Baština Balkana suočena je danas sa prevrednovanjima i to uz preispitivanja različitosti i sličnosti u usklađivanju sa tokovima globalne tranzicije. Neizmerno bogatstvo, tradicija koja prožima i građevinsko nasleđe, ostavlja nam u amanet preplet različitosti neponovljivih tvorevina nastalih igrom genius locia, duha mesta izmaštanih i izvajanih istorijskim događajima, geografijom reljefa, klimom, prirodnim materijalima, idejama i kulturama lokalnih ljudi, njihovim inspiracijama, kreativnošću i sl... Međutim, današnje dileme oko prevrednovanja proširuje i sama Evropa, koja u svojoj razvojnoj viziji od »klasične« (grčko-rimske antike), »hrišćanske« (srednjovekovne), prosvetiteljske, »moderne«... danas ne može a da se ne suoči sa svojim jugoistočnim granicama; ne može posebno bez dijaloga sa Turskom i »islamom«, kako to kaže Luisa Passerini iz Evropskog instituta u Fiezolu kraj Firence, kada je još 2002. godine sa Romanom Prodijem, tada predsedavajućim EU, pokrenuta rasprava na temu »Šta je to Evropa?«
I baš ta svest o vrednostima različitosti i visoko vrednovanje tradicije i baštine okupili su pregaoce sličnih interesovanja u Jedrenu, na naučnom skupu od 10. do 12. aprila 2008. godine, a u čast obeležavanja godišnjice Mimara Sinan-paše, glavnog arhitekte Otomanskog carstva iz vremena najveće imperijalne moći i iz vremena u kojem je baš Mimaru Sinanu veliki vezir Mehmed-paša Sokolović naložio da izgradi nama toliko poznatu na Drini ćupriju (i još desetak sličnih ćuprija diljem carstva, a pored stotinak džamija, medresa, karavansaraja i sl.).
Tema skupa »Arhitektura i voda« po sebi je već nosila slojevitost značenja, kao i sam Univerzitet Trakija iz Jedrena na kojem je skup održan, i Arhitektonski fakultet, koji nosi ime samoga Mimara Sinana. Od gostoljubivih domaćina ambiciozno je upriličen širok spektar predavača, najviše iz regiona, da pomenemo iz našeg okruženja profesore, asistente i studente iz Beograda i Zagreba, ali i šireg pankontinentalnog prostora od Tbilisija do Barselone i Lisabona. Skup je istorijski označen u širem značenju interregionalnih integracija i pomirenja, i upotpunjen po prvi put prisustvom povelike grupe studenata i profesora s obližnjih univerziteta, iz Grčke, nekoliko univerziteta iz same Turske i uz nezaobilazno prisustvo kolega iz Bugarske i Rumunije, s kojima očigledno saradnja već poduže traje. Paralelne sesije zbog jezika – engleski u internacionalnim grupama a turski u domaćim, i rasprave oko teme vode, arhitekture i grada, kontekst bogate balkanske baštine; upotpunjavala je kontekst sama reka Marica, urbana ali i pogranična razdelnica tromeđe ovog dela Balkana, kao živi svedok i istorije i graditeljstva. Sam vodeni tok, koji spaja i razdvaja, sa mostovima simboličkih značenja povezivanja, artefakta od kojih je Mimar Sinan podigao baš onaj najveći, još je i danas u upotrebi. Brojne teme vezane za vodu i grad nametale su se kao najvažnije: od vodosnabdevanja i sve ograničenijeg priliva i dostupnosti vode, koja postaje sve skupljim resursom (pa se danas već vode i lokalni ratovi oko pristupa vodi), ekologije i disciplina upravljanja vodenim masama, odgovornostima oko prava pristupa, pa do tema o rečnim tokovima, ali i o morskim plovnim putevima, s obalnim pojasevima kao posebnim lokacijskim

podunavski basen prirodno okružje Beograda, koji od milja nazivamo »blagorodno sedmorečje«, zahvaljujući prisustvu sedam reka koje se slivaju iz dinarskog, karpatskog i balkanskog pobrđa, dakle buđenje svesti, koja tek otvara pitanja o odgovornosti za ekologiju, ali ukazuje i na neophodnu mudrost u civilizacijskom iskoraku, koji nam predstoji oko mnogo čega, pa i oko pristupa gradu i vodama. Otvaraju se dublja pitanja kulture i svesti o civilizacijskom značaju prednosti koje su nam »bogomdane«, podsećaju nas da su velike civilizacije začete baš u slivovima velikih reka (Mesopotamije Tigra i Eufrata, dolinama Inda i Jang Cea, ali i Dunava). Ovakve duboke determinante i moguće perspektive neizbežno nas vezuju i za viziju budućnosti (odnosno za odsustvo vizije)! S druge strane, porazne okolnosti i stranputice decivilizacijskih trendova samo govore da ispravne, usmeravajuće vizije i ne može biti iz kontinuiteta nasleđa, duboko suprotnih civilizacijama razvijanih milenijumima uz rečne i vodene tokove.
Istovremeno, i u samom gradu Jedrenu moglo bi mnogo da se uoči »čitanjem grada«, o podložnim konceptima govori i lokacija Univerziteta Trakija u novom modernom kampusu, izmeštenom i udaljenom od grada, s takođe odvojenim studentskim spavaonicama, što komunicira specifična značenja odnosa grada i učenja, ali i društvenog sistema i modela kontrola; govori o dvema jasno razdvojenim matricama, koje tek treba da se integrišu, po uzoru na svoju vlastitu istorijsku morfološku baštinu i kulturu urbanog življenja. Jer danas, istovremeno, urbanitet Jedrena začuđujuće je živ i dinamičan, imajući u vidu da je od velikog čvorišta imperije i centra evropskog dela Rumelije sveden, po konačnom raspadu carstva 1920-ih, samo na pogranično mesto. Međutim, današnja dnevna užurbanost, buran tok ljudi i saobraćaja, pa i javnog prevoza mnoštvom »dolmuša«, obilje isključivo lokalne ili nacionalno proizvedene robe pred radnjama u orijentalnom maniru, uz mnoštvo kuhinja sa hranom u izlozima, koja primamljuje i podseća i nas na balkansku tradiciju zakrčkanih čorbastih đakonija, uz nebrojene izloge sa varijacijama baklava, ratluka, bureka i peciva. Brojni su centralni javni parkovi, sa stolovima opsluženim iz susednih prostora, pod vizuelnom dominacijom urbanih arhitektonskih čvornih tačaka i silueta pejzaža spektakularnih građevina, džamija sa vitkim minaretima, od kojih je najveću, Selimliju, sam Mimar Sinan izgradio pre skoro pet vekova na najvišoj tački nad Maricom. Tu je i karavansaraj Rustem-paše iz 16. veka, restauriran i adaptiran u moderan hotel (poduhvat konzervacije dobio je međunarodnu nagradu prestižne Fondacije Aga Kan za očuvanje baštine). Sinagoga sa jevrejskom mahalom skoro na samoj obali reke čeka (ali očuvana) urbanu rekonstrukciju, a u centru grada vakuf-džamija i hamam Mehmed-paše Sokolovića, neposredno uz ostatke kule rimskog imperatora Hadrijana, kule »Makedonija«, podsećaju na duboku istoriju i na tragove rimskog kastruma, s naznakama u temeljima uglačanog kamenja helenističkih ostataka, sve zajedno svedočeći o dugom trajanju i kontinuitetu mesta i u njemu slojevitih civilizacijskih obrazaca. I dok ubrzanim ritmovima grada i užurbanom urbanitetu današnjice kontrastiraju ostaci mreže tradicionalnih »mahala« u kojima kao da je vreme stalo, ali ipak ukazujući da su društveni prostor i vreme u drugačijim koordinatama od zapadno-evropskih i da usklađujući današnji pomaci u evropeizaciji grada i života ne mogu a da ne očekuju i nova i druga evropska prilagođavanja. U svemu tome nam se iskazuje da je balkanski kulturni prostor u celini, inače toliko bogat ali i bremenit tradicijom, značajnom i raznovrsnom kulturnom baštinom isto toliko i zahtevan, ali i da je u prilagođavanju novim tranzicionim okolnostima često tako katastrofalno potcenjen od samih savremenih aktera. Nama je svima očigledna obaveza da takvu civilizacijsku višeslojnost elaboriramo u kulturnim i urbanističkim matricama novog veka globalne urbanizacije, a neka ovo bude početak posebno značajne interregionalne saradnje i profesora i studenata sa takvom vizijom.