Preselimo se načas u novi centar sveta, SAD, i setimo se lozinke, sa kojom je na nedavnim izborima pobedio aktuelni predsednik Barak Obama i koja se bezbroj puta ponavljala u njegovoj propagandi, u njegovim izjavama, a i u političkom kiču na štandovima: Nada. U uslovima ekonomske krize, socijalnih perturbacija, ekoloških pretnji i spoljnopolitičkih fijaska SAD, u centru politike opet se našla ova emocija, koja je u grčkoj mitologiji ostala na dnu Pandorine kutije, posle svih nevolja izašlih iz nje. Po mom mišljenju, politika nade ima mnogo više potencijala nego što to izgleda na prvi pogled, u današnjim vremenima, koja su opsednuta neposrednom efikasnošću i imperativima imanentnosti. Potrošačko društvo počiva baš na tome da nema ni budućnosti ni prošlosti, da je sve ovde i sada, u večnoj sadašnjosti, pretvoreno u pogodnosti dostupne svakome – normalno, ako imaš para! Zato je ono po definiciji antiutopijsko, bez ikakve potrebe za transcendencijom.
A nada se kroz celu istoriju, a i danas, ispoljava na raznim nivoima i u različitim oblicima te govori raznim jezicima, kako nas uverava Ernst Bloh. Uvek ima nade,da ponovim najjednostavniju lozinku optimizma: utopijske želje i snovi o boljem sutra su integralni deo čovekove lične i kolektivne egzistencije i njegovog pogleda upravljenog napred. Ovi impulsi konstantno se pojavljuju na najneočekivanijim mestima, u naizgled nevinim idejama i aktivnostima, i oni se bilo eksplicitno, svesno, bilo implicitno, spontano, protive svemoći prezentizma i principa realnosti. Uostalom, i u celoj istoriji hrišćanstva se opsesivno tražio Novi Jerusalem iako niko od njegovih pristalica nije iz prve ruke znao onaj stari. Na isti se način i upolitici i u kulturi stalno traže savršeni svetovi i pravedna društva. Baš zato je svaka utopija, kao transcendiranje postojećeg i anticipiranje novog, po definiciji subverzivna, ona smelo ulazi u aktuelna društvena zbivanja i političke borbe. Nije ničudno što, kako nas uverava Džejmson, »želja zvana Utopija postaje najopasniji politički protivnik, onaj koga najviše treba – bez obzira na njegovu prividnu nestvarnost – uporno i budno kritikovati«.
I u nostalgičnim vinjetama mogu se zapaziti utopijski elementi. Ponekad mi se čini da se tu radi o naučnoj ili, tačnije rečeno, političkoj fantastici, a ne o nedavnoj istoriji. Nigde nikada neće biti boljeg sistema od jugoslovenskog,rekao mi je jedan od mojih bosanskih sagovornika; ta se država brinula za malog čoveka, a nije štitila bogate,tvrdio je drugi, iz Hrvatske. Omladina je navodno mogla da uči, da planira i da sama stvara vlastitu budućnost,dok su radni ljudi i građani mogli da neposredno odlučuju o svim pitanjima od vlastitog interesa,bila je prihvaćena narodna volja i postojala je socijalna država,svi su imali pravo na besplatno školovanje, lečenje i sigurnu penziju,a delile su se redovne i pristojne plate. Jedan posetilac je u spomen-knjizi u Kumrovcu izneo mišljenje da je život u Jugoslaviji bio život u miru, sreći i zadovoljstvu. Ali i njenim najvećim fanovima je jasno da sasvim Jugoslavija takva nikad nije bila, da je to više san o zemlji u kojoj bi voleli da žive i o tome kako bi trebalo da se živi bilo gde. Kao što stoji u motu na početku ovog eseja, nostalgiju određuje i rađa baš to distanciranje od objekta obožavanja.
Zato sam više nego siguran da je potrebno shvatanju nostalgije kao prijatne uspomene na prošlost dodati shvatanje nostalgije kao utopije, kao društvene kritike postojećeg i projekcije boljeg sutra. Tek u polju političke imaginacije nostalgija ?okazuje sve svoje kapacitete. Baš zato nostalgičari – da odbacim najčešću kritiku na njen račun – ne lažu i ne preteruju kad govore o prošlosti, oni je ne izmišljaju ili nanovo konstruišu, nego u skiciranju društva kakvo bi moralo da bude uzimaju idealizovane primere iz prošlosti. Oni insistiraju na tome da ovaj sadašnji svet nije najbolji mogući, kako pokušavaju da ih

nekadašnju državu? Odgovor na taj paradoks treba potražiti u progresističkoj ideološkoj orijentaciji tog prošlog društva. Prvo, nostalgija se uvek osvrće na vremena koja su gledala napred. Jugoslovenski socijalizam doneo je rapidnu modernizaciju društva, do koje bi najverovatnije došlo u svakom slučaju, i da je vladao neki drugi sistem (kao što se to dogodilo u Grčkoj), ali su ljudi taj sistem poistovetili sa brzim razvojem, industrijalizacijom, urbanizacijom, sekularizacijom i, što je naročito važno, s emancipacijom žena, mladih i siromašnih. Drugo, pošto je svaki izraz nostalgije u svojoj srži ekscentričan, samoljubiv, i nostalgija za pokojnom Jugoslavijom sadrži elemente opsednutosti sobom: bili smo nešto posebno, jedinstveno, sami za sebe, napolju su znali za nas, bili smo sposobni da nadmudrimo sve naše neprijatelje... U mojim razgovorima sa ljudima na tu temu, a i u analizama tekstova, posle nabrajanja raznih lepih stvari kojih je bilo u boljem juče,simptomatički se ponavljao jedan rezigniran usklik: A vidi nas sada!
Nostalgija zapravo implicitno govori da, ako sada nema perspektive, treba se vratiti u vremena koja su je imala, u kojima se živelo s idejom da će bolja vremena doći. Ona zapravo ne viče Vratite mi prošlost!,nego Vratite mi budućnost!,ne traži izgubljeni raj nego slika novi raj, ne vraća se u izgubljenu prošlost Jugoslavije, nego u njenu izgubljenu budućnost, iznova sanja njene nekadašnje snove. Jugonostalgija u svojoj biti nije toliko borba za ono što je Jugoslavija nekad postigla, koliko borba za ono što ona nije stigla/uspela/mogla/znala postići, ne za ono što je bilo, nego za ono što bi trebalo da bude. U nedostatku »nove« budućnosti, jugonostalgija oživljava i priželjkuje onu »staru« budućnost. Drugim rečima: tu se radi o povratku otpisanih,ali ne o Jugoslaviji kao otpisanoj političkoj realnosti, već o povratku njene političke utopije, u drugim oblicima, u novim bojama, na drugim kanalima i u budućem vremenu.
Dakle, ambicija jugonostalgije nije neka obnovljena stara Jugoslavija, za šta je stalno napadaju njeni ideološki protivnici, među kojima su naravno uvek najglasniji konvertiti. Ona u najvećem broju slučajeva nije restitutivna: da se Juga ne može vratiti ili nanovo napraviti jasno je i najvećim nostalgičarima. Jugonostalgičari zapravo imaju potrebu za vizijom prijateljstva u vreme kad su stara prijateljstva izdana, maštaju o bratstvu i jedinstvu sada kada više nemamo ni jedno ni drugo, o socijalnoj pravednosti u današnjoj situaciji kad nikakve socijalne solidarnosti nema, oni traže nadu usred sveopšteg očaja nanovo pauperiziranih širokih slojeva stanovništva zemalja nastalih na tlu Jugoslavije i sećaju se nekadašnjeg ugleda te bivše zemlje u situaciji kada su sve ove sadašnje Suverenije maltene u neokolonijalnoj poziciji. Bitno je u svemu tome – bilo da su nostalgičari toga svesni ili ne – utopijska čežnja za idealnim društvom. Slaveći Jugoslaviju, oni u stvari slave »Yutopiju«. To je ujedno i odgovor na pitanje kakva je budućnost jugonostalgije? Sve dok bude nepravdi, iskorišćavanja, zatvaranja, generiranja mržnje i netrpeljivosti, biće i kritike, otpora takvom stanju i zamišljanja alternativnih svetova. Bolja prošlost se ne može napraviti, ali bolja budućnost može. Emancipatorska nostalgija zato nije ?ksimoron, kontradikcija pojmova, nego anticipiranje utopijskog društva pravednosti, jednakosti i solidarnosti, bilo da utopiji koju ona sadrži damo ime Jugoslavije,bilo da potražimo neko drugo.