Pre neku nedelju, ne prvi put, žestoko je, pod punim imenom i prezimenom, podignuta neviđena, čak suspenzijom završena hajka na gimnazijskog profesora zato što je na roditeljskom sastanku naveo imena učenika na koje se sumnja da se drogiraju. Usledila je bučna polemika u javnosti uglavnom zasnovana na osudi onog ko se »drznuo da blati omladinu«. Polemika je (za malu utehu) krunisana podrškom kolegi od strane prosvetnih radnika iz cele Srbije.
Istog dana kada se saznalo za ovu podršku – mada je taj dan jedan od mnogih, budući da se ono što se tada na nekim elektronskim medijima čulo može čuti doslovno svakodnevno – zaorile su se ni manje ni više nego u redovnoj i vrlo cenjenoj emisiji maštovite skaredne rečenice srpskog jezika. Odnosno najogavnije moguće psovke koje su neki sagovornici u ozbiljnom kazivanju izgovarali kao nešto što se samo po sebi razume. Iako autorka nije lingvistički čistunac, zapekle su je uši, a sigurno ne samo nju među slušaocima: zar baš mora, zar nam je to zaveštanje od Vuka, da se iz ne malog jezičkog blaga izvlači i pretvara u uzrečice ono u njemu najružnije? Da li neki novinarski sagovornici ne mogu ili uporno neće ništa da sroče bez tih najružnijih izraza (kojih nesumnjivo ima u svim jezicima, iako nigde ne toliko raznovrsnih i neukusnih)? Ne pada li im na pamet da time doprinose utisku siromaštva našeg jezika koji je u suštini vrlo bogat?
Naglašavam, nije se to jedanput desilo, naprotiv, ima (što je najgore, ozbiljnih političkih) emisija koje ne mogu bez maštovito sročenih psovki, pri čemu će svaki slušalac morati da se zapita: je li voditelj emisije apsolutna nula, je li obespravljen u odnosu na sagovornike, zar ne može – naravno, jezički, nikako ne sadržinski – da dotera, očisti, unapredi njihovo izražavanje? I zar ni voditelju ni sagovornicima ne pada na pamet da tu emisiju često slušaju i mladi, pa i deca?
»Prosto ne znam kako da udaljim šesnaestogodišnju unuku od televizije ili radija tokom neke emisije nabijene psovkama, uvek se nekako baš tu nađe, kada su one na dnevnom redu!«, žali se moja prijateljica, baka ove devojčice. »Štaviše, ona je uspela, kad god ide u školu u suprotnoj smeni, da uhvati termine u kojima sagovornici sa poznatim imenom i prezimenom i dostojanstvenom strukom na sav glas psuju, pa ih pomno sluša, obično ćutke, dok ja ne znam kud ću i šta ću od stida, lepo mi je neprijatno i sramota od moje maloletne unučice! U početku, čuvši prvi i drugi put, a naročito nedavno, kada je skarednost izražavanja zaista prešla svaku meru, sa smehom je reagovala. I pitala me da li su ti izrazi baš tako ružni i sramotni, ako ih toliko mnogo i nekako olako, kao da kažu ‘dobar dan’, koriste ugledne ličnosti. Zbunjena, osula sam paljbu na promotere najskarednijih srpskih reči, pokušavajući da ubedim malu da je to poza, insistiranje na lažnoj ‘krajnjoj demokratičnosti’ jezika, a ona će mirno i sasvim ozbiljno: ‘Pa šta, to su srpske reči, ja sam neke našla, istina kao pojedinačne a ne u dužim rečenicama, i u Vukovom rečniku! Prema tome, one su dozvoljene za upotrebu’! Pokušala sam da joj objasnim da je jedno teorija, rečnik, a drugo javno izgovorena reč. Ali šta to vredi...«
Toliko o tome što je zamišljena kao druga, a nekako se sama od sebe nametnula kao glavna tema ovog članka. Nikakvo čudo, alarmantna je. Ali je ne manje alarmantna i »zavera ćutanja« koja, iako drukčije planirana, i te kako može da se odnosi na iskritikovano psovačko javno izražavanje. Može zato što i pored učestalosti tog izražavanja nije bilo (bar koliko znam) a i dalje uporno nema javnog reagovanja na psovački medijski jezik, pa se stiče utisak da isti nikom ne smeta. Meni smeta... izvinjavam se, odmah prelazeći na ćutologiju u odnosu na, kako je u podnaslovu najavljeno, skrivanje nekih ogrešivača o zakon, ili bar o javne norme, o pravila javnog ponašanja.
Na šta određeno mislim? Na onog čestitog i hrabrog gimnazijskog profesora koji je, kao što rekoh u početku, na roditeljskom sastanku naveo imena pretpostavljenih narkomanskih početnika. Zar je to veliki greh, kada je u pitanju jedan razred, znači tridesetak dece u tom uzrastu i te kako sklone da se povode za drugima. Da podlegnu iskušenju primene nečeg zabranjenog, ali utoliko privlačnijeg, a u stilu onog infantilnog... kad može on(a), što ne bih mogao (mogla) i ja! I zar je veliki greh u jednoj silom prilika nerazdruživoj skupini maloletnika i njihovih roditelja skrenuti pažnju na one koji su zakoračili ne samo u nedozvoljeno, nego i u opasno područje i upozoriti na neminovnost najenergičnijeg sputavanja tog koraka – radi njih samih, malih (ko zna zašto) prestupnika već suočenih s mogućnošću jedne pošasti i radi uticaja na druge koji još nisu došli, a pod uticajem »prvih lasta« lako bi mogli da dospeju na taj klizav, štaviše, ubistven teren.
Bolje ćutati i kriti opasnu istinu – misle neki nadležni – nego je žigosati. Jer, skrivanje ne ugrožava ugled ni određene škole, ni određenih porodica. I kakva god da je, gurnuta pod tepih ne izaziva ni javni blam, ni javnu osudu. Nije li to nedopustivo?
Nema šta više da se kaže o »demokratičnosti« zavere ćutanja, što se svakako ne odnosi na jednu školu, na jedan razred, na tri-četiri porodice suočene s prvim dodirima droge, nego i na mnoge druge dogodovštine, pa i afere u bilo kojoj oblasti društva. Nojevi glavu zarivaju u pesak. Da li glava društva ili jedne društvene skupine može i sme trajno da ostane u pesku? Je li to naša originalna demokratija?