Metodologija proizvodnje "argumenata"

Povodom teksta Dejana Jovića "Zao duh Miloševićeva jugoslavenstva"

O negiranju odgovornosti nacionalizma. Već na početku svog odgovora Dejan Jović iznosi dve tvrdnje koje, blago rečeno, teško idu jedna uz drugu. Tvrdi da je u svojoj knjizi naveo da je raspad Jugoslavije rezultat više faktora, da je jedan od njih i nacionalizam, pa da ne stoji moja teza da on ignoriše njegovu važnost. Malo potom tvrdi suprotno, da nacionalizam u Jugoslaviji nije bio snažniji nego npr. u Kanadi i da nacionalisti "baš nikada" ne bi došli na vlast da se Jugoslavija "prethodno nije raspala".
U svojoj knjizi Dejan Jović kaže da je bilo više faktora raspada, ali negira da je nacionalizam bio jedan od njih:

"... niti su komunisti potkopali međuratnu Jugoslaviju, niti su nacionalisti srušili socijalističku Jugoslaviju" (str. 47).1
"Ovu smo složenu skicu ovdje predstavili samo zato da bismo naglasili da je prejednostavno (a u kronološkom smislu i pogrešno) smatrati da je nacionalizam razbio Jugoslaviju" (51).
"Da zaključimo ovaj dug i složen osvrt na argument koji vidi nacionalizam kao glavni uzrok raspada Jugoslavije: nacionalizam nije razbio ni socijalizam ni Jugoslaviju, nego se pojavio kao alternativa socijalizmu, u trenutku kad se on rastvorio iznutra" (57).
"Sukobi koji su razbili Jugoslaviju bili su prvenstveno ideološki, a ne etnički" (156)...

Drugom tvrdnjom, da se Jugoslavija prvo raspala pa su onda "slabi" nacionalisti došli na vlast, autor samo potvrđuje svoju temeljnu tezu u knjizi (i moju u kritici) i demantuje prvu tvrdnju iz svog odgovora. Pri tom, snaga nacionalizama meri se prema rezultatima koje postižu a ne prema utisku autora, kao što se i ideološko definisanje aktera vrši prema neposrednim ciljevima i rezultatima njihovog delanja, a ne, kako misli autor, prema njihovim deklaracijama.
U cilju dokazivanja temeljne tvrdnje - da nacionalizam nije razbio Jugoslaviju - autor skicira šablonski redosled "etapa": raspad države - bezdržavno stanje - paranoja koja proizvodi nacionalizam - rat, pa zaključuje da se ne može kritikovati knjiga o raspadu sa pozicija onoga što se dogodilo nakon raspada. Ovakvom postavkom redosleda "etapa" i izdizanjem sopstvene teze (o nestanku Jugoslavije u januaru 1990) u aksiom, autor faktički onemogućava svaku raspravu o svojoj knjizi, odbijajući da prihvati da njegovo dokazivanje nedokazivog ne obavezuje nikoga osim njega. Naravno, autor ima pravo da zaključi svoju knjigu kada god to želi, kao što je njegovo pravo i da kraj proglasi na sredini, ali nema pravo da zahteva da uslov za bilo kakvu raspravu bude prihvatanje njegove netačne tvrdnje. Prema tome, kritika koja polazi sa stanovišta da je knjiga o raspadu Jugoslavije obesmišljena ako ne uključuje zbivanja iz 1990. i 1991. nije kritika sa aspekta onoga što se desilo nakon raspada, nego samo sa aspekta onoga što je autor odlučio da ne spada u raspad, jer je tako lakše i bezbolnije. Ali to je već problem autora, ne kritičara.
Vratimo se "etapama". Iz autorove teze o "bezdržavnom stanju" nakon raspada januara 1990. proizlazi da su strah i paranoja proizveli nacionalizam za nekoliko dana, da su u "bezdržavnom stanju" organizovani izbori, u "bezdržavnom stanju" su nacionalisti legalno došli na vlast, u "bezdržavnom stanju" su se održavali referendumi, donosili ustavi, onda su u "bezdržavnom stanju" počele blokade i rat. Zato je to, po autoru, bio rat imaginarnih moćnijih nad imaginarnim slabijim u kojem nikakve države i nikakve organizovane vojske nisu učestvovale, jer ih nije ni bilo. Ako se sve desilo nakon raspada u "bezdržavnom stanju", postavlja se pitanje kako se u autorovu šemu uklapa autorova tvrdnja:

"... podzemni status nacionalizma kasnije (je) pomogao nacionalistima da budu uspješniji u vojno-političkim akcijama protiv predstavnika poretka" (47).

Šta je sad ovo? Ko su "predstavnici poretka" u vojnim akcijama kada autor tvrdi da su rat vodili "privatni" nasilnici u vreme bez ikakvog poretka?
Autorov šablonizovan redosled ostaje samo šablon u koji se teško može ugurati stvarnost. U istorijskim zbivanjima se retko dešavaju "etape" koje su, kako autor misli, toliko (po danima) odvojene da se mogu makazama seći i tako analizirati. Januara 1990. nije se raspala država, raspao se komunistički koncept i stvorili se uslovi da pobednici (u konkretnom slučaju, ali ne slučajno - nacionalisti) pokažu šta su pripremili Jugoslaviji. I pokazali su, međusobno različito, ali jedinstveno protiv Jugoslavije. I tu smo kod moje ključne primedbe na knjigu, koju autor očigledno smatra sporednom. On identifikuje ideologiju i državu i zato mu tumačenje i jeste fatalističko. Raspadom ideološkog koncepta, po njemu, trenutno i prirodno nestaje i država (u januaru), a to implicira da je ona bila "veštačka" tvorevina. Nije tačno ni da je nacionalistička paranoja sledila za raspadom države. Godinama pre raspada veštački stvarana nacionalistička histerija i homogenizacija omogućile su 1990. pobedu nacionalističkih koncepata u svim republikama, čime su stvoreni uslovi da Jugoslavija bude razbijena. I razbijena je, u krvavom ratu. Uostalom, i autor se povremeno u knjizi s tim slaže, tj. negira svoju ključnu tezu da je Jugoslavija "odumrla" u januaru, a povremeno nije siguran da li je prvo Jugoslavija upala u krizu pa se raspala, ili se prvo raspala pa upala u krizu (podvukla O. M.):

"Pa ipak, međunarodna je zajednica intervenirala tek kad je Jugoslavija ušla u završnu fazu svog rastvaranja: ne prije proglašenja deklaracija o nezavisnosti u Sloveniji i Hrvatskoj (25. juna 1991)..." (74).
"Prebacivanje fokusa sa Srbije (politički složene) na Bosnu i Hercegovinu (etnički složenu) bio je znak da je nastupila nova faza u jugoslavenskoj krizi: ona u kojoj se više nije radilo o primarno političkim i ideološkim, nego o primarno etničkim sukobima. No, do toga će doći tek s raspadom Jugoslavije..." (257-258).

Autor tvrdi da primer Bugarske potvrđuje njegovu tezu jer se ona temeljila na državnom socijalizmu i bugarskom nacionalizmu, dok su u Jugoslaviji i državni socijalizam i jugoslovenski nacionalizam proglašeni glavnim neprijateljima. Ako je u mom tekstu bilo nekog "kviz-pitanja", priznajem, bilo je ovo o Bugarskoj. Pomenula sam ga upravo da ukažem na razliku, ne "antidržave" i države, već statusa etničkih nacionalizama. Ali autor, sasvim očekivano, koji se ne upušta u analizu specifičnosti nacionalizama o kojima govori i koji ih razlikuje prema sredstvima koje koriste ("nasilni" i "nenasilni"?) a ne prema njihovoj sadržini, i može da stavi u istu ravan bugarski etnički nacionalizam, zadovoljen zanimljivim "rešenjima" manjinskog pitanja u ostvarenoj etničkoj državi, sa jugoslovenskim nacionalizmom koji je po definiciji mogao biti samo nadetnički, politički, teritorijalni, onemogućavajući time, po drugi put, svaki dalji ozbiljan razgovor i na ovu temu.
Autor kaže da je na više od 50 stranica interpretirao Kardelja koji je Engelsove ideje razradio u detalje, a da ja nisam pažljivo čitala, inače ne bih tvrdila da autor tumači Kardelja po "rekla-kazala" izjavama. Upravo zato što sam pažljivo čitala, navela sam nepouzdane "svedoke" i iskrivljenu interpretaciju u jednom, ali najbitnijem kontekstu, i jednoj, tri puta ponovljenoj tvrdnji u knjizi. Autor tvrdi:

"... Kardelj dopušta mogućnost da Jugoslavija jednog dana postane nešto drugo, ili da potpuno nestane" (139).

A jedini izvori za ovu ključnu tvrdnju su mu "svedoci" kojima je Kardelj u četiri oka govorio sledeće:

"Ja se nisam borio za Jugoslaviju, nego za socijalizam..." (rekao Kardelj Jure Biliću 70-ih, a Bilić autoru 1998) (138).
"'Jugoslavija je istorijski privremena tvorevina', bilježi Dobrica Ćosić Kardeljeve riječi (...)Ćosić piše da je bio zapanjen Kardeljevim stavom i da ga je pitao: 'Pa dobro, znači li to da je za tebe Jugoslavija, jednostavno, jedan istorijski tranzit?' Kardelj je na to mirno odgovorio: 'Da, dobro rečeno'. Ćosić upozorava da 'njegova (Kardeljeva) shvatanja u tim raspravama nisu bila uvek identična i sa njegovim objavljenim tekstovima i govorima'" (rekao Kardelj 1957. Dobrici Ćosiću, a Čosić objavio 1992) (139).
"Mi smo dosad sve moguće pokušali da se Jugoslavija održi: prvo je bila unitarna država, onda je postala federacija, a sad idemo prema konfederaciji. Ako ni to ne uspije, ostaje samo da priznamo da je Kominterna imala pravo kad je tvrdila da je Jugoslavija umjetna tvorevina..." (rekao Kardelj Dušanu Bilandžiću 1971, a Bilandžić autoru 1995) (200).

Dakle, "rekla-kazala" (što nikako nije moj izraz, već autorov), nije se odnosilo na Kardeljeva tumačenja Engelsa što je za razbijanje Jugoslavije nebitno pitanje, već na "sećanja" aktera koji Kardelju, 30 godina kasnije, pripisuju ideju razbijanja Jugoslavije. Da je intencija npr. Dobrice Ćosića bila upravo to da pokaže, svedoče njegove najnovije tvrdnje da je Ranković zbačen zato što je bio prepreka Titu i Kardelju da "rasture Jugoslaviju" i stvore svoje suverene države.

O nepažljivom čitanju, amputiranju i tendencioznom interpretiranju. Iako za polemiku nije naročito stimulativno saznanje da Dejan Jović koristi identičnu "argumentaciju" u odgovorima svim svojim kritičarima (i drugi njegov kritičar Boris Buden je kao i ja "nepažljivo čitao" knjigu, i Budenov svet je kao i moj "crno-beo", i Buden se kao i ja usudio da koristi reč "implicitno", i Buden kao i ja kritikuje knjigu o raspadu sa aspekta onoga što se dogodilo "nakon" raspada, i Buden kao i ja "zapravo amnestira" nacionaliste a ne autor2), ipak, isključivo zbog čitalaca Republike, treba nešto reći i o ovom delu autorovog odgovora.
Nijedan od deset taksativno navedenih primera mog "nepažljivog čitanja i tendencioznog interpretiranja" ne stoji. I ne samo da ne stoji, već autor, u nedostatku argumenata, pribegava njihovoj "proizvodnji" amputacijama mojih rečenica, kako bi rekao da tvrdim ono što ne tvrdim i kako bi naveo čitaoce da poveruju da ni sama ne znam šta tvrdim.
Prvo. Autor tvrdi da meni ništa ne znači to što on eksplicitno odbacuje ideju o Jugoslaviji kao veštačkoj tvorevini:

"... ona tvrdi da ja zagovaram da je 'Jugoslavija bila veštačka tvorevina kojoj je raspad bio upisan onog trenutka kada je stvorena...'"

Da je autor hteo korektno da interpretira moje reči ne bi tendenciozno isekao deo rečenice koji prethodi ovoj tvrdnji. Bez amputacije rečenica glasi:

"... autor zagovara upravo ono stanovište koje u načelu odbacuje - da je Jugoslavija bila veštačka tvorevina kojoj je raspad bio upisan..." (Republika, str. 55, stubac II).

Drugo. Autor pita gde on pravi paralelu između nepostojećeg jugoslovenskog nacionalizma i realno prisutnog srpskog nacionalizma "štogod to značilo". Problem i jeste u tome što autor neće da razume šta to znači pa ne može ni da uoči gde pravi takve paralele. Za početak neka razmisli šta impliciraju njegove sledeće rečenice:

"... nacionalizam je (u svoje obje varijante) jačao kao jedina ozbiljna i najsnažnija alternativa socijalizmu. (...)Bitka se potom vodila između dva tipa nacionalizma (unitarističkog i separatističkog) oko definicije nacije i države. Ali, to se dogodilo nakon pada socijalizma, a u nekim slučajevima i nakon raspada Jugoslavije. (...)Ako je doista glavni cilj nacionalizma da se stvori nacionalna država, onda ni jugoslavenski (unitaristički) ni separatistički nacionalizmi nisu uspjeli u tome, sve dok se zemlja nije rastvorila iznutra, padom socijalizma" (47).
Makedonija je postala država "... daleko više zahvaljujući slabljenju jugoslavenskog nacionalizma u vrhovima JNA i političkom vrhu Srbije..." (48).
"... ne iznenađuje također ni kritika koju Kardelju upućuju srpski nacionalisti te jugoslavenski nacionalisti - njegov je eksperiment doista bio sav usmjeren protiv njih" (144).
"Antietatističkom kardeljizmu on (Milošević - O. M.) je suprotstavio ideju uspostavljanja Jugoslavije kao nacionalne države..." (156).
"Taj se program (srpski - O. M.) dosljedno provodio nakon 1991, kad je nestala mogućnost obnove jugoslavenskog nacionalizma i Jugoslavije kao države" (454).

Ko je u Jugoslaviju do 1991. snažno zagovarao jugoslovenski nacionalizam koji bi "progutao" sve nacije, uključujući i srpsku? Ako takvog jugoslovenskog nacionalizma nije bilo, a nije ga bilo, onda autor radi upravo ono što ja tvrdim - pravi veštačku paralelu između nepostojećeg jugoslovenskog nacionalizma i realno prisutnog srpskog nacionalizma i implicira da je jedan (etnički) nacionalizam bio za Jugoslaviju, a svi ostali protiv nje.
Treće. Autor ne vidi šta to "naravno" prećutkuje u opisu mitinga 28. februara 1989. "Naravno", međutim, stoji i dalje jer izviždani jugoslovenski predstavnik i zahtev za oružje upućen srpskom predstavniku, da su navedeni, a nisu, poništili bi početak rečenice - da je miting imao i jugoslovenski karakter.
Četvrto. Autor se čudi što nisam videla njegovu fusnotu u kojoj navodi kada je Memorandum prvi put objavljen. Videla sam, naravno, fusnotu, ali sam videla (i navela) i sledeću bitniju rečenicu van fusnote:

"Jesu li akademici SANU doista imali takvu moć nad srcima i umovima (mnogih) Srba (i ponekih drugih) da su ih preusmjerili od jugoslavenstva prema srpstvu, i to poludovršenim dokumentom (tzv. Memorandum) koji je u njenoj nakladi bio objavljen tek kad se Jugoslavija formalno raspala?" (62).

Ostaje pitanje zašto je bitno kada je Akademija objavila u svojoj nakladi Memorandum, a očigledno je da autor to smatra važnim "argumentom".
Peto: Autor podučava kritičarku kako treba čitati Memorandum. Iskrivljujući citat, tj. "neku rečenicu" koju ona navodi, i podsmevajući se kritičarki umesto tvorcima rečenice, autor se, u silnoj želji da dokaže da je Memorandum branio Jugoslaviju i da nije bio kontradiktoran, pravi da ne razume da se "razbijanje" nije odnosilo na rešenja nego na Srbe, pa pametuje da se (iz njegovog iskrivljenog čitanja) vidi da su se

"autori Memoranduma ipak pozitivno izjasnili o avnojskim rješenjima, unatoč tome što su tvrdili da ih je tadašnje partizansko vodstvo Srbije prihvatilo u nenormalnim okolnostima".

Od samog početka autorov odgovor pokazuje da je kritiku čitao površno, ali to je manje zlo, posle ove besmislene konstrukcije postavlja se pitanje da li je uopšte čitao Memorandum. Da jeste, video bi da između dva navedena stava u Memorandumu ni po jednoj logici ne može da stoji - unatoč tome što. Da može, to bi značilo da autor tvrdi da su se

"autori Memoranduma ipak pozitivno izjasnili o avnojskim rešenjima unatoč tome što su tvrdili da su avnojska rešenja otvarala široke mogućnosti za razbijanje Srba".

Logično?
Šesto. Autor zamenjuje teze pa navodi da on citira stavove o "izbacivanju" Slovenije i Hrvatske. Moje pitanje je bilo zašto ih zanemaruje kada tvrdi da je Milošević bio Jugosloven, borac protiv srpskog nacionalizma, najduže odan ideji jugoslovenstva (R, 60, I).
Sedmo. Autor opet amputira moju rečenicu ali sada već pravi i otvoreni falsifikat, pa čak tri puta ponavlja potpuno apsurdnu tvrdnju - da ja, iz činjenice da sintagmu "antibirokratska revolucija" u knjizi nije stavljao pod navodnike, izvlačim zaključak da je u pitanju autorovo "prihvatanje čitavog masovnog pokreta za srpsku nacionalnu homogenizaciju"?! Nigde nisam govorila o "prihvatanju masovnog pokreta", već o prihvatanju teze da je on bio revolucija protiv birokratije (R, 59, I). A nije ni tačno da autor stavlja kosinu u smislu ironično. Sintagmu "antibirokratska revolucija" piše i bez navodnika i bez kosine na str. 29, 56, 185, 254, 326, 405, 424... i u svim slučajevima tumači je upravo onako kako ja tvrdim - kao revoluciju protiv birokratije:

"(Milošević) je vodio antibirokratsku revoluciju protiv antidržavne ideologije i anarhije, za uspostavu države" (56).
"Ideja antibirokratske revolucije, koju je kasnije promovirao Slobodan Milošević, bila je savršeno u skladu s njegovim nastojanjem da obnovi treću Jugoslaviju" (185).
"Njegova prodržavna retorika bila je u oštroj suprotnosti s Kardeljem, ne s Titom. Egalitarizam, antibirokratska revolucija i odanost socijalizmu i Jugoslaviji, učinili su se kao pravi odgovor mnogima, ne samo u Srbiji" (254).
"Raspad Jugoslavije, dakle, nije počeo ni izborom Mihaila Gorbačova (1985), ni izborom Slobodana Miloševića (1986), ni njegovom antibirokratskom revolucijom (1988)..." (326).
"Njegova je antibirokratska revolucija, koja je započela 1988, bila potvrda Đilasove teze da se u jugoslavenskom društvu unutar birokracije formirala 'nova klasa', koja je bila stvarni protivnik marksističkog koncepta samoupravljanja" (407)...

Na strani 415 pojavljuje se zaista kosina ali tu nema nikakve ironije:

"Antibirokratska revolucija bio je naziv za masovne izraze podrške novom srpskom revolucionarnom rukovodstvu i protivljenje oportunizmu, autonomaštvu i dezintegraciji Jugoslavije".

Šta to ja po svaku cenu nastojim da dokažem što nije tačno?
Osmo. Autor pronalazi kontradikciju u tvrdnjama: da Milošević nije nikada bio savezni funkcioner, i da se Milošević ne može posmatrati u Srbiji isključivo kao partijski lider. Prva tvrdnja je bila da autor zaboravlja da je Milošević bio samo partijski republički lider u kontekstu odnosa u Jugoslaviji, njegovog poređenja sa Titom i mogućnosti da određuje kolika može da bude Jugoslavija. Druga je bila da se u kontekstu "antibirokratske revolucije" i plebiscitarne podrške koju je dobio mora uzeti u obzir njegova percepcija u samoj Srbiji kao nacionalnog vođe, a ne samo partijskog lidera. Jedno je funkcija sa koje (ni)je mogao da određuje kolika će biti Jugoslavija, a drugo je uloga koju je igrao u Srbiji. Šta je tu kontradiktorno?

fanatizam". Teza da se Tito i Milošević mogu porediti jer je i drugi bio predsednik druge države, deset godina posle zbivanja koje autor opisuje u svojoj knjizi, navodi samo na pitanje: kakve veze sa zbivanjima 1987-1990. ima Miloševićeva funkcija iz 1997? Odgovor može da bude samo: nikakve!
A kakav je "ideološki fanatizam" vodio Miloševićev SPS u zadržavanju imena Jugoslavije, javno su svedočili njegovi najbliži saradnici. Potpredsednik SPS-a akademik Mihailo Marković je 1991. objasnio narodu zašto je to nužno:

"U ovom času dok traje ratni sukob na teritoriji Hrvatske primarni je srpski nacionalni interes da Republika Srbija tako vodi strategiju odbrane srpskog naroda u Hrvatskoj da pred svetom ne bude s valjanim razlozima optužena da učestvuje u agresiji protiv Republike Hrvatske (...)U našem je interesu u sadašnjoj fazi raspleta jugoslovenske krize da insistiramo na Jugoslaviji (bez Slovenije i Hrvatske) a ne na 'velikoj Srbiji' (...)Netačno je da je srpsko pitanje moglo biti rešeno demokratizacijom Jugoslavije" (Politika, 30-31. 08. 1991).

Isto je objašnjavao i član SPS-a Borisav Jović:

"Rano je da likvidiramo državu, biće nam potrebna kao mehanizam za odbranu sopstvenog naroda van Srbije" (Poslednji dani SFRJ, 26. 12. 1990).
"Radeći na razbijanju i rasturanju Jugoslavije, Hrvatska i Bosna same rade na stvaranju Velike Srbije. Vreme radi za nas..." (11. 06. 1991).
"... ne možemo prihvatiti zahtev da se vojska liši jugoslovenskog naziva. Time bi Srbija i Crna Gora potpuno izgubile sve prednosti, i političke i vojne u postojećem sukobu i sporenju" (24. 09. 1991).
"Nama politički razlozi ne dozvoljavaju da 'izlazimo' iz Jugoslavije" (28. 09. 1991).

Uostalom, predsednik Jugoslavije bio je i Vojislav Koštunica ("tuđa država"), još ranije bio je i Dobrica Ćosić ("gadna država"), pa joj ipak nisu promenili ni ime, ni (i danas važeću) himnu. Iz ideološkog fanatizma? A sam Milošević je za jednog "ideološkog fanatika" i "kompleksnu pojavu" začuđujuće lako odbacio petokraku, u vojsku uključio i kokardu, sve Titove spomenike bacio na otpad... Beograd je jedini glavni grad bivše države koji nema nijedno Titovo obeležje, a izgubio ih je baš pod "ideološkim fanatikom" i "poslednjim titoistom" - Miloševićem. Nije naivna kritičarka, naivni su možda bili samo oni koji su mislili da se mogu lažno predstavljati a da to niko ne primeti. Ali možda i nisu. Neki su im poverovali.
Autor zaključuje deo o mojim "nekorektnim citiranjima", "manipuliranju rečenicama" i "jednostavnom dodavanju" tvrdnjom da toga ima još ovoliko koliko je već naveo. Zašto autor nije naveo bar jedan primer mog "nekorektnog citiranja"? Zato što sam ga citirala samo u dva slučaja i to savršeno korektno. U nemogućnosti da pronađe makar jedno "dodavanje, nepreciznost i manipulaciju rečenicama", autor se sam upravo time poslužio sa ciljem da iskonstruiše "argumente" za svoj odgovor. Ako su i ostale moje "manipulacije" slične navedenim, onda je jasno zašto ih nije naveo.

O moralu, frustracijama, dogmatizmu. Autor tvrdi da kritičarka piše o nekakvom "nedopustivom moralnom relativizmu", a ona je samo pisala o relativizaciji značaja nacionalizma za krvavi raspad Jugoslavije. Zašto autor poistovećuje nacionalizam i moral? Autor piše i da on u knjizi nije rekao da "niko nije kriv", već da je na njemu bilo samo da objasni šta se dogodilo i zašto. Problem i jeste u tome što autorova objašnjenja šta se dogodilo i zašto ne ostavljaju dileme da za krvavi raspad države niko nije kriv:

"... oni (akteri - O. M.) su bili sigurni da će spasiti Jugoslaviju, a na kraju je ispalo da su njihove akcije, bez njihove volje, vodile u sasvim drugom smjeru" (88).

"Bez namjere da razbiju bilo jugoslavensko tržište ili samu Jugoslaviju, akcije privredne i političke elite na kraju su vodile upravo u tom smjeru" (221).
"Izvori koji su bili na raspolaganju autoru ove knjige ne daju dovoljno razloga za zaključak da su članovi jugoslavenske političke elite u ovom razdoblju (uključujući, dakle, i Slobodana Miloševića i Milana Kučana) namjeravali razbiti Jugoslaviju. Mnogi su od njih (...) bili istinski iznenađeni raspadom (...) mnogima od onih čije su akcije na kraju krajeva dovele do raspada, glavni je motiv djelovanja bio potpuno suprotan: da spase Jugoslaviju, ne da je razbiju. (...) Pa ipak, raspad se na kraju dogodio, na iznenađenje gotovo svih" (491-492).

Autor piše i o kritičarkinom dogmatizmu, pa kako ne uspeva u kritici da ga pronađe, počinje da mu se priviđa. Kritičarka nigde nije pisala da je politika SK bila ravna linija. Ona samo misli da je "otkrivanje Amerike" kada autor teze koje su se ponavljale i dve decenije ranije prvi put registruje tek 70-ih godina kako bi iskonstruisao "dokaze" za svoju osnovnu tezu, kao što je i uverena da je neozbiljno smenu prvog policajca (nikada ideologa) označiti kao revoluciju i nastanak nove države, samo da bi kockice u uspostavljenom šablonu bile jasno omeđene. Kritičarka nije sklona prećutkivanju samo da bi se šabloni u periodizacijama održali, i da bi po svaku cenu opstajalo uverenje da je istorija Jugoslavije od 1945. jedini period istorije koji se ne mora izučavati, već se o njemu može pisati na osnovu pukog utiska. Kritičarka nigde nije pomenula ni SSSR, ni internacionalizam. To su samo autorova priviđanja.
Kako odgovor na kritiku odmiče, autor ne samo da nepažljivo čita, u ljutnji iz nemoći koja raste počinje nepažljivo i da piše. Prvo tvrdi da kritičarka amnestira od odgovornosti nacionaliste, pa onda da amnestira komuniste, pa onda da ne zna ko su bili "loši" a ko "dobri" momci pa traži odgovor u autorovoj knjizi, pa onda da sirotica postaje frustrirana što autor namerno neće to da joj kaže i, na kraju, potpuno sluđena kritičarka postaje nesigurna u svoj vlastiti sud jer je autor svojom knjigom uznemirio njen "jednoznačan odgovor" (koji sud? koji odgovor?).
Nažalost, kritičarka je naučena da se u javnim polemikama ne treba baviti pošalicama, pa će i ove (nevoljno) morati da ostavi bez komentara.
Autor pripisuje kritičarki "dogmatizam", "monizam", "nehistoričnost", "uzvišenu poziciju moralnog i intelektualnog arbitra i sveznadara", što sve od kritičarke čini "učiteljicu", "policajca", "sudiju", jednom reči, autoritarca.
Nije samo osnovna teza knjige Dejana Jovića ćosićevska. U nedostatku bilo kakvih argumenata da pruži odgovore na ključna postavljena pitanja (a i sama pitanja doživljava kao atak), autor u svom odgovoru na kraju pribegava i ličnim diskvalifikacijama, koje (opet) neodoljivo podsećaju na ćosićevske (o)tužne diskvalifikacije upućivane svojevremeno, slučajno, baš autorima iz Republike. Knjiga Dejana Jovića je školski primer kako se piše "nova" istorija potrebna novoj realnosti za utemeljenje u "čistoj" prošlosti. Njegov odgovor na kritiku je školski primer neakademske metodologije proizvodnje "argumenata" (svim sredstvima) tamo gde ih nema.

O odgovornosti jugoslovenstva. O kakvoj odgovornosti jugoslovenstva za zločine autor govori kada je njegova teza da je do rata došlo kada Jugoslavije više nije bilo? O kakvoj vojsci govori kada su, po njemu, rat vodili "privatni" nasilnici u "bezdržavnom stanju"?
Ali, prihvatimo da je i autor na momente svestan da mu je teza o nestanku Jugoslavije u januaru neodbranjiva, pa recimo nešto i o tome. Pitanje odgovornosti jugoslovenstva za zločine imaju pravo da postave samo oni koji prvo postave (a ne negiraju) pitanje odgovornosti nacionalizma. A autor piše o zločinima u ime jugoslovenstva sa "argumentom" da se armija koja je bombardovala Dubrovnik "ponosila" jugoslovenskim imenom. Najmanje bitno pitanje je koji su lični motivi (ponos na ime, dokazivanje moći, pljačka...) vodili one koji su bombardovali, bitno je samo koji su politički (nacionalistički) cilj ostvarivali. Npr. tvorac najstrašnije propagandne nacionalističke mašinerije, ponosni nacionalista i član SPS-a, u vreme opsade Dubrovnika je imao sasvim prizemne motive da "klikće" od sreće:

"1. oktobar 1991. - Milorad Vučelić mi javlja da će večeras ili sutra piti kafu na Stradunu, u Dubrovniku (...)Milorad klikće!" (D. Ćosić, Piščevi zapisi 1981-1991).

Da li zato što je njegov lični motiv bio hedonistički i ne primarno u vezi sa političkim (nacionalističkim) ciljem "oslobađanja srpskog Dubrovnika" - treba kriviti generalno hedoniste (Jugoslovene, nasilnike, pljačkaše...) - ili nacionaliste?
Autor na kraju tvrdi da je najlakše reći da su zločine činili samo nacionalisti, da "mi" nemamo ništa sa Miloševićem, da njegova Jugoslavija nije bila Jugoslavija... A ja bih volela da budem prosvetljena i čujem koliko je od stotina hiljada mrtvih u ratovima 90-ih postalo žrtvama - a da jedini razlog nije bila njihova "pogrešna" nacionalna pripadnost? A što se onog "zlog duha" tiče, možda je odgovor lak, ali je i lako dokaziv: Miloševićeva Jugoslavija je bila negacija jugoslovenstva, a njegov (i ne samo njegov) "zao duh" kuca samo na vrata miliona pojedinaca koji su se (u "antibirokratskoj revoluciji" ili ratu, svejedno) postrojili iza njega. Njihovo privatno uverenje, nažalost, nije ostalo samo njihova privatna stvar.

1 Navodi su iz zagrebačkog izdanja knjige.
2 Zarez, Zagreb, 17. 07. 2003.