, u doba rata kada svako svakome radi o glavi, može i šakom i kapom da deli papire sa svojim potpisom i pečatom, tako nešto još nikada nije viđeno u istoriji. A ako bi to učinio neko ko ima titulu ministra vojske i načelnika štaba Vrhovne komande takozvane „Jugoslovenske vojske u otadžbini“, neko ko je ranije bio obaveštajac i vojni ataše i ko se celog života kretao u svetu špijuniranja, mutnih operacija, prevara i podvala, onda bi to značilo da je taj neko bio malouman, što Draža sigurno nije bio. Šta više, i sam Bojan Dimitrijević, negirajući da je Draža sarađivao sa okupatorom, argumentuje to tvrdnjom da je Draža „morao da pazi i pazio je sa kim i u kakvoj situaciji razgovara“. Pa kako onda tako oprezan čovek može da deli blanko papire sa svojim potpisom i pečatom kao da se radi o vizit-kartama? Uostalom, čak i kad bi ova Dražina priča o blanko papirima bila tačna, to ni najmanje ne bi umanjilo njegovu krivičnu odgovornost i to iz sledećih razloga: Prvo, ako je on raznim licima davao blanko papire sa svojim potpisom morao je biti svestan da neko od njih to može da zloupotrebi pa je on, dajući te papire, unapred prihvatio sve negativne posledice koje iz toga mogu da proizađu. |
 |
| Oskar Davičo: Crtež, 1930. razblaženo ulje na kartonu, 500x320 mm / MSU |
|
Drugo, ako su pomenuta tri dokumenta falsifikovana, ostaje još uvek masa drugih Dražinih dokumenata koja on na suđenju nije sporio, iako je pokušavao da im da drugi smisao, a koja su bila dovoljna za njegovu osudu.
Draža nije sprečavao zločine
Treće, i ono što je najvažnije jeste to da, u krajnjoj liniji, nije mnogo bitno da li je Draža davao svojim komandantima naredbu o „uništenju komunista i njihovih simpatizera i pripadnika drugih naroda“ te da, kako tvrdi Kosta Nikolić, „ne postoje dokazi da je Mihailović izdavao naredbe za likvidacije". Postavlja se pitanje, koje ove tobožnje svedoke ne interesuje, da li je tih likvidacija bilo, da li su četnici u Sandžaku izvršili genocid nad Bošnjacima i masakrirali na hiljade žena, dece i staraca i šta je Draža učinio, ako te likvidacije nije naređivao, da ih spreči i da svoje komandante kazni za zlodela koja su počinili? O tome će kasnije još biti reči, ali sada treba samo konstatovati da Draža nije ništa učinio da te likvidacije spreči, nego je čak i pohvaljivao svoje komandante za uspešno izvedene akcije. U svom pokušaju da sa Dražinom tezom o „blanko papirima“ falsifikuju istorijske dogadjaje, Kosta Nikolić i Bojan Dimitrijević su na krajnje nedostojan način zloupotrebili i knjigu Josipa Hrnčevića „Svjedočanstva“, izd. Globus, Zagreb 1986. Josip Hrnčević je u vreme suđenja Draži bio javni tužilac FNRJ, a Nikolić i Dimitrijević nisu bili u stanju čak ni taj podatak korektno da navedu nego prvi tvrdi da je on „učestvovao u suđenju u svojstvu pomoćnika saveznog javnog tužioca“, dok drugi kaže, doduše da mu se čini, da je Hrnčević bio „jedan od članova sudskog veća i pukovnik jugoslovenske armije“. A činjenica je, i to je moglo prosto da se prepiše iz Hrnčevićeve knjige, da on nije učestvovao u suđenju već je bio član grupe konsultanata koja je imala zadatak „da prati tok istrage i svojim savjetima pruža pomoć isljednicima“. Dalje, ova Hrnčevićeva knjiga su ustvari njegovi memoari u kojima je on opisao neka značajnija suđenja iz tog doba, kao što su bila suđenja Stepincu, Đilasu i drugima, a nije, kako tvrdi Nikolić, napisao knjigu o „tim događajima“, tj. o suđenju Draži jer u knjizi od 287 strana samo 10 strana se odnosi na suđenje Draži. Neistina je, takođe, da je Hrnčević u toj knjizi, kako kaže Nikolić, „izneo upravo neke stavove koje sam ja danas izneo" jer se stavovi Hrnčevića potpuno razlikuju od Nikolićevih.
Manipulacije Koste Nikolića i Bojana Dimitrijevića
Ali, glavne manipulacije Nikolića i Dimitrijevića sa Hrnčevićem tek slede. Njih dvojica pompezno proglašavaju za falsifikat optužbu da je Draža pisao Stepincu i Paveliću, a Nikolić još dodaje i Musoliniju. Međutim, tokom pretresa ni tužilac ni sudsko veće nisu pomenuli nikakvo pismo Musoliniju i takvu optužbu niko nije stavio na teret Draži. Pismo Musoliniju izmislio je Nikolić da bi mogao da tvrdi kako je Draža lažno optuživan.
Slično je i sa pismom Paveliću. Niko nije tvrdio da je Draža pisao Paveliću i to je nešto što su Dimitrijević i Nikolić svesno iskonstruisali. Predmet razmatranja na pretresu bilo je samo pismo koje je Draža pisao „Gospodinu B-u“, datirano 15. aprila 1945. godine, u kome Draža tom gospodinu daje instrukcije za razgovor sa „Ekselencijom“ (a jasno je da je u pitanju Pavelić) radi zajedničke borbe protiv partizana. Dakle, nema nikakvog pisma Paveliću već samo pisma tome „B-u“ za koga je Draža na suđenju priznao da se zove Ranko Brašić i da ga je više puta slao u Zagreb, navodno radi kontakta sa mačekovcima, ali je imao kontakt i sa istaknutim ustašama. Što se tiče Dražinog pisma Stepincu i ono nosi datum 15. april 1945. godine, ali to ne smeta Nikoliću da kaže da se falsifikovanje Dražinih pisama „pogotovo pokazalo kod pisma Alojzu Stepincu koje je navodno Mihailović uputio Stepincu u toku 1942. godine, baš u vreme kada je Stepinac bio u Vatikanu i fizički nije bio u Zagrebu“. Zatim, postavljajući retoričko pitanje kako je javni tužilac došao do tih pisama, kao da je to uopšte bitno, Nikolić kaže da je Josip Hrnčević „po mojim istraživanjima do kojih sam došao tražio objašnjenje u vezi navedenih pisama od Minića, u vezi ovog pisma i pisma Pa-veliću, ali je dobio odgovor da ta pisma nisu nađena kod Mihajlovića... već navodno kod Stepinca, koji je navodno ta pisma dostavio organima vlasti kako bi se dokazala krivica Mihailovića, a za Pavelića uopšte nema objašnjenja“.
Gotovo je nemoguće na manjem prostoru izreći veći broj laži i poluistina od onih koje ovde iznosi Nikolić. Dovoljno je samo uporediti ono što Hrnčević piše u svojoj knjizi sa ovim što tvrdi Nikolić da bi se videlo o kakvoj se providnoj manipulaciji radi. Pre svega, Hrnčević nije tražio nikakvo objašnjenje od Minića i nije od njega dobio nikakav odgovor. On u svojoj knjizi, pisanoj četrdeset godina posle suđenja, samo postavlja pitanje na koje ni sam nema odgovor: „Nije, dakle, isključeno da je ta pisma Mihailoviću neko podmetnuo. Pritom treba imati u vidu i to da je ostalo neraščišćeno i pitanje: na koji je način Mihailovićevo pismo od 15. aprila 1945. godine, ako je bilo upućeno i dostavljeno Stepincu, iz njegovih ruku stiglo u ruke suda“. Iako Hrnčević ovde ispoljava blagonaklon stav prema Draži, što Nikolić obilato zloupotrebljava, njegov zaključak je ipak nedvosmislen i nema veze sa zaključkom koji izvodi Nikolić. Hrnčević kaže: „No bez obzira na to da li su navedena pisma Draže Mihailovića - kako ono od 15. aprila 1945, tako i ono, navodno, upućeno talijanskom generalu - autentična ili ne, valja reći da ona po svom sadržaju nimalo ne mijenjaju činjenično stanje na kojem su utemeljene optužnica i presuda Draži Mihailoviću i družini. Ona samo osvjetljavaju bezizlaznost situacije u kojoj su se našli četnici i ostali kolaboracionisti u zadnjim danima rata.“
A što se tiče Nikolićeve tvrdnje da Draža nije mogao da piše Stepincu u vreme kada ovaj nije bio u Zagrebu već u Vatikanu, što bi trebalo da znači da se pismo nekome može uputiti samo onda kada taj sedi u kući, takva tvrdnja, da nije smešna, bila bi žalosna. Sličnim falsifikatima poslužio se pred Višim sudom i Bojan Dimitrijević. On najpre lažno tvrdi da je Draža na suđenju „odbio da je potpisao ta dva dokumenta“, iako je Draža na suđenju izričito priznao da je potpis na tim pismima njegov ali je odrekao autorstvo rečima: „Potpis je moj i smatram da su mi oba pisma u zgodnoj prilici podmetnuta“ (str.294). Nakon što se ovako predstavlja kao „veći katolik od pape“ Dimitrijević kaže da su u pitanju dva pisma i to „Paveliću i nadbiskupu zagrebačkom Alojziju Stepincu, oba datirana u martu 1945. godine“.
O famoznom pismu Paveliću već smo pokazali da su njega izmislili Nikolić i Dimitrijević, a što se tiče datuma, oba pisma, i Stepincu i Ranku Brašiću nose datum 15. april 1945. godine, pa jedan istoričar, koji mora da se služi egzaktnim podacima, ne može da kaže da su ta pisma „datirana u martu 1945. godine“.
KOLABORACIJA I ZLOČINI DRAŽE MIHAILOVIĆA
U materijalno-pravnom pogledu javna tužba je Dražu teretila za dva krivična dela: - Što je stupio u „saradnju sa nemačkim i italijanskim okupatorima i drugim slugama okupatora" i - Što je svoju organizaciju upotrebio za izvršenje „bezbroj raznovrsnih ratnih zločina“. Kada se radi o Dražinoj saradnji sa okupatorom i „slugama okupatora“ (misli se na Nedića, Ljotića, ustaše i dr), treba reći da je na suđenju izneto malo dokaza o njegovoj ličnoj saradnji sa njima, tj. o njegovom ličnom i neposrednom učešću u toj saradnji. On se par puta sastajao sa nemačkim oficirima, zatim sa Milanom Nedićem sa kojim je sklopio usmeni sporazum o uzajamnoj pomoći i saradnji, a postoje i njegova pisma Stepincu direktno i Paveliću indirektno kojima je nudio dogovor radi zajedničke borbe protiv partizana. Ali, njegovi lični kontakti nisu ni bili glavna tačka optužnice, već saradnja četničkog pokreta sa okupatorom i domaćim izdajnicima, saradnja koju je Draža lično naređivao, odobravao ili je za nju znao i sa njom se saglašavao. Za tu saradnju, koja je bila vidljiva tokom sve četiri godine rata na prostoru bivše Jugoslavije i koja je kao takva spadala u red notornih i opšte poznatih činjenica, na suđenju Draži i njegovim saradnicima izneti su mnogobrojni dokazi.
 |
| Stevan Živadinović - Vane Bor: Alge u vetru (kugla u prividnom horizontu), 1928. ulje na platnu, 335x410mm / MSU |
Draža: "Uništiti komuniste"
Opredeljenje četničkog pokreta za saradnju sa okupatorom logično je proizlazilo iz njegove strateške orijentacije, kojoj je ton davao lično Draža Mihailović, da su takozvani komunisti, kako je on nazivao sve pripadnike Narodnooslobodilačke vojske, glavni neprijatelj srpskog naroda i da je prvenstveni zadatak četničkog pokreta uništenje komunista. Postoje brojne njegove depeše i naredbe u kojima on svoje komandante usmerava upravo na borbu protiv „komunista“ a ne okupatora, iz čega, i kada se ne kaže, logično proizlazi da borbu protiv okupatora treba ne samo suspendovati već i pretvoriti u saradnju sa njim u cilju uništenja partizanskog pokreta. Tako u jednoj depeši popu Đujiću Draža kaže: „Sve što mi je u moći preduzimam da sprečim propagandu Londona za partizane. Predsednik vlade Slobodan Jovanović preduzima najenergičnije mere da ovo spreči. Budite u to uvereni. Zato uništimo čas pre ove hijene našeg naroda - pa onda neće moći radio London da ih hvali lažima. Englezi nisu na njihovoj strani, ali pokušavaju na sve načine da razviju našu ljubomoru da bi smo što pre napali Nemce i Italijane, a mi to ne možemo dok prethodno ne uništimo Mošu Pijade.“ U jednoj drugoj prilici, 1943. godine, Draža Mihailović je to strateško opredeljenje ovako definisao: „Moji neprijatelji su partizani, ustaše, muslimani i Hrvati. Kada se s njima budem obračunao, onda ću krenuti protiv Italijana i Nemaca“. A u raspisu komandantima u Srbiji od 16. januara 1943, Draža kaže: „...Naročito podvlačim da je komunistička opasnost jedna od najvećih. Te zlotvore i krvnike našeg naroda uništavajte bez milosti... Bez milosti ih uništavajte. Svi komandanti odgovorni su mi za svoje rejone da budu čisti od ovih mangupa i probisveta...“.
Ne postoji ni jedan dokumenat u kome Draža na sličan način i sličnim izrazima poziva svoje komandante na borbu protiv Nemaca i Italijana. Iz toga su oni logično zaključili da je borba protiv partizana ne samo najvažniji zadatak, već i to da je u toj borbi dozvoljeno koristiti sva sredstva, pa i saradnju sa okupatorom. Prema tome, ova saradnja nije bila, kako se Draža pravdao na suđenju, „slučajno sadejstvo“ i „ubačena intriga“, ili pak samovoljni postupci pojedinih komandanata za koje je on na suđenju čas govorio da nije znao a čas da je znao ali „nisam mogao sprečiti, a pokušavao sam na sve načine da sprečim to“, iako nije naveo ni jedan konkretan način i primer kako je to pokušavao da spreči.
Saradnja sa okupatorom
Budući da je saradnja četnika sa okupatorom notorna stvar, ovde ćemo, samo ilustracije radi, navesti neke od najvažnijih oblika i primera te saradnje. Pre svega, notorno je, a to ni Draža na suđenju nije negirao, da su se četnici u Srbiji „legalizovali“ kod Nedića, a time posredno i kod Nemaca, dok su se četnici u Crnoj Gori, Hercegovini i Dalmaciji „legalizovali“ kod Italijana. To je četnicima omogućilo da se sasvim slobodno kreću po okupiranoj teritoriji, uključujući i gradove, pa čak i da im sedište štabova bude u gradovima koji su bili pod kontrolom okupatora. Tako je četnički komandant za Dalmaciju Ilija Trifunović Birčanin živeo u Splitu a komandant četnika za Crnu Goru general Blažo Đukanović na Cetinju. A o saradnji sa Italijanima četničkog komandanta za sever Crne Gore Pavla Đurišića, koga je čak i Hitler odlikovao „gvozdenim krstom“, nije potrebno ni govoriti. Takođe je notorna stvar da su u najvećoj vojnoj operaciji tokom drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije, u tzv. Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, učestvovale združene nemačke, italijanske i četničke snage pod komandom Draže Mihailovića koji je na suđenju priznao da su četnici u toj operaciji angažovali 12 do 15 hiljada ljudi i da su četnici Baja Stanišića od Nikšića do Mostara došli vozom, a oni Petra Baćovića do Splita brodovima, naravno sve u režiji okupacionih italijanskih snaga. Uostalom, predsednik veća Đorđević pitao je Dražu poimenično za svakog komandanta da li je sarađivao sa okupatorom ili ne, a Draža je za 40 od 55 komandanata potvrdio da su sarađivali. Međutim, na suđenju četničkim komandantima Dragutinu Keseroviću i Vojislavu Lukačeviću pred Vojnim sudom u Beogradu 1945. godine, iznerviran čestim pitanjima predsednika sudskog veća da li je ovaj ili onaj čet-nički komandant sarađivao sa Nemcima, Lukačević je uzviknuo: „Ako vam neko od naših komandanata kaže da nije sarađivao, laže. Morali smo sarađivati, to je bila direktiva Vrhovne komande“.
Dakle, sve ono što je tobožnji svedok Bojan Dimitrijević izjavio pred Višim sudom u Beogradu o saradnji četnika sa okupatorom tvrdeći da su se četničke i nemačke snage „dodirivale slučajno ili namerno“ i da Draža tu saradnju „nije odobravao“, ne predstavlja nikakav naučni iskaz na osnovu obavljenih istoriografskih istraživanja, već prosto i doslovno ponavljanje onoga što je Draža govorio na suđenju, a što predstavlja klasično izgovaranje svakog optuženog. A šta tek reći za „svedočenje“ Slobodana Markovića pred Višim sudom u Beogradu koji je pronašao vrlo „originalan“ način da dokazuje da Draža nije sarađivao sa okupatorom. Naime, ovaj tobožnji svedok se nije izjašnjavao o istorijskim činjenicama već je pred sudom pričao o tome kako je on proučavao depeše britanskih diplomata iz ambasade u Vašingtonu i u tim depešama se negira da je Mihailović „u bilo koje vreme sarađivao sa Nemcima“. Sudija Ivanović, umesto da ovog tobožnjeg svedoka prekine, jer sud ne treba da se bavi time šta je ko mislio o suđenju Draži, te da ga pita šta je njemu lično poznato o tom suđenju, pustio ga je da raspreda priču o Dražinoj nevinosti i da stvara atmosferu kakvu četničko zakonodavstvo i predviđa da se stvori u procesu rehabilitacije.
Treba reći da je sam Draža, kako tokom suđenja tako i tokom rata, bio potpuno svestan, za razliku od nekih današnjih istoričara, da saradnja sa okupatorom predstavlja izdaju. |
 |
| Stevan Živadinović - Vane Bor: Memorija, kolaž, 140x1000mm / MSU |
|
Zato je on svoje komandante, naređujući im da sarađuju sa okupatorom, upozoravao da pritom ostanu na „nacionalnoj liniji“, što će reći da tu saradnju prikrivaju i da u narodu i pred saveznicima stvaraju privid kao da se bore protiv okupatora. Tako Draža komandantu južnomoravskih četnika Radoslavu Đuriću - koji je, kada ga je engleska misija pitala ko je srušio neki most, odgovorio „partizani“ - upućuje oštro upozorenje: „Ubuduće misiju ne obaveštavati o akcijama partizana, već sve ono što partizani urade, izvestite da su naši odredi uradili“. Četnički zločini
Kada je reč o drugom krivičnom delu koje je Draži stavljeno na teret - o zločinima koje su četnici počinili tokom rata naročito prema civilnom stanovništvu, od kojih onaj prema Bošnjacima ima sva obeležja genocida - i činjenice o tome spadaju u kategoriju opštepoznatih. Pa ipak, evo samo nekih od tih masovnih pokolja opisanih u presudi Draži i ostalim ratnim zločincima:
U decembru 1941. godine i tokom januara 1942. godine četnici su poklali preko 2.000 muslimana, ljudi, žena i dece, iz okoline Foče, Goražda i Čajniča. Klanja su vršili na mostovima na Drini u Foči i Goraždu. Avgusta 1942. godine Mihailovićevi četnici pod komandom Petra Baćovića prilikom zauze-ća Foče zaklali su u Foči i u selima koja se skupa nazivaju Bukovica oko 1.000 lica muslimanske veroispovesti, među kojima je bilo oko 300 žena, dece i staraca.
Avgusta 1942. godine na terenu oko Ustikoline i Jahorine (Istočna Bosna) Mihailovićevi četnici pod komandom majora Zaharije Ostojića i Petra Baćovića zaklali su oko 2.500 lica muslimanske veroispovesti, a sela popalili. Septembra 1942. godine četnici Petra Baćovića ubili su u Makarskoj oko 900 Hrvata, nekoliko katoličkih sveštenika su žive odrali i 17 sela zapalili.
Oktobra 1942. godine četnici Petra Baćovića ubili su u okolini Prozora zajedno sa Italijanima kojima je komandovao italijanski poručnik Viđak oko 2.500 Muslimana i Hrvata, među kojima je bilo žena, dece i staraca, a veliki broj sela popalili. U oktobru 1942. godine četnici Petra Baćovića ubili su u selu Gatu, Niklice i Čišlu u Dalmaciji zajedno sa Italijanima 109 Hrvata kao simpatizere narodnooslobodilačkog pokreta.
U februaru 1943. godine četnici pod komandom Zaharije Ostojića, Petra Baćovića, Pavla Đurišića, Voje Lukačevića, Vuka Kalaitovića i drugih, u srezovima pljevaljskom, čajničkom i fočanskom zaklali su 1.200 muškaraca i 8.000 staraca, žena i dece i opljačkali pa potom spalili oko 2.000 domova. Decembra 1943. godine četnici pod komandom potpukovnika Miodraga Paloševića i majora Svete Trifkovića zaklali su u selu Vraniću, blizu Beograda, 72 lica medju kojima jedno dete od 2 godine, drugo od tri meseca. Jednu od žrtava su kastrirali. Pored toga opljačkali su seljačke domove.
Evo, to je samo nekoliko primera iz serije četničkih zločina. Ono što je za te zločine bilo karakteristično jeste da su četnici u njihovom izvršavanju pokazivali neviđeni sadizam i patološko uživanje u mučenju i surovom ubijanju žrtava. Specijalnost četnika bilo je klanje žrtava, pri čemu su se pojedinci međusobno nadmetali ko će to više i bolje da uradi. Ima podataka da su se čak i neki nemački oficiri zgražavali nad tim bestijalnim postupcima četnika. Na jednoj od prethodnih tribina ovde je iznet primer Vojislava Rajčića Požarevca koji je u Istočnoj Srbiji zaklao 48 ljudi, što je i priznao na suđenju, a evo kako je na suđenju Draži jedan svedok opisao nekog četničkog koljača: „Savo Bradonja, dželat iz Istočne Bosne, vršio je na najsvirepiji način mučenja. Na sebi je nosio 12 noževa raznih oblika, podešenih prema tome da li su potrebni za vađenje očiju, kidanje ušiju ili nosa, rezanje vena i delova kože, pravljenje petokrake ili raznih figura na telu žrtve. On je izvršio bezbrojna klanja i mučenja. Znao je žrtvi prerezati vene i otkinuti nos pa onda na žrtvu sesti i mučiti je; otkinuti parče tela žrtvi, metati joj u usta i terati je da jede.“
Draža ne zna i 'ne seća se'
Kako je Draža komentarisao ove monstruozne zločine i kako je odgovarao na pitanja suda u vezi sa iznetim dokazima? Dražini odgovori uglavnom su bili onakvi kakve svi optuženi daju pred sudom želeći da prikažu kako nemaju veze sa onim što im se stavlja na teret. To su bili odgovori „Ne znam“, „Ne sećam se“, „Ja nisam imao podatke o takvom radu“ i sve u tom smislu. Kao ostrašćeni srpski nacionalista Draža se u potpunosti ponašao u skladu sa onom Orvelovom definicijom nacionaliste: „Nacionalista ne samo da ne osuđuje zločine koje počini njegova strana nego ima izvanrednu sposobnost da za njih čak i ne čuje“. Tako i Draža nije ništa ni čuo ni znao o zločinima četnika i najčešće je odgovarao da je o tome saznao „iz optužnice“. A kada mu je predočeno nekoliko njegovih naredbi, kao što je ona već citirana od 16. Januara 1943, u kojoj zapoveda uništavanje partizana „bez milosti“, Draža je odgovarao da je „borbe bilo, ali ubijanja nikada", „to je samo borba i ništa više“ i tome slično. Međutim, ove njegove naredbe njegovi komandanti su shvatali u njihovom pravom značenju, tj. da treba pobiti „sve komuniste i njihove jatake“ pa su sledstveno tome izvršili bezbrojne pokolje civilnog stanovništva. Ali, čak i pod predpostavkom da su Dražini komandanti pogrešno shvatili njegove instrukcije i da su postupali suprotno njegovim namerama, postavlja se pitanje zbog čega on to nije sprečio, zbog čega nije kaznio svoje komandante koji su tako postupali.
Tu dolazimo do pitanja odnosa između Draže i njegovih komandanata. Na suđenju je Draža o svojim komandantima izneo vrlo loše mišljenje, i kao ljudima i kao vojnicima. To je sigurno bilo izraz njegove želje da na njih prebaci krivicu i za počinjene zločine i za saradnju sa okupatorom, ali se stiče utisak da su te Dražine ocene bile uglavnom tačne i da je njegov komandni sastav bio jedna skupina loših profesionalaca i još gorih ljudi. Tako Draža kaže da su tokom bitke na Neretvi njegov komandant operacija Zaharija Ostojić i major Lukačević „potpuno samovoljno i proizvoljno“ sarađivali sa Nemcima i Italijanima, da je Dobrosav Jevđević bio „jedan nesređen tip čoveka koga niko nije mogao obuzdati“, koji je radio šta je hteo i bio „vrlo nesrećan po organizaciju“; da je komandant četvrte grupe jurišnih korpusa Račić „neumešno vodio operacije“ tog korpusa dok je njegov načelnik štaba Neško Nedić „bio avanturista“, da je Baćović, koristeći blanko papire koje mu je Draža sa poverenjem dao, uputio Nemcima ponudu da se „četnička organizacija stavi u službu Nemaca“, što je Dražu „zaprepastilo“, da je kapetan Nedeljković bio „čovek koji uopšte nije bio pri svesti“, da je Bajo Stanišić „igrao samo poker“ itd. Čak je i verovatno najbolji četnički oficir major Aleksandar Mišić, sin vojvode Mišića, kada ga je Draža poslao u Beograd da pregovara sa Nedićem, tri dana lumpovao u kafani „Barajevo“. Jednom rečju, kako je to Draža na suđenju opisao, „Imao sam takvu okolinu, koja je i sama dokazala do kraja šta je radila. Teška je ta okolina... radio je sve šta je ko hteo“, a njegova naređenja izvršavali su „kad im se dopadne“. Ovim ocenama četničkog komandnog sastava treba dodati i to da je i sam Draža spadao u tu kategoriju vojnika i ljudi. Po rečima njegove ćerke Gordane, njegov jedini interes bio je „rakija, kocka, sve ono što kafana pruža“. A činjenica da je Draža, kao pukovnik, dva puta kažnjen zatvorom od po 30 dana, dovoljno govori o tome kakva je atmosfera vladala u oficirskom koru bivše jugoslovenske vojske.
Kod takvog stanja stvari, logično se nameće pitanje koje je i tužilac postavio Draži na suđenju: „Bili ste ministar vojni, ministar emigrantske vlade, načelnik štaba Vrhovne komande. Pa kakva je to organizacija u kojoj vi nemate sile da sprovedete naređenja...“, na šta je Draža u svom evazivnom stilu odgovarao: „Ne mogu sve“, „Nisam bio u stanju da popravim“, a na pitanje „... Jeste li mogli da odvratite vaše komandante da ne sarađuju sa okupatorom?“ Draža odgovara: „Nisam mogao“. Evidentno je da su ovi Dražini odgovori samo pokušaj izbegavanja odgovornosti i prikazivanja sebe kao žrtve objektivnih okolnosti. Potpuno je logično što sud takvu odbranu nije uvažio jer nije tačno da Draža nije mogao da spreči zločine svojih jedinica i saradnju sa okupatorom jer se tu nije radilo o incidentnim situacijama i „slučajnostima“ već o generalnoj orijentaciji pokreta. On je bio apsolutni vrhovni komandant te vojske u zemlji, raspolagao je, po sopstvenom priznanju, sa 100 radio stanica, što znači da je sa svojim komandantima imao dnevnu vezu, bio je potpuno informisan o njihovim aktivnostima i mogao je da izdaje odgovarajuća naređenja. Osim toga, on je imao i drugih mogućnosti da ih natera na poslušnost. |
 |
| Marko Ristić: Iz ciklusa "LA VIE MOBILE", 1926. kolaž, 206x265 mm / MSU |
|
On je odlučivao o odlikovanjima svojih komandanata, unapređenjima i kažnjavanjima a, što je najvažnije, preko njega su išla ogromna finansijska sredstva i on je lako mogao da dodelu tih sredstava pojedinim komandantima uslovi njihovim odgovarajućim ponašanjem. Što on to nije činio, dokaz je da nije hteo, a ne da nije mogao, dokaz je da je hteo upravo takvo njihovo ponašanje u kome je borba protiv partizana bila ne samo najvažniji već i jedini zadatak. Tom borbom su se Draža i četnički pokret, u jednom svetsko-istorijskom trenutku kada se trebalo opredeliti između fašizma i antifašizma, objektivno stavili na stranu fašizma. Takav karakter delovanja Draže i njegovih sledbenika najjasnije je došao do izražaja pri kraju rata.
Kralj Petar se odriče Draže
Kada je celom svetu postalo jasno da se u Jugoslaviji jedino Narodnooslobodilačka vojska bori protiv okupatora, onda je kralj Petar ukazom od 29. avgusta 1944. godine oduzeo komandu Draži nad „Jugoslovenskom vojskom u otadžbini“, a 12. septembra pozvao sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine i pristupe „Narodnooslobodilačkoj vojsci pod maršalom Titom". U tom njegovom pozivu kaže se: „Svi oni koji se oslanjaju na neprijatelja protiv interesa svog naroda i njegove budućnosti, i koji se ne bi odazvali ovom pozivu, neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga ni pred narodom ni pred istorijom.
Ovom mojom porukom vama, odlučno osuđujem zloupotrebu imena Kralja i autoriteta Krune, kojom se pokušala opravdati saradnja sa neprijateljem i izazvati razdor među borbenim narodom u najtežim časovima njegove istorije, koristeći time samo neprijatelju.“ Zar može biti jasnijeg kvalifikovanja četništva i Draže Mihailovića kao izdajnika koji su zloupotrebili ime kralja i time pokušali opravdati saradnju sa okupatorom?
U skladu sa ovim pozivom kralja Petra, Tito odmah, 15. septembra, izdaje sledeću naredbu: „Sve jedinice i pojedince koji se nalaze na strani neprijatelja poslije 15. septembra, a nisu mogli iz bilo kojih razloga da pređu na vrijeme na stranu narodnooslobodilačke vojske prihvaćati i ubuduće ukoliko dobrovoljno pređu na našu stranu i uvrštavati ih u naše jedinice... Ova naredba važi do opoziva odnosno do izdavanja nove naredbe.“
Postupajući po ovim pozivima kralja Petra i Tita veliki broj četnika pristupio je narodnooslobodilačkoj vojsci i time se definitivno svrstao na stranu antifašizma. Radi se o onim ljudima koji su pristupili Draži i četnicima sa uverenjem da će se boriti protiv okupatora. Međutim, vrlo brzo oni su uvideli da su Draža i četnici krenuli putem izdajstva i saradnje sa okupatorom, pa je jedan deo njih još tokom rata napustio četnike i pristupio partizanima, dok je jedan deo njih nevoljno ostao u četnicima i nerado je išao u borbu sa partizanima. Time se može objasniti i činjenica, o čemu je i sam Draža govorio na suđenju, da je moral četnika u borbi protiv partizana bio veoma slab. Tako svedok Radoslav Đurić, bivši komandant četničkih južnomoravskih odreda, koji je jula 1944. godine prešao kod partizana i dobio čin pukovnika, upitan na suđenju Draži kakav je bio moral četnika kaže: „Nikakav. U proleće 1944. u Toplici 800 partizana razbilo je Keserovićeve snage od 6.000 četnika.“ A kada su objavljene ove naredbe kralja Petra i Tita, onda su i ovi neodlučni četnici prelomili i prišli partizanima. Od onih četnika koji su ostali verni ravnogorskoj ideji i koji su znali da će biti kažnjeni za zločine koje su počinili, većina se povlačila sa Nemcima, a jedan manji deo, na čelu sa Dražom, odlučio je da nastavi borbu protiv Narodnooslobodilačke vojske i nove vlasti. Draža je čak pristupio formiranju terorističkih grupa sa ciljem da vrše sabotaže i diverzije po Srbiji, miniraju pruge i mostove i ubijaju predstavnike nove vlasti. Ali, od 12. septembra 1944. godine Draža nije više imao nikakvu funkciju i postao je, sa stanovišta međunarodnog ratnog prava, običan odmetnik i bandit i to je bio punu godinu i po dana sve dok nije uhvaćen. Prema tome, on nije bio nikakav legalni predstavnik jugoslovenske vojske, kako tvrde Nikolić i Dimitrijević, već je uhvaćen kao običan šumski razbojnik i kao takvom mu je i suđeno.
Autor je doktor pravnih nauka
