Deset godina nakon velikih studentskih demonstracija s kraja 1996. i početka 1997. godine, koje su bile začetak konačnog kraja režima Slobodana Miloševića, i koje su kao pojava još uvek predmet velikog interesovanja nauke, u Beogradu su, od početka oktobra 2006. do marta 2007. godine, u isto vreme kada i studenti u Francuskoj, Grčkoj, Sloveniji i nekim drugim zemljama u Evropi, akademci pokrenuli borbu protiv neoliberalnog koncepta obrazovanja u kojem se znanje tretira kao roba a ne kao opšte dobro. To vreme i događaji koji nisu, za razliku od onog prethodnog protesta, imali prevashodno političke ciljeve, ostali bi i dalje manje poznati javnosti da se nedavno nije pojavila knjiga Borba za znanje – studentski protest 2006, u kojoj su sabrana sva dokumenta i svedočanstva vezana za ovaj protest, a koja stiže kao svedočanstvo nade i ohrabrenja za Srbiju kojoj se iz centara tzv. političke elite, u vidu novih izbora, nudi samo još jedna, nova podela karata. Potvrda ispravnosti ondašnjih studentskih zahteva stigla je ovih dana kao podatak da je u poslednjih petnaest godina ozbiljno smanjen broj građana u Srbiji kojima je visokoškolsko obrazovanje dostupno, te je kao posledica toga danas u Srbiji najmanji broj visokoobrazovanih građana u Evropi.
Knjiga koja je pred nama svedočanstvo je o pobuni preko 17.000 studenata koji su svojim potpisom podržali istaknute zahteve protesta. Studenti su zahtevali smanjenje visine školarine za 50%, jasno utvrđivanje kriterijuma za određivanje visine školarine i ostalih naknada, i izjednačavanje zvanja »diplomirani« po starom i »master« po novom Zakonu o visokom obrazovanju. Nakon uzaludnih pregovaranja sa državom i upravama fakulteta, radikalizacijom protesta skrenuli su pažnju javnosti da se njihovi zahtevi tiču čitavog društva a ne samo univerzitetske javnosti.
U izuzetno dobrom uvodnom tekstu, pod naslovom »Udar na neoliberalizam: Studentski protest 2006«, autor Vladimir Unkovski Korica, istoričar, student doktorskih studija na London School of Economics, koji je i sam učestvovao u blokadi Filozofskog fakulteta tokom ovog protesta, naglašava da su protesti »u kontekstu sve dubljeg jaza između zvanične i nezvanične Srbije, organizacioni metodi i pravci društvene kritike, formulisani tokom studentskog protesta, nagoveštavali skroman, ali sve artikulisaniji udar u korene neoliberalne logike transformacije našeg društva. Kao takvi, oni su izražavali širi

nacionalnog središta menadžerskog drila« glavna je kritika koju je Studentski protest 2006. izneo pred javnost, ocenio je autor, a najveći formalni uspeh protesta jeste to da je Senat Univerziteta usvojio platformu koja je predvidela uvođenje kategorije sufinansirajućih studenata i pozvao Vladu da usvoji dugoročni plan za visoko obrazovanje u cilju progresivnog smanjenja cene školovanja za studente, što je, po njegovoj proceni, »direktan udarac protiv neoliberalizma«.
Solidarnost, kolektivna samoorganizacija i nehijerarhijski pristup glavne su karakteristike ovih protesta, te mogućnost da se priključe i diskutuju sve političke opcije, od radikalne levice do zvaničnih studentskih organizacija (koje, zanimljivo, nisu osetile potrebu da učestvuju u organizaciji protesta), ali su zato ignorisane od studenata na zborovima, do predstavnika nekadašnjih studentskih u tom trenutku već značajnih političkih lidera, koje je ova nova generacija, kao predstavnike neoliberalne politike, potpuno odbacila.
Učesnici su se razišli u uverenju da su deo razgranatog međunarodnog pokreta, uspostavili su veze sa studentskim organizacijama Francuske, Grčke, Slovenije i nekih drugih zemalja, te da su deo onog dela sveta koji dovodi u pitanje savremeni globalni sistem koji se zasniva isključivo na tržišnom takmičenju, kao i da se i u Srbiji »rađaju snage odozdo, koje ne prihvataju tvrdnje da drugačiji svet nije moguć«.
Tadej Kurepa, student Fizičkog fakulteta u Beogradu, član Protestnog odbora Studentskog protesta 2006, u svom tekstu »Direktna demokratija – osnov samostalnog studentskog organizovanja«, kritikujući funkcionere zvaničnih studentskih organizacija i studentski parlamentarizam, zaključuje da su u ovom protestu »zahvaljujući direktno-demokratskim načelima, cvetali duh pobune i kritička misao«, te da će tek stvaranjem jednog masovnog pokreta zasnovanog na načelima uzajamne solidarnosti i direktne demokratije biti moguće postaviti temelje za rešavanje i drugih ozbiljnih društvenih problema koji nas očekuju u budućnosti.
Knjiga Borba za znanje – studentski protest 2006. obogaćena je i izvanrednom analizom sociologa Vladimira Markovića koji je, govoreći o »istorijskoj poziciji Studentskog protesta 2006«, ocenio da je ovaj protest uspeo da »bar u domenu visokog školstva artikuliše legitiman otpor većeg dela stanovništva prema neoliberalnoj transformaciji društva«. Neprihvatanjem svođenja politike na lažnu alternativu između »patriotskog« i »reformskog« bloka, već nedvosmislenim traženjem da se društveni problemi rešavaju u njihovoj ekonomskoj osnovi, po Markovićevoj oceni, ovaj je pokret pokazao i da je »politički obrazac koji je u Srbiji vladao s početka 1990-ih počeo polako da se prevazilazi, a da jačaju društvene snage koje odgovaraju svetskom trendu demokratske borbe protiv nejednakosti i dominacije«.
Knjiga koja je pred nama razotkriva nam i izvesnu, možda čak iznenađujuću, ali svakako neopravdanu vezu između političkih stranaka, nevladinih organizacija, nekih medijskih kuća. Protest koji je usledio deset godina nakon onog čuvenog, koji se smatra začetkom smene režima 2000. godine, bio je suočen sa istom matricom javnog prikazivanja kao i prethodni, samo su sada nekadašnje žrtve bile egzekutori. I zbog toga je onima koji žele jasnije da vide sliku Srbije danas neophodno da pročitaju knjigu Borba za znanje – studentski protest 2006.