U izdanju IP »Dobar naslov« iz Beograda prošle godine je iz štampe izašla knjiga Aleksandra Đorđevića Saše Bombe iz vrtića – dečje pričorazmišljanje o zemlji koje nema. Knjiga je plod autorovog višegodišnjeg rada kao vaspitača u nekoliko beogradskih obdaništa i mnogobrojnih aktivnosti sa decom predškolskog uzrasta. Pored različitih projekata, kao što su: »Teatar bez zidova«, »Bezbedno dete« – o prevenciji nasilja nad decom, i programa rada sa decom sa posebnim potrebama, kao i projekta »Biblioteka igračaka« kojim se deca predškolskog uzrasta osposobljavaju za rad na računarima, poseban doprinos razvoju kulture življenja dece i zaštiti dečjih ljudskih prava autor je dao i projektom objavljivanim u dnevnom listu Danas, kao podlistak »Deca Danas«, pod nazivom, »Sa decom u avanturu do saznanja«, na osnovu kojeg je nastao putopisni TV serijal za odrasle i decu »Sašine avanture«. Za svoj celokupan rad autor je od strane svojih kolega proglašen vaspitačem 21. veka.
Paketom od deset čestitki na kojima su crteži dece predškolskog uzrasta na temu

svojim životom i da se zaštite sopstvena deca, bombardovanje ’99, i događaji posle pada Miloševićevog režima i ubistva premijera Đinđića«, osnovni siže knjige. Pored komentara pomenutih događaja, autorovih priča iz svakodnevice vrtića u kojima je radio i radi, knjiga je bogata dečjim crtežima u kojima se prelama njihovo viđenje glavnih »krivaca« tih događaja. Nepotkupljiva, iako mala, deca su uspela da pokažu da se sa malo mogućnosti mogu, tačno i na pravi način, prikazati doživljaji, preživljavanja tegobne svakodnevice, lične tragedije, ali i smešne dogodovštine. Sve te uverljive priče ne bi postojale da deca nisu autora knjige doživela kao svog »prijatelja, učitelja, dušebrižnika«, »trećeg roditelja« i »Vuka Karadžića«.
U svojim igrama deca stalno prelamaju ono što im se događa, a u vreme nastanka knjige TV je imala sudbonosnu ulogu. RTS se u potpunosti pretvorila u propagandnu mašinu »ispirajući mozgove gledalaca«, pa Nemanja komentariše: »Oni, koji su bili najglavniji u našoj zemlji, oni su naučili način da nam uđu u kuću kroz televizor, pa ti se onda rašire svuda, po kući, u glavi, kod komšije...«
Ratna događanja na tlu Jugoslavije značajno su se odrazila na odnos roditelja i dece, koji je postao duboko poremećen. Roditelji su ostajali bez posla, postajali alkoholičari, dobrovoljci na ratištima širom bivše Jugoslavije, bavili se poslovima iz sfere sive ekonomije i sitnog i krupnog kriminala, tako da su se mnoge porodice raspale.
Od svojih, dečjih prava: »Deca treba da imaju pravo da uvek imaju mamu i tatu«; »Deca imaju pravo da plaču kada ih mama i tata tuku«, do želje: »Ja bih voleo da mogu da promenim mamu i tatu«. Strah dece je naročito bio veliki za vreme bombardovanja 1999. godine: »Od bombi su opasniji ljudi«. Nebojša kaže: »Ma ne plašim se bombardovanja, to će proći, nego bezobraznih ljudi – oni ne prolaze«. O dečjim osećanjima Katarina razmišlja: »Najvažnija je ljubav, ali ljubav nije samo kad se neko zaljubi nego i nešto drugo«; »Mi u mojoj kući smo radosni što imamo kuću, ja sam radosna što imam tatu i mamu, a oni što imaju i posao i mene i kuću«. Teodora nastavlja: »Važna je i lepota, ali i dobrota«.
Deca iz ove knjige filozofski poručuju: »Budućnost može da bude ovakva i onakva, a mi treba da se potrudimo da bude dobra i najlepša na svetu«.