Književnik, filozof, prevodilac, novinar Šarkanj Silvester alias Deši Abel umro je u Subotici 29. februara ove godine. Bez pompe i interesovanja zvaničnika grada, sahranili su ga najbliži prijatelji i poznanici. Telegrame saučešća poslali su Milan Kangrga iz Zagreba, Gajo Sekulić iz Sarajeva, Nebojša Popov iz Beograda i Milenko Petrović iz Novog Sada.
Zaklopljena je poslednja stranica životne knjige Dešija Abela. Ceo svoj život bio je opsednut knjigom. Ne samo da ih je kupovao, sakupljao, već ih je i pisao. Procenjuje se da je iza njegovog života, u nasleđu, ostalo preko 7.000 knjiga i desetak njegovih neobjavljenih knjiga pesama, romana, filozofskih rasprava i prevoda. Govorio je da ako to nešto vredi može se objaviti samo nakon njegove smrti. Da li će se, u vremenu pred nama, ikada obelodaniti njegova zaostavština?
Otišao je, nesumnjivo, intelektualni toponim Subotice. Ličnost po kojoj se grad prepoznavao i pamtio u najboljem smislu reči. Ugledna imena intelektualne zbilje ovih prostora dobro su poznavala Dešija Abela. Da pomenem Đerđa Lukača, Agneš Heler, Mihalja Vajdu, Ferenca Fehera iz Budimpešte. Zatim Gaju Petrovića, Milana Kangrgu, Vanju Sutlića, Predraga Vranickog iz Zagreba. Da pomenem Kasima Prohića i Gaju Sekulića iz Sarajeva. Veljka Koraća, Miladina Životića, Ljubu Tadića, Mihaila Markovića, Nebojšu Popova iz Beograda. Milenko Perović iz Novog Sada nije propuštao priliku da se raspita o Dešiju Abelu. Susretanja, prepiske i prikazi njihovih knjiga bili su ne samo lični već i intelektualni dijalog s ovim stvaraocima.
Samotni i za mnoge žitelje ovog grada uvrnuti i ekscentrični Dešika izabrao je dobrovoljno takav život. Ponekad, u dugim šetnjama, govorio je da mu je otac, »prosvećeni seljak«, kao dečkiću kupovao knjige Dostojevskog. To je, po svoj prilici, opredelilo njegov život.
Često je govorio o revoluciji, o otuđenju svake vlasti, o izdaji intelektualaca, o bespravlju i nepravdama svakog klasnog društva. Znao je i te kako dobro Lukačevu ontologiju, Gramšijevu teoriju civilnog društva, ali i teoriju potreba Agneš Heler. Da li je Deši Abel samouki hrišćanski personalista ili marksista – ostaje pitanje za eventualno naknadno izučavanje!
Deši Abel nije podnosio ratovođe i nacionaliste, opake ljude – ne samo u svom okruženju. U svom sistemu vrednosti isključivao ih je i klonio se.
Sa Dešikom je stizala nova knjiga u grad. Bio je neumorni gradski šetač sa torbom punom knjiga. Prijatelje je redovno obaveštavao da je stigla nova knjiga u »knjižaru kod Mirka«. Valja reći da je pored knjiga izuzetno voleo dobar film i klasičnu muziku. Bio je pasionirani gledalac dobrih filmova u praznim bioskopskim salama. U njegovom čudnom stanu nalazio sam sijaset ploča klasične muzike.
Otvoreni univerzitet je bio njegova druga kuća, posebno od kada je otišao u penziju, kao novinar 7Nap-a. I kada smo mu obezbeđivali hranu i odeću, uvek je vraćao dobrom knjigom. Nikom nije hteo da bude dužnik – do valjda sebi.
Hoćemo li imati pameti i energije da se nakon njegove smrti sazna više o njegovoj intelektualnoj ostavštini? Hoćemo li je spasiti zaborava? Hoćemo li, ako ništa drugo, bar jednu uličicu nazvati njegovim imenom?
Usuđujem se reći da je ovaj grad, bar što se tiče društvenih nauka, odnosno filozofije, poslednjih decenija, imao dve intelektualne vertikale. To je rano umrli Ferenc Bodrogvari i evo sada umrli Deši Abel. Inače su bili, i te kako bliski prijatelji, a ne samo komšije. Bilo mu je, često je govorio, veoma žao što je nažalost za relaciju Subotica–Sarajevo izgubljen poslednji testamentarni rukopis Ferenca Bodrogvarija »Čovek i kultura«.
Otišao je iz ove skromne subotičke intelektualne zajednice Deši Abel. Nadilazio je svoje vreme života i ostao skrajnut i neshvaćen. Zbog toga nije mnogo patio. Dapače, čak se osećao sigurno i lagodno.
Pokušajmo da ne zaboravimo Dešiku, jer je i te kako vredelo poznavati ga i živeti uz njega.
Hvala Ti dragi moj Dešika. Počivaj u miru i neka, uprkos svemu, nebo i dalje ostane s Tobom.
Subotica, 3. 03. 2008.