Kriza i samokontrola čoveka*

Po svemu sudeći, organizam Zapadnog društva i kulture doživljava jednu od najdubljih i najznačajnijih kriza svog života. Ta kriza je neuobičajeno velika, njena dubina je neizmerna, njen kraj nije ni na vidiku, a obuhvata čitavo zapadno društvo. To je kriza čulne kulture koja je sada u svojoj fazi prezrelosti, kulture koja je dominirala zapadnim svetom poslednjih pet vekova. Istovremeno, to je i kriza ugovornog (kapitalističkog) društva povezanog sa tom kulturom. U tom smislu mi doživljavamo jedan od najoštrijih zaokreta na istorijskom putu, i on se može porediti sa bilo kojim od malog broja sličnih zaokreta grčko-rimske i zapadne kulture u njihovim prelascima iz ideacione u čulnu i iz čulne u ideacionu fazu.
Dijagnoza krize našeg doba koja je izložena u ovom poglavlju pisana je 1934. godine. Gigantske katastrofe do kojih je došlo posle te godine ovde nisu bile uzete u obzir; međutim, njima se frapantno potvrđuje i razvija naša dijagnoza. (...)

*

U 1914, novi orkestar duvača mnogih nacija počeo je svoj smrtonosni "Vojnički marš 1914-1918". Dejstvo te predstave bilo je strahovito. Scena, u stvari ova naša planeta, ogrezla je u krvi. Većinu naših vrednosti potrovao je gas a ostale su bile raznete artiljerijom. Sami temelji našeg društva popucali su...

ovog "čudesnog eksperimenta". (...)

*

Ako svoje uši okrenemo prema Evropi, moći ćemo čuti veoma jasno mnoge krizne festivale. Jednog dana scenu zauzimaju fašisti, a drugog komunisti, hitlerovci, narodni front - crvene košulje, crne košulje, one smeđe boje, plave, zelene... Jednog dana je na prvim stranicama štampe španska kriza, a drugog francuska ili austrijska, a sve to prate izveštaji o nestabilnosti engleske funte, američkog dolara ili nemačke marke. A onda postajemo svedoci "prijateljske saradnje", pacifističkih izjava i deklaracija o međunarodnoj solidarnosti i dobroj volji. Sve to za trenutak dobija ogroman publicitet i u prvi plan ističe inače zaboravljenog "kućnog lekara" - Društvo naroda, tog "pastira nacija" koji se brine o "otklanjanju nesporazuma" - posle čega obično nastaje još deset novih problema među državama. (...)

*

Na prvi pogled kao da smo na raskrsnici između dve epohe: umiruće čulne kulture našeg veličanstvenog juče i dolazeće ideacione ili idealističke kulture jednog kreativnog sutra. Mi živimo, mislimo i delujemo na kraju briljantnog šest stotina godina dugog čulnog dana. Kosi zraci sunca još osvetljavaju slavu prolazeće epohe, ali ta svetlost sve više bledi, a u tamnim senkama postaje sve teže jasno uočiti prelazni period koji se pomalja ispred nas, sa novim generacijama, ophrvanim svojim noćnim morama, stravičnim senkama i užasima koji joj možda predstoje. A iznad svega toga, međutim, zora nove velike ideacione ili idealističke kulture verovatno čeka na svoj trenutak da pozdravi ljude budućnosti. (...)

*

U ovakvim uslovima veliki zadatak naše generacije i one sledeće sastoji se ne u beznadežnom oživljavanju onoga što je isprazno, već u rešavanju dva različita problema: prvo, učiniti da dies irae, dies illa (dani gneva...) tranzicije budu što je moguće manje bolni i, drugo, postaviti konstruktivne osnove za buduće društvo i kulturu. Pri tom svaki dalekovidi plan novog sociokulturnog poretka mora prevazići "stari režim čulne kulture" i biti okrenut jednom novom režimu ideacione ili idealističke kulture. Bez ovakve fundamentalne promene, pravo graditeljsko i stvaralačko društvo u budućnosti nije moguće. (...)

*

Umesto ovog raja, avaj, mojom tezom nudi se prilično mračna slika jednog vremena krvi, svireposti, bede, nedostatka humanosti, jednog vremena u kome su najveće i večite vrednosti bačene pod noge. Čak i kultura sutrašnjice, kako je ja vidim, neće ni u kom slučaju ličiti na tu sladunjavu zemlju punu ptičjeg cvrkutanja i popodnevnih sanjarenja. Stvorena u drugoj polovini devetnaestog veka, ova utopija bila je samo obična sapunska fascinacija kojom se, da se zabavi, zanosila viktorijanska Evropa. No, ta Evropa je u dekadenciji i mehuri od sapuna pucaju i ko god želi da se toj utopiji preda - po volji mu bilo. Što se mene tiče, ja već jasno čujem requiem koji simfonija istorije izvodi u njen spomen. (...)

*

(...)naša teorija može izgledati preterano pesimistička. U izvesnom smislu ona to i jeste. Međutim, posmatrana sa jednog dubljeg stanovišta, ona je veoma optimistička. Optimistička je zato što svedoči o tome da su sociokulturne sile beskrajno bogatije u kreativnoj sposobnosti no što je to slučaj sa nesavitljivim idealom ovih utopista. Bogatija je od bilo koje teorije zasnovane posebno na čulnoj, ideacionoj ili mešovitoj formi kulture, jer ih sve obuhvata i sve zadovoljava. Optimistička je i zato što ne predviđa bilo sigurnu smrt bilo raspad zapadne kulture i zapadnog društva. I ako ukazuje na opadanje sadašnje čulne faze i mogućnost tegobne tranzicije, ona istovremeno ističe mogućnost uspona jedne nove i veličanstvene ideacione ili idealističke kulture, jednog novog društva i novog čoveka. Ovakvo stanovište ne izaziva strah zbog privremene stagnacije, pa čak ni žaljenje zbog toga. Svaka vrednost u vreme njenog opadanja zaslužuje zahvalnost i saosećanje ali ne i divljenje. Još manje zavređuje napore za njeno održavanje u životu, kada dolazi nova vrednost, koja će možda biti velika i dobra.
Čovečanstvo treba da bude zahvalno čulno orijentisanoj kulturi za njena čudesna dostignuća. Međutim, sada, kada je ona u agoniji, kada je njen proizvod pre otrovni gas nego svež vazduh, kada je tim svojim dostignućima dala u čovekove ruke strahovitu moć nad prirodom i društvenim i kulturnim svetom, ne pružajući mu mogućnost samokontrole sopstvenih emocija, strasti, čulnih apetita i požude, sva ta strahovita sredstva nauke i tehnologije postaju sve opasnija po čovečanstvo i po sve njegove vrednosti.
Najhitnija potreba našeg vremena je formiranje čoveka koji može kontrolisati samoga sebe i svoje strasti, koji ima saosećanja za bližnje, i koji ume da uoči večite vrednosti kulture i društva, čoveka koji će težiti ostvarenju tih vrednosti i duboko osećati svoju jedinstvenu odgovornost u ovom našem svetu. Ako je osvajanje sila prirode glavna funkcija čulno orijentisane kulture, kroćenje čoveka, njegovo očovečavanje, njegovo oplemenjivanje kako bi postao učesnik u Božanskoj Bezgraničnosti, bili su oduvek najglavnija funkcija ideacione ili idealističke kulture. Čulna kultura učinila je sve što je mogla da degradira čoveka, koji je sada postao puki mehanizam sa refleksima, običan organ motivisan seksom i neka vrsta polumehaničkog i polufiziološkog organizma, lišenog svake božanske iskre i apsolutne vrednosti ili bilo čega plemenitog i svetog. Ovakvo srozavanje sada postaje sve opasnije za samog čulno orijentisanog čoveka. Otuda potreba za što hitnijom promenom čulnog tipa društva u ideacioni ili idealistički, za promenom koja bi značila ne potčinjavanje i kontrolu prirode od strane čoveka već samokontrolu čoveka.
Ova vrsta kontrole nije moguća bez jednog sistema apsolutnih ili univerzalnih i večnih vrednosti, a one su nespojive sa čulnim mentalitetom i kulturom koji su po svojoj prirodi relativni, utilitaristički, hedonistički i zasnovani samo na probitačnosti. Otuda proizlazi i logična potreba i praktična hitnost prelaska u jednu novu ideacionu ili idealističku kulturu. Ovakvom čoveku bi se mogla poveriti moć koju je stvorila čulna kultura. Čak i sa sadašnjom moći i tehnikom, takav čovek bi bio u stanju da izgradi jedno društvo i kulturu sa manje siromaštva i bede, društvo sa manje individualne i grupne mržnje, plemenitije, pravednije, humanije i bliže Bogu no što je to slučaj u današnjoj fazi našeg čulnog društva.

* Iz: Pitirim Sorokin, Društvena i kulturna dinamika, preveo s engleskog Đurica Krstić, JP Službeni list Beograd, CID Podgorica, 2002, str. 557, 558, 559, 560, 561-562. Oprema redakcijska.