Želeo sam da budem profesor jedne od društvenih nauka. Počeo sam studije filozofije 1951. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao sam 1956. godine pred komisijom koju su činili: akademik Miloš Đurić i profesori dr Veljko Korać i dr Mihailo Marković. Naslov mog diplomskog rada bio je »Odnos teorije i prakse u Marksovoj misli«. Pokušao sam da, nasuprot pragmatičnom, iskažem filozofsko shvatanje prakse. Pokušao sam da proniknem u tananu, uzajamno povratnu dijalektiku subjekt–objekt. »Dobro je, mladi kolega, ako slavinama za vino zamenjujete slavine za vodu«, govorio je u to vreme čika Miša Đurić. »Ovo je škola mišljenja a ne bubanja činjenica«, govorili su mnogi profesori.
Tada je na studijama filozofije bilo mnogo siromašnih studenata. Još smo primali pakete hrane od UNR-e i WUS-a (Svetska univerzitetska služba). Jedan student filozofije, koji će postati ugledni profesor univerziteta, nosio je tada bele vunene čarape u plitkim cipelama. Godinu dana je odbijao da primi ekonomsku pomoć. U svojstvu predsednika Saveza studenata inicirao sam odluku kojoj se ovaj student morao povinovati i, posle mnogo muka, ipak je pomoć primio. Ali, bili smo gladni i žedni saznanja. Kao da nam nije bilo toliko stalo do formalne profesionalne kvalifikacije. Više su nas nosile želje da zadovoljimo misaone preokupacije, saznajne pobude i mladićka interesovanja. Bili smo, svako na svoj način, puni sebe, a u osvojenim saznanjima »bebe«. Žudeli smo da što brže iskazujemo svoje lične sposobnosti i nadarenosti. Nosili smo mnoga pitanja o sebi, naukama, o društvu, o svemu što nas je okruživalo.
Počinjali smo studije zaronjavanjem u antičku filozofiju. Ona je omogućavala da nas u startu ne osvoje kalupi i šeme. Pružane su prilike da nas zaokupljaju upitnosti i dileme. Naša interesovanja su bila veoma raznovrsna. Svako je u sebi nosio neke svoje saznajne ljubavi.
Opšti i specijalni seminari, vežbe i debate na sate i sate na teme: iz dijalektike–logike, iz etike, iz estetike, iz psihologije; knjige i predavanja iz istorije misli, iz istorije prirodnih i društvenih nauka. To nas je razvrstavalo prema posebnim interesovanjima. Svako je odabirao svoj ugao zalančenosti filozofije i posebnih nauka i posebnih stvarnosti. Iz godine u godinu rasla je u nama kritička misao. Rasle su mnoge univerzalne i posebne metodološke sumnje. Mnogi od nas još nisu bili osvojili upotrebno znanje starih i živih stranih jezika. Još nisu bili prevedeni Platonova Država, Aristotelov zbornik Organon, Lukrecijevo O prirodi stvari, Dekartova Rasprava o metodi, Hegelova Filozofija prava itd. Cvijićevo Balkansko poluostrvo proučavao sam na francuskom jeziku.
Od Heraklitove vatre i »Panta-Rei«, od Sokratovog majeutičkog »Upoznaj sebe«, preko Dekartovog »Cogito ergo sum«, do Hegelovih izazovnih dijalektičkih obrta, do Marksove »Kritike svega postojećeg«, do Njegoševog »Neka bude što biti ne može« razrastali su se naši pogledi na svet i vreme oko nas. Dijalog je postajao manir. Suprotstavljanje i protivrečenje su postajali navika. U nama se razrastalo kritičko filozofsko »veruju«.
Pripadao sam onom delu studenata čije su misaone krize i nova raskršća dostizali vrhunac u vreme izučavanja gorostasnog Hegela. Ponovo smo se zapitkivali da li uopšte ima tačaka oslonca i koje su. Tada smo obnavljali rasprave o prirodi i smislu čoveka i sveta, o počecima i krajevima, o konačnom i beskonačnom, o suštinama i pojavama, o prošlom i budućem. Bilo je među nama i onih koji su još tada saznali da je Marks smatrao da nije marksist. Analizirali smo sufiks »isti« i dolazili do zaključka da nećemo da budemo isti.
Pripadao sam onim studentima kod kojih je preovlađivala zainteresovanost za društvena zbivanja, za društvene nauke, za društvene akcije. Pre dolaska na studije filozofije studirao sam na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Imao sam četiri semestra i 14 položenih ispita. Među njima su bili »Privredna matematika«, »Privredno pravo«, »Tehnologija« i »Statistika«. Bio sam najviše zaokupljen »Političkom ekonomijom«. Još tada je počinjala da me boli glava od Marksovog Kapitala. Tu i tada stečena saznanja su mi pomagala da prebrođavam misaone krize u vreme studija Hegela.
U nama i među nama su lebdela i ovakva pitanja: šta je bila i šta je omogućila NOB i revolucija u Jugoslaviji? Koje su potencije, koji putevi, koja protivrečja i ograničenja razvoja društva u Jugoslaviji? Šta je i kako nastaje socijalizam? Za mnoge od nas već tada socijalizam nije bio svodiv na staljinizam i tadašnje socijalističke zemlje. Komunisti nisu bili svodivi na članove tadašnjih komunističkih partija. Marksizam nije bio svodiv na dogmu. Pitali smo šta je humanizam. Šta je internacionalizam? On za nas nije bio svodiv ni na proleterski, ni na lagerski socijalistički internacionalizam, ni na internacionalizam komunističkih partija koje su pripadale velikom Informacionom birou (IB). Uzgred da kažem: ovakve redukcije i svakojaka nihilistička izvrtanja su danas vladajuća, dobro plaćena moda ideoloških sluga i glasnogovornika režima.
U ovoj šestoj deceniji 20. veka pitali smo se koje je breme i koji su dugovi nas posleratnih generacija? Činilo nam se da možemo učestvovati u menjanju sveta. Od filozofije i posebno od marksizma očekivali smo pre svega naučne odgovore na probleme savremenog sveta i ovog vremena. Oni su nas sve manje zadovoljavali ukoliko su ostajali u školskim i udžbeničkim okvirima. To vreme je bilo obeleženo čuvenim i među studentima dugo pamćenim aforizmom: »Prevaziđimo očeve da bismo im bili ravni«.
Zbog svega i usled svega ukupnog i bitnog nije slučajno što su u šestoj deceniji 20. veka na studijama filozofije obrazovane slobodne i samostalne ličnosti sa kritičkim umom. Nije slučajno što je još u toku studija ne samo u teoriji nego i u društvenoj praksi dolazilo do sukoba sa dogmama, sa duhovnim monopolima, sa birokratskim ponašanjima, sa deformacijama u društvu.
Studirali smo u vreme kada je i naše društvo tražilo sebe.
Tragalaštvo društva pogodovalo je tragalaštvu studenata. Tadašnji maturanti i studenti bili su svedoci i učesnici sukoba Staljinovog dogmatizma i imperijalizma, njegove države, njegovih informbirovskih komunističkih partija sa narodima i državnim rukovodstvom Jugoslavije, sa Komunističkom partijom Jugoslavije. Sem mnogo čega ostalog, ovaj sukob je ubrzavao zahtev i potrebu da Jugoslavija pronalazi i osvaja sopstveni put socijalističkog razvoja.
U šestoj deceniji 20. veka jugoslovensko društvo je bilo prignječeno unutrašnjim egzistencijalnim tegobama i ogromnim spoljnim pritiscima. Ali ono uspeva da okupi odlučujuće snage tako da može krenuti sopstvenim putem antistaljinističkog, demokratskog socijalističkog razvoja.
Usledio je prelomni, praktični i misaoni proboj: porodila se ideja i početna praksa samoupravljanja, demokratije, nacionalne nezavisnosti i ravnopravnosti ljudi i naroda. Na koncepciji samostalnog puta i koncepciji humanističkog socijalističkog razvoja došlo je do stvaranja Programa SKJ. U demokratskom krilu KPJ došlo se do saznanja da je brak Partije i Države neodrživ, poguban. Na smislu promene društvene uloge KP nastao je Savez komunista Jugoslavije. Trebalo je da Savez zameni Partiju. Pokazalo se da su ove promene bile inicijalne i simbolične. Zaostala stvarnost, primitivan mentalitet i

problemima svoga doba. Mnogima od nas sve više se postavljalo pitanje: »Šta bi Marks mislio o suprotnostima, o krizama, o otvorenim problemima i putevima razvoja u ovom dobu?« Manje nas je brinulo šta je Marks mislio o problemima svoga doba. Ovakvi prilazi nisu zadobili snagu menjanja stvari. Oni nisu ni pokopani za sva vremena. Njih je tražio sam život, sama logika rešavanja osnovnih životnih suprotnosti.
Na početku šeste decenije najbolje umne i političke snage društva tražile su izlazna rešenja u sukobu sa snagama Informacionog biroa. Odbrana nezavisnosti zemlje postala je sudbonosni zahtev vremena. Divizije Crvene armije sa divizijama Mađarske, Rumunije i Bugarske bile su na granicama Jugoslavije. Na Beogradskom univerzitetu je oko 10.000 studenata bilo organizovano u radne brigade. One su za 24 časa mogle postati vojne jedinice. Sutradan posle položenih ispita u junskom roku 1952. godine otišao sam u Kragujevac na dvomesečnu vojnu vežbu. Moja baterija je uvežbavala protivavionsku odbranu Beograda.
Bili su već nastali prvi radnički saveti u fabrikama. Donet je Zakon o univerzitetima, koji je zagarantovao autonomiju univerziteta i slobodu naučne misli. Studenti su ušli u fakultetske i Univerzitetski savet. Studenti su čak i štrajkovima tražili reforme školstva i univerziteta. Jugoslavija je bila jedina socijalistička zemlja koja je otvorila državne granice građanima. Studenti su u sve većem broju putovali u inostranstvo. Savet studenata je organizovao stručnu, kulturnu i sportsku razmenu studenata sa studentima drugih zemalja.
Održana je osnivačka skupština Srpskog filozofskog društva. U centru pažnje je bila početna teorijska kritika dogmatizma i staljinizma. Počinjale su žestoke kritike deformacija u društvu i organima vlasti. »Dijalektički materijalizam«, »Pitanja lenjinizma« i »Istorija SKP(b)« prestali su biti oficijelni. Izdavačka preduzeća su počela štampanje dela Žan-Pol Sartra u velikim tiražima.
Na pozorišnu scenu u Beogradu došao je, odmah posle Pariza, Semjuel Beket sa predstavom »Čekajući Godoa«. U Paviljon »Cvijeta Zuzorić« naselila se izložba vajarskih dela Henrija Mura. Studenti su doveli Iva Montana da priredi više koncerata u Beogradu. Obnovljeni list NIN štampao je svoju prvu deceniju.
Kulturna zbivanja su bila obeležena tzv. realistima i modernistima. Časopisi Savremenost i Delo započinjali su žive rasprave. Počelo je rastakanje teorije i prakse »socijalističkog realizma«. Filozofski poslenici i estetičari stavili su na tapet »Teoriju odraza«. Studenti Filozofskog fakulteta pokrenuli su studentski list Vidici. List Student je postajao zapažen nosilac kritičke misli. U njemu su svoje prve tekstove objavljivali oni što će postati renomirani književnici, estetičari i naučnici. Naš kolega Branko Miljković, taj crnpurasti mladić, krupno otvorenih očiju ispod crnog šešira, razgorevao je svoje vatrene stihove.
Sećam se rasprava: »O ulozi ličnosti u istoriji«, »O kultu ličnosti«, »O odnosu istorijskog materijalizma i sociologije«, »O teoriji otuđenja«, »O teoriji relativiteta«, »O odnosu socijalističkih zemalja i komunističkih partija«, »O principu suvereniteta«, »O klasnim suprotnostima«, »O nacionalnoj ravnopravnosti«, »O blokovima«, »O politici aktivne koegzistencije«, »O specifičnostima NOB« itd.
U Sali narodnih heroja, u »45« (sali studenata književnosti) sa studentima su raspravljali: Oskar Davičo, Stanislav Vinaver, Velibor Gligorić, Dušan Matić, Bojan Stupica, Petar Lubarda, Milentije Popović, Rodoljub Čolaković i mnogi drugi umni ljudi.
Na Kosovu polju je podignut spomenik kosovskim junacima. U Srbiji je doneta odluka da se u Beogradu podigne spomenik Svetozaru Markoviću.
Za vreme ručka u studentskoj menzi čuo sam vest Radio Beograda da je umro J. V. Staljin. Da li će biti duboko zakopan? Šta će se događati sa milionima mozgova okovanih staljinskim dogmatizmom. Šta će sve umreti? Šta će sve oživeti? Kome je sve laknulo? Šta se otvorilo i oslobodilo?
Razume se, sa svim ovim u plodonosnoj društvenoj i duhovnoj klimi zadržavane su mnoge stare i nastajale nove iluzije i utopije. Nicale su »dečje bolesti« samoupravljanja. Nicali su egoistični, partikularni, anahroni i anarhoidni pogledi. Razvaljivana su jedna i nastajala druga otuđenja. Tvrdokorna stvarnost jednog nerazvijenog društva se otimala. Konzervativni otpori su bili snažni. Njih su pratile nedoumice, dileme, kompromisi, lutanja.
Ipak, uprkos svemu i sve u svemu, samo ova pregršt nabrojanih činjenica pokazuje da je šesta decenija bila decenija uzleta i zanosa ljudi, društva, misli, kulture, saznanja. U toj zatalasanoj, tragalačkoj klimi izrastale su i mnoge kreativne ličnosti na Filozofskom fakultetu, ličnosti koje će postati glasne i poznate u javnom životu.
U okolnostima zaostale zemlje, etatističke svojine, odsustva robne proizvodnje i tržišne privrede, vladavine jednopartijskog monopola vlasti – dakle u uslovima i istorijskih i subjektivnih ograničenja propadale su sve reforme. U podržavljenom SKJ konzervativne tj. birokratske snage su preovladavale nad reformskim snagama, nad snagama progresivnih promena. I kao što se u istoriji više puta dogodilo da su posle perioda velikih uspona dolazila vremena velikih nazadovanja, tako su i u Jugoslaviji, posle decenija uzleta i zanosa, došle decenije restauracije, lutajućeg nazadovanja i velikog mraka. Vrednosti i vrednovanja su se radikalno promenili. Jedno etapno ostvarivanje velikih ideja je propalo. Izvorno i autentično samoupravljanje nije izašlo iz pelena. Njega su pojele njegove karikature. Ali, odavno se zna da velike ideje nadživljuju svoje etapne programe i nosioce. Borbe generacija oko položaja čoveka u radu, oko stvaranja i raspodele viška rada, oko ostvarivanja socijalne pravde, ostale su kao istorijski zadatak. Generacije će, svaka na svoj način, tek morati da razvezuju ove vekovne zubate čvorove.
Danas živimo u doba katastrofalnih učinaka jedne zločinačke, šovinističke, bratoubilačke, staljinističke politike. Militaristički nacionalizam je postao državna politika, politika ratova, politika »etničkih čišćenja«, politika mržnji i satiranja. Nastale su neizmerne ljudske i materijalne žrtve. Zapljusnule su nas i otrovale laži, mržnje, srednjovekovni pogledi, politikantski militarizmi. Otvorili su se sudbonosni izazovi, naročito za naše potomke. Srbija se našla izvan sveta i izvan vremena. A umne, razumne, naučno zasnovane misli su stavljene u zapećak. Zašto i koliko su istine napadnute raznim ideologizmima kao što su pijani šovinizmi, klerikalizmi i neofašizmi? Zašto su pragmatske i zaslepljujuće teze zamenile istinsku filozofsku i naučnu misao i mnoge njihove mislioce? Zašto su patrijarsi nacionalizama i šovinizama preuzeli reč, zašto još truju i opijaju, zašto lako nalaze i menjaju svoje sluge i izvršioce?
Koja su nova preispitivanja potrebna?
S kim i kuda danas putujemo?
Da li, koliko i kako danas nalazimo sebe?