Hula na boga i svetitelje

Novi zavet – kosovski i politički

One februarske noći nakon proglašenja nezavisnosti Kosova haranga je bila smišljena namera V. Koštunice i njegovog radikalskog ortaka T. Nikolića. Goreo je prestoni Beograd od nerazumnih zapaljivih slogana i vatre koja je planula i bukvalno. Dok je trajao moleban u Hramu sv. Save, na oltar gneva prineta je prava žrtva–paljenica. Izgoreo je nesrećni mladić koga se više malo ko seća. I sutradan su brojne beogradske novine osvanule sa jednom reči na naslovnim stranama, a slova su bila veličine osam i po santimetara – Zavet. Ni manje ni više. Sve je u znaku tog nekog novog zaveta kojim se diči nacionalna politička elita. Defiluju simpatični momci unezverena lica Garde svetog cara Lazara, a Vlada Srbije zaseda u Kruševcu – sednica Vlade treba da bude »kosovska večera«. Još jedna, niko i ne zna koja po redu.

Da je to samo politički folklor pred izbore – ni po jada, jer u svim zemljama toga ima. Nevolja je u tome što se politika – konkretna dnevna politika – izvodi iz tog nekog novog zaveta, a da pri tom nikome nije jasno kako je moguće da postoji neki drugi zavet posle Novog zaveta Hristovog, na kojem, kao na nepromenjenom temelju, stoji Crkva hrišćanska. Taj Novi zavet je – zna se – nepromenljiv i neponovljiv, i ako prvi ministar u Vladi V. Koštunica o tome ne zna, čudo je da se ni SPC još oglasila nije. Oglasio se, međutim, vladika raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Artemije i to u više navrata. »Oni koji su bili pod barjakom Vuka Brankovića«, kaže vladika, »bili su opredeljeni za carstvo zemaljsko«. Dalje vladika govori o kosovskom zavetu koji se temelji – horribile dictu – na nečem što on naziva »kosovsko jevanđelje«. Deluje neverovatno, ali postoji – pored brojnih apokrifnih – i neko srpsko, peto jevanđelje. Čoveku se načas čini da čita neponovljivog vulgarizatora Nikolaja Velimirovića koji je sasvim ozbiljno govorio o svetosavskom »jevanđeljskom nacionalizmu«.
Svi u Crkvi ćute, ova se besmislica nastavlja, a političari beleže poene kod neobaveštenog sveta.1
Reči su devalvirale pa malo ko govori o kosovskom mitu ili legendi i njihovoj genezi, što bi u kulturološkom smislu bilo razumljivo i značajno. Ne, svi govore o novom zavetu i uglavnom govore notorne besmislice jer – od nekih se napomena ne možemo uzdržati – mitovi i legende su kulturne činjenice u istoriji svih naroda i civilizacija, ali mitovi i legende nemaju veze sa Novim zavetom. Jedno je kosovska legenda ili ciklus legendi o Marku Kraljeviću, a zavet je nešto drugo – to se sklapa s bogom koga ljudi priznaju ili ne priznaju kao Tvorca. Inspirativna snaga mitova i legendi – kao i utopija – ogromna je i nesporna jer oni angažuju um i volju i na individualnom i na kolektivnom planu i pokreću ljude na večnom putu od stvarnosti do ideala. SPC je zatajila, i tu činjenicu koriste političari i takozvana intelektualna elita. I kao što je besmislica reći »nama ne treba hilandarska Srbija« – a takvi su se slogani čuli na zborovima nekih partija građanske orijentacije – besmislica je i ovo namerno nerazlikovanje zaveta i mita i narodne legende. Krivica za to pada na SPC čiji su se jerarsi zbližili s režimom do nivoa teško shvatljive »simfonije«. To što se kosovska legenda oblikovala prema novozavetnoj paradigmi još uvek ne znači da su legenda i zavet isto – u središtu je Lazar-pravednik okružen ratnicima, a jedan je »izdajnik«. Ne jednom je istorijsko pomerano u eshatološku ravan, ali jedno je metafora a drugo je poruka koju donosi Novi zavet. Ona je neponovljiva, kao i njen smisao; na tome hrišćanska Crkva stoji i verovali smo da i SPC na tome stoji.
I upravo su tu nužne neke napomene kako bi se ova politička zbrka pojmova nekako razmrsila.
Što se legendi i mitova tiče oni su u nauci odavno objašnjeni, ali ni tu kod nas stvari ne stoje jednostavno. Odavno se neguje neka »vavilonska pometnja« u rečima i pojmovima i tu se političari – mora se priznati – zaista vešto snalaze. Njima ona odgovara jer iz mita i legende izvode srpsku politiku prema Kosovu »za najmanje narednih pet vekova« – kako sami veruju – i kako se upravo izrazio jedan strani komentator koji odlično poznaje našu političku scenu.

Srpska filološka nauka i istoriografija, od Vuka do naših dana, zaista su dale sjajne analize o genezi kosovske legende i istorijskoj podlozi za nju, no neki nesporazumi su dobili razmere i oblik iz kojih izvire jedan ideološko-politički obrazac koji ima svoju istoriju i koji se danas obnavlja i zloupotrebljava. Vidovdan i časni krst Miodraga Popovića ima dokazanu vrednost nezaobilaznog naučnog priručnika, ali to nije jedina i usamljena knjiga. Uporno se smeće s uma da ideološki obrazac o kosovskoj legendi koju sada zovu »zavet« ima tri izvora od kojih su neki sasvim malo poznati ili sasvim zaboravljeni. Imamo naše pisce savremenike boja na Kosovu, koji – kao Danilo Mladi iz 1392. ili 1393. godine – beleže Lazarev govor vojnicima, ili monaha Davida koji sasvim jasno u XIV veku kaže da ne zna šta se tačno zbilo na polju Kosovu, da li je knez Lazar »izdan kim od svojih ranjenika ili je ovo sud božji«. Izdajnika Vuka Brankovića prvi će pomenuti tek dubrovački pisac Mavro Orbin, čijim delom mi raspolažemo u odličnom srpskom prevodu.2 Nije nepoznato da ideolozi mnogo ne mare za nauku i njena saznanja. I tu je zanimljiv jedan drugi izvor do kojeg ideolozi posebno drže. To je čuvena rasprava o poreklu kosovske legende, koja i danas traje i iz nje ćemo pomenuti tek ono najnužnije. Reč je o hipotezama i teorijama koje se proizvoljno čitaju. Nikola Banašević je dokazivao 1926. i ponavljao 1935. da su ti motivi poreklom sa Zapada i uticaj su chansons de gestes – to su francuske narodne junačke pesme – ali to je malo kome bilo uverljivo i nije uverljivo ni piscu ovog malog ogleda, koji je imao prilike da Banaševića čita i na francuskom na kojem je on pisao. Već 1936. Dragutin Kostić se usprotivio ovoj teoriji, pri čemu je najbitnije to što je jasno odvajao istoriju, mesto zbivanja i legendu. Najbolje rešenje ponudio je istoričar Đorđe Sp. Radojičić godine 1967, koji je precizirao da je kosovska legenda književnog porekla a ne iz narodne pesme koja »odslikava« zbivanja ali mnogo godina nakon događaja. U delikatno pitanje koliko su neki motivi u guslarskim pesmama zaista narodni ili su ih crkveni ideolozi dograđivali, ovde nećemo ulaziti, jer ideologe ionako ne zanima neka naučna istina. U tom smislu je zanimljivo nešto drugo – negde na samom početku XX veka, tačnije godine 1914, pojavila se knjiga kasnije proslavljenog heleniste Miloša N. Đurića Vidovdanska etika i upravo s njom je započelo građenje jednog ideološkog obrasca koji i danas ima svoje sledbenike. Od tada nastaju brojna dela koja govore o »kosovskom zavetu«, »kosovskom mleku«, jer se poverovalo da je »deseterac u prevazi nad Homerovom Ilijadom« i da naše narodne pesme sadrže jednu nadvremenu, »rasnu« logiku na kojoj se može utemeljiti »filozofija panhumanizma« koja je zapravo bila mešavina panslovenske ideje i slovenofilskih floskula u stilu F. M. Dostojevskog. Verovalo se da se tu otkriva »tip čoveka koji nije inficiran evropskom degeneracijom«, a taj tip je moguć kao »tip rusko-balkanskog čoveka«, a to se može očekivati jer »mi Srbi nemamo kulturne tradicije«, što je neka vrsta prednosti nad Evropom.
Tako se stiže – i tu su ideolozi i danas – do jednog drugog izvora, a to je narodna guslarska pesma.
Pesma iz koje izvire ovaj ideološko-politički obrazac nije nepoznata i objavio ju je Vuk Karadžić u Beču 1845. godine i od tada je ona u svim Vukovim spisima iz knjige druge »u kojoj su pjesme junačke najstarije«, kako je sam Vuk naglasio uz napomene koje imaju dalekosežnu vrednost. To je kratka, tipično epska pesma u desetercu, u kojoj se opeva boj na polju Kosovu 1389, ali pomeren u precizno definisanu eshatološku ravan u punom teološkom smislu reči. Njena mizanscena je uistinu neobična – vrhovne nebeske inteligencije, kakve su svetitelj Ilija i Bogorodica, šalju knezu Lazaru »knjigu« iz Jerusalima i on je prima na bojnom polju. Dva su obrasca iz te pesme i danas u ritualnoj upotrebi i u govorima političkih prvaka i u našoj Crkvi, i njih – primera radi – redovno koristi i patrijarh srpski u svojim homelijama i prazničnim poslanicama sa naglašenom političkom upotrebljivošću. Prvi glasi – i knez Lazar odlučuje:
Ako ću se privoleti carstvu,
privoleti carstvu zemaljskome
– zemaljsko je za malena carstvo
a nebesko u vek i do veka.
Taj se obrazac od tada uzima ne kao pesnička metafora već kao neporeciva istorijska istina koja i danas za čitav narod važi. U istoj pesmi imamo još jedan obrazac koji se u SPC ritualno ponavlja i njime se takođe služi srpski patrijarh, ali još bolje ideolozi savremene srpske političke misli. Tu se naglašava da je u srednjem veku društvo bilo idealno do savršenstva koje se mora uzimati kao nepromenjeni obrazac i to se i danas svakodnevno čini – što, naravno, ne odgovara istorijskoj istini. Tvrdi se da u srednjem veku do bitke na polju Kosovu
Sve je sveto i čestito bilo
i milome Bogu pristupačno.
Malo je onih koji znaju da nije bilo tako, ali ideolozi ni za to mnogo ne mare.
Problem je u tome što oni govore o novom zavetu kosovskom i političkom i njih zapravo ne zanimaju ni istorija ni poezija, jer veruju da je na polju Kosovu »poezija pobedila istinu«.

*

Dosta toga nas opominje da nismo pred izborom između carstva zemaljskog i carstva nebeskog, već pred jednim problemom s kojim se moramo suočiti. I mi i Albanci. To je međusobno istorijsko pomirenje i suživot. A zavetna misao ideologa ima suštinski nedostatak – niti je nova niti je misao.

	Mirko Đorđević

1 Istini za volju, oglasio se poznati pravoslavni publicista Pavle Rak – u osmoj svesci Peščanika – jednim pismom prvom čoveku Sinoda SPC, ali ga arhijerej nije udostojio odgovora do danas. Sve to o nekom novom zavetu – kaže P. Rak – »je već postalo hula na srpske svece i svetitelje«. Tera Koštunica svoje i briga ga nije za Novi zavet i za carstvo nebesko – to je kod njega locirano negde na potezu od Merdara i Ristovca. Kako je Isus Hristos definisao carstvo nebesko, to njih ne zanima, a kod jevađeliste Luke (u 17. 20–21) sasvim jasno stoji – »A kad ga upitaše fariseji kad će doći carstvo Božije? odgovarajući reče im: carstvo Božije neće doći da se vidi. Niti će se kazati: evo ga ovdje ili ondje, jer gle carstvo Božije je unutra u vama«. Bolji prevodioci, na primer Šarić, prevode da je »carstvo Božje među vama«. Ono je u punom osećanju vrednosti života i kulture truda i ljubavi među ljudima. To je bila Hristova »politika«, a ovo što se čini kod nas, i u državi i u Crkvi, jeste prodavanje i ponuda magle u političkom tetrapaku, koje nikom dobra doneti neće, a Kosovu i Srbima na Kosovu najmanje, ali se jedna besmislena politika i dalje tera.
2 Mavro Orbin, Kraljevstvo Slovena, Beograd 1968, preveo Zdravko Šundrica.