|
In memoriam
Pero Mužijević
(1934-2003)
Jedan od najboljih jugoslovenskih poznavalaca književnosti
i kulture renesanse i srednjeg veka Pero Mužijević preminuo je u
petak 31. oktobra, u Beogradu. Profesor novosadskog Filozofskog
fakulteta u penziji, vrstan prevodilac i književni teoretičar, Pero
Mužijević je generacijama studenata Beogradskog i Novosadskog univerziteta
ostao u sećanju iznad svega kao izuzetan predavač, orator i, posebno,
nekonvencionalan i inspirativan profesor, kao prijatelj.
Rođen u Konjicu, 1934. godine, preselio se sa porodicom u Beograd,
pred početak Drugog svetskog rata. Studirao je sa prvom generacijom
studenata Svetske književnosti, od kojih je većina, kasnije, aktivno
učestvovala u kulturnom i političkom životu.
Među generacijskim kolegama i prijateljima Pera Mužijevića bili
su Danilo Kiš, Mirjana Miočinović, Miša Mihajlov, Muharem Pervić,
Jevrem Brković, Adem Demaći... Posebno je voleo da izdvoji svoje
prijateljstvo i dugogodišnje druženje sa Danilom Kišom, koga će
često, među prijateljima, pominjati u godinama ekspanzije nacionalizma
i ratova devedesetih.
Pero Mužijević je bio autentičan Jugosloven, vezan za Bosnu, rođenjem
i uspomenama, Beograđanin, bez kojeg se ne može zamisliti priča
o našoj književnoj boemiji, nenadmašan kozer, humanista po načinu
života a ne parolama, intelektualac, pre svega po osećaju sveta...
*
Godinama je sedeo za stolom gde smo uređivali Republiku.
I sam lutajući podstanar, delio je sličnu sudbinu lista. Kada je
izostajao, usled nevolja koje su ga pratile a ponekad i zbog rđavog
vremena, osećali smo da nam fali. Ponajmanje zbog obavljanja tekućih
poslova, u to se nije petljao. Nedostaje njegovo pripovedanje koje
daje aromu sastajanju. Vežbajući uzajamno slušanje, mogli smo da
pratimo finu pređu njegovih priča o istim i različitim temama, ne
samo u toku sastanaka, nego i pre i posle njih.
Lane smo zajedno proputovali Bosnu i Hercegovinu. S meštanima Mostara,
Livna, Banjaluke, Bijeljine, Mostara i Sarajeva razgovarali smo
o knjizi Srpska strana rata. Već
od Konjica, njegovog rodnog mesta, rojile su se priče o zavičaju,
nekad i sad (uključiv i teškoće da pribavi ličnu kartu za kojom
je sve do smrti tragao), koje su tekle poput bujne i lepe Neretve
pokraj koje smo putovali. Uspomene iz mostarskih gimnazijskih dana
bile su još bujnije. I, opet smo nešto tražili, ali lepše i privlačnije
- "blatinu", kao da smo slutili da je poslednji put ispijamo.
Uz vino, kako to već dolikuje, teku i prisniji razgovori. Slušao
sam ga tih dana, pomno kao i mnogi drugi, prateći duge niti zaista
majstorskog kazivanja. U pristupu tragičnim zbivanjima kojima smo
se bavili, uvek iznova i na nov način tražio je onu nit koja nas
može dovesti do stanovišta s kojega najbolje možemo razumeti istorijska
zbivanja. Sama zbivanja, i nas u njima, posmatrao je kao dugu plovidbu
za koju su potrebne prikladne sprave i veštine kako bi se nalazio
jasan smer i izbegle havarije. Izvesno je, pak, da ni najveštiji
i najopremljeniji navigatori ne mogu odoleti svim iskušenjima, i
bez iluzija da smo i mi sami pokazali kako smo tome dorasli, uverljivo
je sugerisao smisao traženja tačke gledišta s koje ćemo najbolje
razumeti šta nas je zadesilo i kako iz toga tražiti izlaz. Svako
ko je slušao to što govori, i da ništa ne zna o njegovom obrazovanju,
znanju i onome što je pisao i prevodio, mogao je da nasluti duhovno
bogatstvo iz kojeg njegove reči izviru. Njegovo lično stanovište
postaje razumljivije kada vidimo da se oslanja na onaj tok u evropskoj
kulturnoj tradiciji u kojem se uvek iznova oblikovala individua,
kroz kritičko mišljenje i sposobnost preoblikovanja ličnog i zajedničkog
života. Baš tome je i posvetio najveći deo svog života, decenijama
proučavajući iskustva slobodnih građana u slobodnim gradovima, pre
svega u razdoblju italijanske renesanse, kao i tragova tih niti
u ranijim i potonjim vremenima. O tome je i pisao u našem listu.
Očekivali smo i nove tekstove.
Pisanje, zna se, nije lak posao, pogotovo za one koji imaju viša
merila, što za njega i te kako važi. Verovatno je s tim povezan
i veći deo njegovih egzistencijalnih nevolja. Kao jedan od najdarovitijih
iz prve generacije studenata svetske književnosti, kao nastavnik
na istoj katedri stekao je lep ugled kod više generacija, ali je
zbog neodbranjene disertacije izgubio radno mesto. Stekao je lep
ugled i na drugim mestima gde je radio, ali opet bez uspeha da obezbedi
sigurniju egzistenciju. Cenili su ga i u krugovima književnika,
prevodilaca, publicista i novinara. Ali, duhovno bogatstvo i intelektualni
uzleti nisu pribavili iole sigurnu i pristojnu egzistenciju. To
što u tome nije usamljen, nije ni uteha niti tužbalica zbog nepravde.
Uprkos svemu, duhovno bogatstvo i topli trag koji je za sobom ostavio
Pero Mužijević, ma gde se našao, trajno će grejati srca svih koji
su mu inače bili i ostali bliski.
|
