O današnjem srpskom ekstremizmu

Nastup na konferenciji o srpskom ekstremizmu u organizaciji Evropskog pokreta Srbije u novembru 2002.

Mislim da je mnogo toga rečeno i da će se još dosta govoriti o ekstremizmu na ovim prostorima. Ja ću pokušati da ovu stvar sagledam iz nešto drugačije perspektive, između ostalog i u njenoj povezanosti sa antiamerikanizmom. Ali, najpre ću pokušati da ukažem na vezu između ideologije određenih pokreta i ekstremizma.
U dvadesetom stoleću su i boljševizam i staljinizam i hitlerizam bili, u svakom pogledu, ekstremistički pokreti. Ali, da li se, npr., može zamisliti ekstremistički gandijevski pokret, ekstremizam Martina Lutera Kinga ili Tolstoja? Naravno da ne može jer od ideologije pokreta, a isto tako i nekog mišljenja, zavisi da li će biti ekstremistički ili ne. A to je ono što obično izmiče pažnji i mnogih teoretičara i javnosti.
Gospodin Tepavac je dobro rekao da je ekstremizam čedo militantnog nacionalizma. Međutim, sam nacionalizam je, kao i svaki mesijanizam (bilo boljševički bilo nacistički hitlerizam/hiljadugodišnji rajh) vezan za ideologiju. Danas se, npr., postavlja pitanje (aktuelno i zbog krize sa Irakom) da li muslimanski fundamentalizam mora uvek biti ono što je danas - teroristički ekstremizam. Mnogi islamski mislioci smatraju da u Kuranu ima i drugih, ne samo ekstremističkih mogućnosti. Opet podvlačim da od ideologije zavisi mogućnost ili nemogućnost ekstremizma u nekom pokretu, i da li će ona biti lako ostvariva. U islamskoj religiji, nažalost, postoji nešto što otvara mogućnost ekstremizmu, a čega nema u hrišćanstvu (mada postoji i hrišćanski fundamentalizam). Naime, u osnovi hrišćanstva je jedan dualizam: bogu božje, a caru carevo. Tu je i koren kasnijeg političkog pluralizma. U islamu toga nema već na tom polju postoji apsolutno jedinstvo. Drugim rečima, svaki policajac je borac protiv zla ili dobra tako da svakodnevni život lako pretvara u ekstremizam. To često izmiče pažnji.
Interesantno je i sledeće. Ma koliko su razni ekstremizmi suprotni (ideološki), u današnje vreme oni se povezuju i na globalnom planu dolazi čak do njihovih ideološki paradoksalnih povezivanja. Tako se, npr., u posttranzicionim zemljama povezuju nacionalizam i boljševizam, a nacional-boljševički pokret inspirisan Aleksandrom Duginim u Rusiji možda je najekstremniji vid takvog povezivanja. U tom pokretu je najinteresantnije (a to se može naći na njihovim brojnim sajtovima i u novinama) to što se on povezuje sa vahabizmom (koji dolazi iz Saudijske Arabije, od Al-Kaide i čečenskih nacionalista) što je potpuni ideološki paradoks. Njihova ideološka povezanost bi se mogla nazvati zajedničkom posvećenošću tanatosu. To jest, i jedni i drugi smatraju (a o tome Dugin otvoreno piše) da dolazi nova revolucija, jedina prava posle Oktobarske revolucije (posle koje su i tako sve druge bile samo ponavljanje), koja će uništiti ne samo nepravedno društveno uređenje, već i celokupni materijalni svet, uključujući i biološku sferu, da bi čovečanstvo počelo život u novoj duhovnoj sferi. To je veoma blisko vahabizmu koji propoveda da onaj ko pogine u borbi sa nevernicima odlazi pravo u novi eon.
Sledeće na šta bih skrenuo pažnju odnosi se na temu koja je bila i u materijalu za ovu konferenciju. Naime, reč je o spoljnopolitičkoj reperkusiji ekstremizma u Srbiji. Kao prvo, srpski ekstremizam ima jasnu, vrlo uočljivu antiameričku crtu, iako se to često ne primećuje. Kada se, npr., govori o uvođenju veronauke u škole obično se gubi iz vida da je u Americi nezamislivo da u javnoj školi postoji veronauka. Zatim, i na primeru javnih istupa nekih značajnih ljudi može se primetiti koliko je dugogodišnja antiamerička propaganda (naravno, pojačana posle bombardovanja NATO-a) uzela maha. Tako, npr., načelnik jedne ugledne vojne bolnice javno izjavljuje na televiziji kako kod nas biva ubijen jedan ili dva policajca dnevno, ali u Los Anđelesu za jednu i po noć Amerikanci ubiju po dve hiljade crnaca - i niko na to ne stavi nikakvu primedbu. To su samo neki od primera kako ovdašnji nacionalizam dobija antiameričku crtu.

u kojoj se i pred samim Kongresom može spaliti američka zastava i da to ne bude čak ni prekršaj jer se to, po prvom amandmanu, smatra izražavanjem slobode mišljenja.
Ali, nažalost, od Miloševića je ostala atmosfera ovog antiamerikanizma u kojem ekstremizam pliva neobično lako i dobija tu antiameričku formu. To može zablokirati i ovdašnje reforme. Da dodam da se tu beskonačno ponavlja i ona laž da su jedni bogati zato što su drugi siromašni. Prvo, nikome ne treba siromašno tržište na kojem niko ništa ne može da kupi - potrebna su upravo bogata tržišta. Tačno je da raste razlika između Trećeg sveta i Prvog sveta. Ali se zaboravlja da Treći svet poslednjih trideset godina daleko bolje živi nego ranije, nije tačno da on osiromašuje. Nažalost, te laži se ne ponavljaju samo među ekstremističkim, nacionalističkim organizacijama, već postaju i sastavni deo javnog mnenja.
Dodao bih još, na kraju, nešto u vezi sa sudskom reformom. U trinaestom veku u Nemačkoj je došlo do raspada Svete rimske imperije nemačke nacije - velikog raspada, posebno u izvesnim delovima Nemačke. Tada je, posebno u Vestfaliji, u Minsteru, imperijalno sudstvo, praktično, prestalo da postoji pošto su se sve institucije raspale u anarhiji. Tada su se pojavili vestfalski slobodni sudovi, tj. tajni sudovi dobrovoljaca koji su se tajno sastajali, vodili sudske rasprave i kada bi odlučili da je neko kriv izvršavali bi kaznu. Oni su imali ogromnu popularnost u narodu i sveopštu podršku jer sama država nije vršila svoje funkcije. Bojim se da se time i ovde može završiti jer društvo ne može postojati bez kažnjavanja krivice, posebno u situaciji u kojoj ekstremizam buja.
Zahvaljujem na pažnji.

*

Reći ću još samo nekoliko reči jer se slažem sa Linom Veljakom da treba dati tačnu definiciju ekstremizma. Međutim, ja nisam rekao da je antiamerikanizam ekstremizam, već da je naš ekstremizam par excellence antiamerikanizam. Npr., ma koliko da su opravdane ove demonstracije protiv rata sa Irakom, momentalno su se tome pridružili i Šešelj i Zjuganov i mnogi ekstremistički pokreti u svetu. To nije ništa novo. Cela druga polovina dvadesetog stoleća prepuna je antiratnih demonstracija (u SAD, Evropi...). Kada je, npr., u Kambodži Pol Potov režim ubio milione ljudi niko nije demonstrirao, ali kada su Amerikanci bombardovali Kambodžu (gde je možda poginulo nekoliko stotina ljudi) po celom svetu su planule demonstracije. Može se naći puno takvih primera. Dakle, ja sam rekao ne da je svaki antiamerikanizam ekstremizam, već obratno, da svaki ekstremizam, pogotovo u našim uslovima, postaje i antiamerikanizam.