Budući da je osnovna tema ovog rada sistem vrednosti u koncepcijama istorije, u centar analize biće stavljeno pitanje da li se radi o kontinuitetu ili o diskontinuitetu, da li je sistem vrednosti iz temelja promenjen posle 2000. godine

Tumačenja istorije, sistem vrednosti i kulturni obrazac

Demokratska društva u pluralizmu i kritičkom mišljenju vide izvor svoje snage, dok se nedemokratska društva prepoznaju po »strahu od slobode«

Dubravka Stojanović

»Pogrešno razumevanje sopstvene istorije osnova je nacionalnog bića.« Te reči izgovorio je Ernst Renan u svom poznatom predavanju »Šta je nacija?« održanom 1882. godine na Sorboni, koje se smatra jednim od prvih teorijskih radova o naciji.1 On je precizno definisao vezu između upotrebe, tačnije zloupotrebe istorije i procesa konstruisanja nacionalne svesti. Već u to vreme, kada su pravljene moderne evropske nacije, moglo se razumeti da konstrukcija te nove zajednice podrazumeva i konstrukciju »poželjne istorije«. »Slavna prošlost«, njena »zlatna doba« i »herojska pregalaštva« postala su stub novog tipa svesti na kojem je trebalo zasnovati novi osećaj zajedništva. Za »realnu istoriju« tu nije bilo prostora, ona nije nikada tako »bezgrešna« kako to zahteva nacionalni ideal. Zbog toga je istorija kao nauka od svojih modernih početaka u 19. veku imala problema sa naučnošću. Slika antičke muze Klio koja pripoveda o prošlosti svirajući u različite instrumente ostala je zbog toga i dalje aktuelna:2 i do 21. veka istoričari su češće bili proizvođači milozvučnih melodija koje su prijale vođama, nego što su posezali za uznemiravajućim metodama kritičke istoriografije koja bi narušila idilu.

Prerada istorije

Moderna nauka je prihvatila polazište da svaka nova generacija piše svoju istoriju, da ima potrebu da reinterpretira postojeću varijantu prošlosti da bi napravila svoju »novu« tradiciju, da bi sebi pribavila podobne pretke, da bi se pozvala na svoje »vekovne ideale«.3 Poseban pomak u istraživanju procesa »zamišljanja tradicije« postignut je od kraja osamdesetih godina 20. veka koje su donele nove snažne nacionalizme, posebno posle pada komunizma u istočnoj Evropi.4 Istorijske, sociološke i teorijske analize pokazale su mehanizme pomoću kojih se prerađuje istorija, čisti od nepoželjnih sadržaja, proizvode heroji. To je posebno bilo važno da bi se razumela haotična situacija nastala posle rušenja »gvozdene zavese«, što je novim demokratijama bilo neophodno da bi se razračunale sa svojom nedavnom prošlošću i da bi snabdele obnovljene nacionalizme potrebnom municijom.
Raspad bivše Jugoslavije pokazao se u ovom kontekstu kao neka vrsta laboratorije. Ratovi za etničke granice koji su doveli do kraja zajedničke države, dodatno su pojačali potrebu za konstrukcijom prošlosti. Jugoslovenski narodi »bacili su se« na urgentnu »proizvodnju istorije«. Bilo je potrebno dokazati svoja istorijska prava na određene teritorije, sopstvenu ispravnost i moralnu čistotu, zloćudnost svih okolnih naroda, uživeti se u ulogu žrtve svih suseda, do mere posle koje svaki »naš« postupak postaje lako prihvatljiv i unapred moralno opravdan. Istorija je tada svima »grunula u lice«, postala je deo glavnih televizijskih programa. Ratovi u bivšoj Jugoslaviji tokom 1990-ih bili su marketinški obrađeni, ideološki opravdani i psihološki mogući zahvaljujući paraistorijskim tumačenjima koja su krvavi rasplet jugoslovenske drame stavili u potrebni istorijski kontekst.5 Te »igre s istorijom« bile su potrebne da bi inače sasvim prizemne ratne ciljeve predstavile kao »uzvišena stremljenja«, proistekla iz »istorijskih nacionalnih ispaštanja« i, pre svega, kao ispravljanje »istorijskih nepravdi«. Tako je rat u Hrvatskoj, stalnim podsećanjem na genocid izvršen nad Srbima tokom Drugog svetskog rata, predstavljan kao neka vrsta »prevencije genocida«. Vlastima bliski istoričari u Beogradu su, od kasnih osamdesetih godina, iz večeri u veče na televizijskim stanicama govorili o stvarnim ili naknadno dopisanim detaljima ustaškog genocida nad Srbima tokom Drugog svetskog rata, što je trebalo da bude apriorna indulgencija za etnički inženjering koji je planiran, a kasnije i sproveden, na teritoriji Hrvatske. Sa svoje strane, rat u Bosni stavljen je u ideološki kontekst »večnog sukoba« hrišćanstva i islama, a istorijski okvir smešten je u pozni srednji vek preko korišćenja termina »Turci« za bošnjačko stanovništvo. Poznati su slučajevi Ratka Mladića koji je pred Srebrenicom 1995. pozvao svoju vojsku da završi davnašnju bunu protiv dahija, kao i primer sveštenika koji je u poznatom filmu o zločinima u Srebrenici blagosiljao vojnike bodreći ih u njihovoj borbi protiv »Turaka«. Tako je krvavi rat, praćen etničkim čišćenjima i genocidom, »dobio« istorijsko opravdanje i gotovo odbrambena svojstva.
Mnoštvom sličnih postupaka istorijskoj struci je trebalo u potpunosti izmeniti prirodu: umesto da opisuje i analizira prošlu realnost, ona je postala neka vrsta pokusa. Poput fizike ili hemije, ona je dobila zadatak da proizvede novu realnost zasnovanu na novim spojevima ranije poznatih ili nepoznatih elemenata. Umesto da, kao u Hobzbaumovoj teoriji, sadašnjost pravi sebi potrebnu prošlost, primenjen je suprotan postupak – menjala se prošlost da bi se proizvodila sadašnjost. Bilo je potrebno da se iz prethodnog koncepta »bratstva i jedinstva« pređe na suprotan model istorije koji je trebalo da dokaže da su jugoslovenski narodi živeli u neprekidnoj konfliktnoj prošlosti, da je sukob bio njihov »modus vivendi«. Samo je tako rat koji se pripremao mogao biti predstavljen kao »logičan i neminovan«. Drugim rečima, pošto se sadašnjost nije mogla tako lako i brzo izmeniti, a Jugoslavija se nije mogla tako lako razbiti i prekomponovati u etnički očišćene nacionalne države, bilo je lakše prvo izmeniti model nacionalnog pamćenja, promeniti prošlost, i onda, na osnovu tog izmenjenog obrasca, intervenisati u sadašnjosti. Tako je prvo, preko paraistoriografije,6 pisanih i elektronskih medija, napravljen konfliktni koncept istorije da bi, onda, večiti konflikt postao stvarnost koja je mogla delovati sasvim prirodno, kao logički nastavak vekova sukoba srpskog sa, takoreći, svim ostalim narodima.
Da bi tako nešto postalo moguće bilo je potrebno izmeniti prethodni, socijalistički sistem vrednosti i pretočiti ga u, jednako autoritaran, ali sasvim suprotan sistem koji je proisticao iz nacionalističke ideologije koja je preovladala od kraja 1980-ih. Novi autoritarni koncept vrednosti sada je tražio da se u središte stavi nacionalni sentiment, da se prethodni klasni kolektivizam zameni etničkim. Zbog toga je istorija, ili tačnije »istorija«, ponovo podigla svoju cenu. Preko reinterpretacije prošlosti bilo je potrebno napraviti poželjnu sliku o sopstvenoj naciji i njenim odnosima s okolnim narodima. Krajem osamdesetih kao da je sve bilo uključeno u taj posao: mediji, javne tribine, priredbe, naučni skupovi, istoriografija i, na kraju, udžbenici istorije.

Udžbenici istorije

Pod Miloševićevom vlašću novi udžbenici su, s izmenjenim konceptom vrednosti, promenjeni i objavljeni za školsku godinu 1993–1994, dakle u toku rata u Bosni i Hercegovini.7 Smisao tih udžbenika bio je da se rat koji je bio u toku stavi u potreban istorijski kontekst, da se na taj način opravda kao jedini logičan nastavak krvave istorije. U tim knjigama bio je izložen i novi model sistema vrednosti, pa se zbog toga oni mogu koristiti kao vrhunski istorijski izvor za analizu vladajuće srpske ideologije 90-ih godina. Potrebno je na ovom mestu još jednom reći da su udžbenici istorije važna poluga vlasti, da se preko njih na najmlađe prenose poželjni modeli »verovanja«, da su oni kondenzovana i precizna slika onoga što je vlast očekivala da narod prihvati kao propisanu istinu.8 U velikoj meri, udžbenici istorije su to i danas. Kao retko gde u Evropi, udžbenici istorije, naročito oni za starije razrede osnovne škole u kojima se izlaže gradivo iz moderne istorije, i dalje su u Srbiji pod monopolom Zavoda za izdavanje udžbenika, na čijem se čelu nalaze ljudi od najvećeg poverenja vladajućih krugova. To još jednom dokazuje tezu da se, bar kada je istorija u pitanju, ne radi o obrazovnoj disciplini, već upravo o predmetu preko kojeg se prenosi identitetska matrica usklađena s potrebama vlasti.
U ovaj rad biće uključene analize udžbenika istorije u Miloševićevom vremenu i onih posle 2000. godine. Budući da je osnovna tema ovog rada sistem vrednosti u koncepcijama istorije, u centar analize biće stavljeno pitanje da li se radi o kontinuitetu ili o diskontinuitetu, da li je sistem vrednosti iz temelja promenjen posle 2000. godine? Zbog toga je potrebno uporedo analizirati osnovne koncepcije istorije u oba razdoblja, jer od te analize zavisi i zaključak o tome u kojoj je meri novi režim u Srbiji izvršio suštinski rez sa prethodnim ideološkim matricama.
Tokom perioda Miloševićeve vlasti, cilj promene istorijske svesti bio je da se konstruiše nova nacionalna svest koja je jačala ideju o veličini i žrtvi, hraneći nacionalnu aroganciju i kreirajući etnocentrički pogled na svet.9 Ta »operacija« zahtevala je promene istorijskih činjenica, brisanje mnogih od njih, minimalizovanje značaja jednih i uvećanja važnosti drugih. Nije reč samo o promeni interpretacije već i o promeni samih činjenica, što je bilo neophodno da bi se utvrdio novi mitski narativ. Na udaru su se, u prvom redu, našli udžbenici istorije koji se odnose na modernije periode istorije, pa je tako bilo »utvrđeno« da se prvi sukob srpskog i hrvatskog naroda dogodio 1525. godine.10 Iako istoriografija ne poznaje tu godinu i taj događaj, bilo je važno utvrđivanjem jednog takvog datuma ugraditi đacima predstavu da je konflikt između ta dva naroda trajna istorijska pojava, da je sukob, samim tim, jedini odnos u kojem se ti narodi mogu nalaziti, neka vrsta fatuma, pa i neizbežne sadašnjosti i budućnosti. Počevši od te, 1525. godine, kasnija istorija tumačena je u tom ključu. Iz nje su izvučeni i naglašeni svi sukobi jugoslovenskih naroda, pa je stvorena slika o neprekinutom kontinuitetu nerazumevanja i konflikta. S druge strane, svi primeri saradnje, zajedništva, veza i prožimanja bili su potisnuti, ispali su iz istorije. Tako je i starija i novija istorija, a naročito istorija 20. veka, bila prikazana kao neprekinuti niz konflikata, posebno srpskog i hrvatskog naroda, čime je rat, koji je bio u toku, stavljen u potreban kontekst koji ga je činio normalnim i očekivanim proizvodom svih prethodnih iskustava.11 Mržnja se, tako, iz sadašnjosti, prelila i na prošlost, dajući joj osnovnu boju. Nastava istorije uklopila se u sliku o prošlosti koja se širila preko medija, knjiga i tribina, stvarajući sistem vrednosti koji je bio potreban Miloševićevom režimu, o čemu će još biti reči.

Ideološki predznak režima

Posle političkih promena 2000. godine nove vlasti imale su, takođe, potrebu da sebi »prilagode istoriju«, da izmene istorijske činjenice i opštu sliku o prošlosti da bi sebi pribavile »istorijskog pretka«, da bi napravile svoju tradiciju, oslonile se na vrednosti iz prošlosti koje bi proglasile svojim pretečama. Politički gledano, na vlasti su se posle 2000. godine našle koalicije raznorodnih stranaka, često i sa međusobno suprotnim programima, koje pokušavaju da pronađu ideološku smesu koja bi im omogućavala opstanak na vlasti i opravdavala njihovo neprirodno savezništvo. Činilo im se da je najupotrebljiviji zajednički imenilac koji ih može držati u koaliciji antikomunizam, zbog

čega je bilo neophodno konstruisati novu tradiciju, naći svoje »istorijske pretke«, političke snage koje su u prošlosti sa komunistima bile u sukobu. Predstavljeno je da je 5. oktobra u Srbiji pao komunizam, iako Slobodan Milošević prethodnih 10 godina nije ratovao u ime radničke klase i njenih pogaženih prava, već upravo u ime nacije i priželjkivanih granica u kojima bi nacija trebalo da živi. Takva opsena nije bila slučajna. Verovalo se da će pobednicima pridoneti oreol heroja koji su oslobodili narod nenarodnog, komunističkog, režima što je pobedi donosilo dodatnu veličinu jer se moglo isticati da je sloboda došla posle pola veka, iako je prethodno razdoblje imalo jasan ideološki prelom

1987. godine, s dolaskom Slobodana Miloševića na vlast. S druge strane, time se prikrivala nacionalistička suština Miloševićevog poretka, pa samim tim i činjenica da je nacionalistički projekt u ratovima 90-ih doživeo poraz. Predstavljalo se da je ratove izgubio komunista Milošević i da se pred nacionalnim strankama koje su činile većinu DOS-a tek otvara »svetla budućnost«. Ta nespretna i neiskrena igra s ideološkim predznacima režima koji su se smenjivali trebalo je da pribavi poene novim vlastima, da ih predstavi kao demokrate koje su pobedile komunizam, i kao prave nosioce nacionalne ideje koji će se za svoj koncept boriti iskreno, nasuprot Miloševiću koji je ratove izgubio jer ih, kao komunista, nije ni znao voditi. Tako su se stranke koje su činile novu vlast mogle predstaviti kao »pravi borci za nacionalnu stvar«, čime je u javnost Srbije uvedena nova ideološka zamka. Društvo je od strane nove elite i dalje ostalo zaključano u nacionalističkoj interpretaciji sadašnjosti, prošlosti i budućnosti, što je dovelo do dubokih potresa prilikom odvajanja Crne Gore iz Savezne Republike Jugoslavije ili proglašenja nezavisnosti Kosova. Time su nastavljena nerazumevanja sa međunarodnom zajednicom, posebno Evropskom unijom, ali je nastavljena i ideološka konfuzija, što je doprinelo tome da se, u velikoj meri, zadrži sistem vrednosti Miloševićevog razdoblja i da nacionalizam ostane i dalje vladajuća idejna paradigma. To su osnovni razlozi što sistem vrednosti u Srbiji posle političkih promena 2000. godine nije doživeo ozbiljniju reformu – ostao je zapreten u nacionalističkoj ideološkoj matrici, autoritaran, ksenofobičan i, kako su neuspesi nastavili da se ređaju, sve više autističan. To se odrazilo i na najnovija

tumačenja istorije, koja kao ogledalo daju sliku današnje ideološke konfuzije u Srbiji. Posle 5. oktobra, kao idealan prostor za reinterpretaciju prošlosti našao se Drugi svetski rat. Za to je bilo više razloga. Na prvom mestu bilo je potrebno naći pretka koji je bio nosilac »nacionalnih vrednosti« i koji je bio antikomunista, da bi se napravila jača identifikacija s novim nosiocima vlasti. Istovremeno, bilo je potrebno kompromitovati komuniste, jugoslovenstvo i poraziti miteme na kojima su se temeljile prethodne vlasti. Sve je vodilo ka tome da se glavni prostor
		Četnički antikomunizam, nacionalizam i tradicionalizam izgledali su kao idealne osobine novopronađenog »pretka«, tako da je rad na izmeni činjenica o Drugom svetskom ratu počeo ubrzo po formiranju novih vlasti

Revizija prošlosti

gradonačelnik, takođe iz redova Demokratske stranke, po stupanju na dužnost izjavio da je reč o kontroverznom događaju, da o njemu postoje različiti sudovi i da ga on lično neće obeležavati. Gradski praznik prebačen je sa oktobra na april, najuglednija gradska nagrada u svim oblastima stvaralaštva promenila je svoje oktobarsko ime i dodeljuje se u aprilu, pa je sećanje na dan kada su partizanske jedinice zajedno sa Crvenom armijom ušle u glavni grad postepeno počelo da bledi brzinom kojom su rasli trava i korov na groblju oslobodilaca Beograda. I udžbenike

Revizija revizije

potreba Srbije, bilo jasno da je Crvena armija pobedila nemačke jedinice i 20. oktobra preuzela kontrolu nad glavnim gradom Jugoslavije. Ali, ostalo je sasvim nejasno ko su Sovjetima bili saveznici na terenu. Samo jednom scenom protrčali su igrači obučeni kao partizani uz zvuke poznate ratne melodije »Po šumama i gorama«. Sve ostale scene bile su, kako se to danas u Srbiji kaže, »ideološki neutralne«, odnosno ni u likovnom, ni u simboličkom, ni u muzičkom smislu ništa nije govorilo o tome da su u borbama ravnopravno učestvovali i jugoslovenski partizani. Dokumentarni filmovi koji su emitovani u pozadini jasno su prikazivali Crvenu armiju, njen pobedonosni put od Moskve, preko Staljingrada i Beograda, do Berlina, ali snimaka onih koji su na domaćoj strani bili pobednici nije bilo. Nisu se pojavili likovi ruskih generala Ždanova i Birjuzova koji su ušli u Beograd, što je, kao neobičan i uvredljiv postupak, otkrilo nameru da se ne prikažu ni slike predvodnika Prve proleterske brigade koja je istovremeno ušla u glavni grad. Kao predstavnici domaćeg stanovništva mogla su se prepoznati deca izmučena ratom, lepe građanke koje dočekuju nepoznate oslobodioce i male balerine koje su u klasičnim baletskim haljinicama igrale »Labudovo jezero«, što nije realna slika koja bi trebalo da simbolizuje borbe u

Unutrašnja upotreba revizije istorije

vladajućoj garnituri pribavlja oreol »pravednika« koji će »osvetiti« žrtve prethodnika, čime se žrtve samo ponovo zloupotrebljavaju a društvo dodatno ideologizuje. Dnevne, spoljne i unutrašnje potrebe establišmenta kreiraju istorijsku svest o Drugom svetskom ratu stvarajući opasnu konfuziju. Šaljući kontradiktorne poruke javnosti, politička elita dodatno urušava inače labilni sistem vrednosti, a stalnim promenama odnosa prema pitanjima fašizma i antifašizma otvara prostor za opasne manipulacije prošlošću koje, posebno u trenucima krize, nalaze svoje pobornike u brojnim ekstremističkim organizacijama. Političko arbitriranje ovakvih dimenzija u oblasti istorije rizičan je društveni presedan koji zadire u temelje kulture sećanja, pa samim tim i u osnove sistema vrednosti jednog društva. To zbog toga nije samo poraz naučne istoriografije,
		Šaljući kontradiktorne poruke javnosti, politička elita dodatno urušava inače labilni sistem vrednosti, a stalnim promenama odnosa prema pitanjima fašizma i antifašizma otvara prostor za opasne manipulacije prošlošću koje, posebno u trenucima krize, nalaze svoje pobornike u brojnim ekstremističkim organizacijama

već može postati i poraz samog društva.
Opasnost je utoliko veća zbog toga što dominantni model istorijske svesti koji je uveo Milošević nije doživeo dublje izmene posle 2000. godine. Glavna ličnost istorije, njen pokretač i nosilac ostao je »narod« ili, tačnije, »srpski narod«. »Narod« je bio esencijalizovan kao »jedinstveno biće«, gotovo kao biološka zajednica, organizam s jasno određenim osobinama koje potiru svaku individualnost, posebnost ili pluralizam. On je imao svoje osobine, ćudi i karakter, što je kao naučni pristup napušteno posle sloma rasnih teorija u Drugom svetskom ratu. To kolektivno biće u sebe pretapa pojedince i potire njihov značaj. Radi se o dominaciji koncepta zajednice zasnovane na krvi (Gemeinschaft), što je suprotno konceptu društva (Geselschaft) kao zbiru pojedinaca. Zbog toga je ta matrica nepromenjeno kolektivistička, kao što su bile i prethodne političke paradigme u Srbiji, bile one nacionalističke ili komunističke. Ta činjenica od suštinskog je značaja za održavanje kontinuiteta sa Miloševićevim sistemom vrednosti. Radi se, u prvom redu, o kolektivističkom obrascu mišljenja u kojem se individualističke vrednostimodernog društva razumeju kao »cepanje nacionalnog bića«, kao ugrožavanje celine, pa su samim tim osuđene kao neprijateljske.19 To je osnova antipluralnog razumevanja društva, jer se svaka »drugost« vidi kao opasnost. »Cepanje nacionalnog bića« naziva se izdajom jer to proizlazi iz tog antipluralnog viđenja sveta. Izdvojeno mišljenje predstavlja opasnost bez legitimiteta, a u krajnjoj konsekvenci i bez legaliteta, što otvara prostor za svakovrsne obračune s političkim protivnicima.20
Nacija prikazana kao organska celina ima i determinisani istorijski razvoj. Kao što pokazuje Poper, takvo razumevanje istorije kao određenog i zacrtanog puta koji ima neki cilj osnova je autoritarnog, zatvorenog i antidemokratskog društva.21Bilo da je reč o tumačenju po kojem istorija ima neki zadati cilj (npr. nacionalnu državu) ili o onom po

kojem se ona ciklično kreće, radi se o autoritarnom konceptu koji pojedincima i društvima ne daje mogućnost izbora. Oni su podređeni fatumu istorije kao nekakvom metafizičkom toku koji prelazi preko svojih učesnika, namećući im odavno zapisane uloge. Istorija se ne prikazuje kao neprekidna mogućnost izbora, već se predstavlja da su savremenici u svim vremenima imali samo jedan, zadati izlaz. Ne prikazuju se različita rešenja koja su nuđena u prošlosti, nikada se ne govori o opozicionim predlozima, retko o različitim viđenjima. To stvara utisak da niko i nije donosio određene odluke i da, samim tim, niko ne snosi posledice za ono što je odlučeno. Time se ukida koncept odgovornosti u prošlosti, ali implicitno i u sadašnjosti jer u sistem vrednosti nije utkana ta ključna komponenta demokratskog načina razmišljanja. Ako je istorija fatum, a pojedinci

podređeni naciji kao organskoj celini, svi samo ispunjavaju odnekud zadate usude. Takav efekat postiže se izjavama kao što je ona iz udžbenika za osmi razred osnovne škole iz Miloševićevog vremena, kada je rat u Hrvatskoj iz 1991. godine objašnjen kao normalan deo cikličnog kretanja istorije i njenog stalnog vraćanja: »Skoro da je identična situacija kao 1941«.22 Ništa, naravno nije bilo ni slično kao u toj godini svetskog rata: nije bilo ni svetskog sukoba, ni Hitlera, ni poraza protiv moćnog protivnika, ni raspada okupirane Jugoslavije, ni NDH... Ipak, važna je ideja da sukobi između Srba i Hrvata predstavljaju neku istorijsku pravilnost, koja se vraća na svakih pedeset godina, kao astrološka neminovnost. Time se sadašnja generacija oslobađa odgovornosti za rat, a pojedinci dobijaju istorijsku indulgenciju, jer ih istorija gazi mimo mogućnosti da oni bilo šta promene. Takav odnos prema prošlosti može se pročitati i u mnogim izjavama u javnosti. To se u medijima pojačava korišćenjem različitih metaforičnih konstrukcija od kojih je najpoznatija ona po kojoj su Srbi »sagradili kuću nasred puta«, koja treba da znači da se taj narod, opet igrom sudbine, našao na pogrešnom geografskom mestu, zbog čega tokom čitavog svog postojanja protiv sebe ima čitavu silu neprijatelja odlučnih da se tog začaranog mesta domognu.23 Time se dodatno ukida svaka ideja o odgovornosti, jer se geografija pojavljuje kao faktor koji ukida svaku mogućnost, pa i potrebu, za rasuđivanjem. Mistično tumačena geografija i istorija određuju »naše« postojanje, što u vrednosni sistem unosi temeljnu iracionalnost, čime se dodatno ukida svaka mogućnost individualiziranja društva i prevladavanja društva nad zajednicom.

(Dis)kontinuitet

Takav sistem vrednosti dodatnu snagu dobija zahvaljujući »osobinama« koje su istorijski pripisane srpskoj naciji. O tome sam dosta pisala u već navođenim starijim tekstovima, pa ću sada samo navesti osnovne karakteristike tog modela »nacionalnih osobina« koje

su potrebne za razumevanje pitanja kontinuiteta i diskontinuiteta između Miloševićeve i post-Miloševićeve Srbije. U prvom redu može se uočiti specifično razumevanje sopstvenog mesta u svetu koji nas okružuje. Vladajuće tumačenje istorije polazi od viđenja po kojem smo »mi« centar sveta, presudna tačka koja određuje svetsku istoriju i svetske odnose. Radi se o specifičnom izvrtanju poznatog stereotipa o Balkanu kao »buretu baruta«, koji u etnocentričnom ključu dobija pozitivnu konotaciju. »Mi«, viđeni kao »pupak sveta« postajemo, s neskrivenim ponosom, izazivači svetskih ratova. Ta predstava o sopstvenom značaju prisutna je, posebno u vremenima

kriza, i u javnosti i u udžbenicima istorije. Od često ponavljane, na istorijskim činjenicama nezasnovane floskule, da su svi svetski ratovi počeli baš »ovde«, do očekivanja da će se to događati i u budućnosti, javnost je gubila realnu predstavu o sopstvenom mestu u međunarodnim odnosima. Nade izražavane posle bombardovanja kineske ambasade 1999. da će izbiti novi svetski rat ili da će zbog ruskog veta u Savetu bezbednosti UN doći do novog hladnog rata bile su česta fantazija na srpskoj javnoj sceni. Isto tako, i udžbenici za predmet »Poznavanje prirode i društva«, za treći razred osnovne škole tvrdili su da je Cerskom i Kolubarskom bitkom započeo Prvi svetski rat, kao i da se završio posle proboja Solunskog fronta, iz čega je u potpunosti isključen svetski kontekst i drugi, presudniji frontovi.24 Takvo viđenje sopstvene uloge veoma je udaljeno od istorijske realnosti, ali čini važan segment istorijske i nacionalne svesti. To, dalje, vodi u ograničenu mogućnost razumevanja složenih međunarodnih odnosa i do nerealnih političkih procena koje vode u rizične spoljnopolitičke poteze, neadekvatne stvarnoj moći i uticaju Srbije. Uz to, tako se kreira i neka vrsta međunarodnog »kompleksa više vrednosti«, koji šteti položaju Srbije u regionu i njenim odnosima sa bitnim međunarodnim činiocima.
Na tu predstavu o samima sebi uspešno se nadovezuje još jedna mitska tema. Reč je o ideji o naciji–žrtvi, koja je istovremeno i nacija–pravednik. Komparativna istraživanja balkanskih udžbenika istorije25 pokazala su da takvu predstavu o samima sebi grade svi okolni narodi, što situaciju čini još opasnijom. Radi se o predstavi po kojoj »naš narod« nikada ništa nažao nije učinio nijednom okolnom narodu, dok su, s druge strane, svi »oko nas« koristili svaku priliku da, kako se u epskoj formi to najčešće kaže, »zabodu nož u leđa, kad nam je najteže«.26 Taj kliše podrazumeva često ponavljanu ideju da »mi nikada nismo vodili osvajačke ratove«, koja se u udžbenicima istorije doslovno sprovodi prećutkivanjem svih situacija, pogotovo onih iz novije istorije, u kojima je srpska država kretala u ratove čiji je cilj bio teritorijalno proširenje na račun neke od susednih zemlja (primeri srpsko-bugarskog rata iz 1885. i višestrukih pokušaja osvajanja severne Albanije 1912–1913. godine27).
Uz tu vrstu bezgrešnosti istorijski se konstruiše i slika o sopstvenoj ulozi pomagača, pa i spasioca drugih. Najpoznatije mitsko mesto često upotrebljavano u javnom govoru jeste ono koje se pojavljuje u današnjim udžbenicima istorije o tome da smo »mi« uvek bili na pravoj strani istorije, na strani pobednika, dok su naši susedi uvek pogrešno procenjivali situacije, završavajući na strani istorijskih gubitnika. Iako su u pitanju uvek bile komplikovane istorijske okolnosti koje se ne mogu svoditi na »pravedničke narodne instinkte«, takvo pojednostavljivanje ima za cilj da doprinese verodostojnosti slike o »nama« kao moralnim »spasiocima« koji u istoriji donose bezgrešne sudove i pomažu drugima da pronađu svoj put nakon posrnuća. I u današnjim udžbenicima eksplicite je navedena ta ideja: »Srbija je na kraju Prvog svetskog rata stala u tabor ratnih pobednika. Time je, pored ostalog, omogućila ostalim jugoslovenskim narodima da, formiranjem jugoslovenske države napuste stranu poraženih i da se priključe pobednicima«.28 Ta supstancijalna razlika između »nas« i »njih« značila je istovremeno izgradnju arogantnekomponente nacionalnog identiteta koja se dokazuje faktografskim manipulacijama koje pokazuju da smo »mi« uvek bili na pobedničkoj strani istorije.29 Prećutkivanjem sopstvenih poraza ili njihovim »originalnim tumačenjima« stvara se pobednički mentalitet i duh koji je posebno važan u vremenima konflikta. U suštini, radi se o ideji o sopstvenoj superiornosti i, samim tim, i još važnije, inferiornosti protivnika, što je ključni faktor u stvaranju psihološke osnove za rat.
Ta slika o sopstvenoj bezgrešnosti se u svim balkanskim udžbenicima pokazuje uporedo sa predstavom o sebi kao istorijskoj žrtvi. U opisima nacionalne istorije se, za te potrebe, koriste brutalni opisi zločina vršenih nad »nama«, autori školskih knjiga ne libe se da i najdrastičnije fotografije i opise ponude već u nižim razredima osnovne škole, deci od osam ili devet godina. Kao dokaz te tvrdnje mogu se pomenuti naslovi poglavlja u udžbeniku za predmet »Priroda i društvo« iz Miloševićevog vremena, namenjenom đacima od devet godina. Oni tada stiču prva znanja o prošlosti, a kao jedine informacije ponuđene su im sledeće nastavne jedinice: »Naši preci, »Najezda Turaka«, »Ropstvo pod Turcima«, »Prvi svetski rat«, »Oslobođenje Srbije«, »Drugi svetski rat«, »Srbija pod okupatorima i njihovim saradnicima«, »Oslobođenje Srbije«, »Zaslužni borci za slobodu«.30 Iz navedenog sadržaja vidi se da je prošlost predstavljena samo kao zbir ratova i stradanja, da u tim prvim informacijama o ljudskoj prošlosti nije stavljen nijedan drugi sadržaj izuzev onog najkrvavijeg. Preskočena su mirnodopska razdoblja, pa se stvara utisak da je u prošlosti, pa samim tim i u sadašnjosti, jedini vredan sadržaj onaj koji se odnosi na vremena borbi, čime se diskvalifikuju svi drugi civilizacijski napori.
To potvrđuje i izbor fotografija u toj knjizi, koje nepripremljenu decu, na brutalan način, suočavaju s najvećim užasima iz nacionalne prošlosti. Redom, one su poređane ovako: Spomenici ratnicima poginulim u različitim ratovima, sveti Sava, Bitka na Kosovu 1389, Spomenik Kosovskim junacima u Kruševcu, Narod u zbegu pred Turcima, Slike vođa srpskih ustanaka, Slavne srpske vojskovođe iz Prvog svetskog rata, povlačenje preko Albanije, Beograd u ruševinama posle bombardovanja 1941, Spomenici poginulima u Drugom svetskom ratu.31 Izgradnjom takve, predmoderne slike o herojskoj prošlosti stvara se i poželjan model ponašanja u sadašnjosti, jer se mirnodopske vrednosti na taj način isključuju, a herojstvo i žrtvovanje ostaju idealtipski modeli ponašanja.
Tome doprinosi i upotreba ogoljenog surovog jezika kojim su opisani zločini nad Srbima,

čime se u tinejdžerskom uzrastu usađuje strah kao osnova buduće anksioznosti i agresivnosti. To se može ilustrovati citatom iz udžbenika namenjenog 14-godišnjacima iz kojeg je učilo skoro 10 generacija učenika u Miloševićevom vremenu: »Jasenovački logoraši su klani noževima, ubijani bradvama, sekirama, čekićima, maljevima i gvozdenim polugama, streljani i spaljivani u krematorijumima, živi kuvani u kotlovima, vešani, satirani glađu, žeđu i hladnoćom jer se u logoru živelo bez hrane i vode«.32 Surovost koja izbija iz tih redova nužno stvara anksioznost kod dece koja nisu pripremljena na tu vrstu šoka, iz čega se dalje
		I u današnjim udžbenicima, kao i u onima iz Miloševićevog vremena, đacima se kao idealni model »preporučuje« mučenička smrt koja, putem sistema obrazovanja, postaje jedan od obrazaca poželjnog i preporučenog ponašanja

Kult žrtve i smrti

fotografije, bez izuzetka, prikazale su spomenike palima u ratovima. U udžbeniku, uz opis spomenika, nalazi se i rečenica koja podvlači željenu poruku: »spomenici govore o ljubavi za slobodu, otadžbinu i narod«. Time je jasno dato na znanje da spomenici izabrani za potrebe nastave istorije ne svedoče ni o jednoj drugoj vrednosti koja bi bila temelj društva, osim o smrti i žrtvovanju za naciju. Bila je to još jedna propuštena prilika da se kroz obrazovanje pokaže da prošlost nudi i druge sadržaje i vrednosti, pogotovo one mirnodopske koji su temelj modernog društva. Važno je i ukazati da od svih 10 navedenih spomenika samo jedan, onaj podignut u čast Stevana Filipovića, govori o pojedincu, tačnije o smrti pojedinca. Drugi su posvećeni kolektivnoj žrtvi, bezimenim ratnicima i herojima koji simbolišu ciklično žrtvovanje za naciju i nameću pojedincu obavezu da se povinuje kolektivnoj

Ka tačnom razumevanju istorije

Vratimo se sad Renanovim rečima s početka ovog teksta. Kakvo bi to bilo »tačno razumevanje« sopstvene istorije, ukoliko je na pogrešnom zasnovana nacionalna svest? To »tačno razumevanje« ne bi značilo otkrivanje neke nove, drukčije i, ponovo, za sve važeće i obavezujuće »istorijske istine«. Istorija je, za početak egzaktna nauka, čiji prvi zadatak i jeste neprestano otkrivanje zaboravljenih ili nepoznatih delova prošlosti, pa, samim tim, i stalno preispitivanje prethodnih znanja. Drugim rečima – »rušenje istorijskih istina« osnovni je zadatak istoričara kao naučnika. U tom slučaju reč je o novim naučnim prodorima zasnovanim na utvrđenim metodama zanata, poznatim načinima istraživanja, utvrđivanju činjenica koje se mogu dokazati istorijskim izvorima. Promene istorijske istine kojima smo svedoci u današnjoj Srbiji ne pripadaju tom fundamentalnom zahtevu naučnog zanata. Te promene nisu zasnovane na istraživanjima, one nemaju uporište u znanju i dostupnim izvorima, one nisu urađene na osnovu metoda modernih naučnih disciplina, niti novih saznanja. One su ideološka revizija, logistička podrška trenutnim potrebama vlasti čiji je cilj da se društvu, po ko zna koji put, navuče ideološka košulja s rukama vezanim na leđima. Time mu se, ponovo, nameće jedna »istina« o prošlosti, ona koja vlastima omogućava nove manipulacije i čini jedan od važnih stubova njene moći zasnovane na ideji da onaj koji kontroliše prošlost kontroliše i sadašnjost. Umesto da se istorija oslobodi stega ideologije, ona joj ponovo služi. I to je najdublji kontinuitet trenutne sa prošlim vlastima. Kontrola nad istinom o prošlosti temelj je autoritarnog razumevanja vlasti i politike. Vlast koja vlada s verom da može kontrolisati ne samo sadašnjost već i prošlost pribavlja sebi prometejsku moć i veoma se udaljava od demokratskih ideala zasnovanih na stalnom preispitivanju vrednosti.
Kada bismo razmišljali o nekoj drukčijoj, »tačnijoj«, »istoriji za demokratiju« to bi, prvo, značilo ukidanje monopola na »istinu«. Taj monopol praktično politički znači da i u današnjoj Srbiji postoje »državni istoričari« koji imaju apsolutnu kontrolu nad ukupnim naučnim i nastavnim sistemom. Tako se ideološka revizija istorije pretočava u stvarnost naučnih institucija, časopisa, projekata, udžbenika, komisija i postaje deo političkog sistema, tačnije njegov bitni stub. U tome i jeste osnovna opasnost od »monopola nad istinom«, jer nije reč o nekakvom naučnom pravcu, mejnstrimu ili dominantnoj paradigmi koja podrazumeva legitimnost drugih pravaca mišljenja, već o etabliranom sistemu moći koji ima tendenciju da onemogući institucionalno, pa i svako drugo postojanje alternative. To je još jedan od dokaza da je Srbija još uvek ideološka država sa sad već u potpunosti učvršćenim sistemom institucija koje imaju cilj da celokupnu naučnu delatnost podrede »propisanom načinu mišljenja«. Ta ambicija lako se može prepoznati u izjavama državnog sekretara Ministarstva pravde Slobodana Homena koji je pokretač, osnivač i član državnih komisija koje se bave revizijom Drugog svetskog rata i poratnog razdoblja. On je u više navrata u javnosti ponovio da oko Drugog svetskog rata više spora nema i »da smo se mi dogovorili da su postojala dva antifašistička pokreta i da su svi činili zločine«. Bez obzira na istorijsku realnost događaja o kojima državni sekretar govori, sama činjenica da on neprekidno insistira na tome da je o istoriji postignut nekakav dogovor jasno i bez nedoumice svedoči o postojanju monopola, jer »dogovor« upravo ukida osnovnu demokratsku pretpostavku da je saznavanje istorije stalno otvoreno polje u kojem se, naučnim metodama, sve neprekidno dovodi u pitanje. Zbog toga bi ukidanje takve naučne infrastrukture koja obezbeđuje državnu kontrolu i nametanje jedne, »dogovorene istorijske istine« značilo prvi korak ka otvaranju srpskog društva i ka njegovoj tranziciji u pluralno, demokratsko društvo koje u različitostima vidi svoju prednost i uslov napredovanja.
Druga stepenica ka demokratskom društvu bilo bi ukidanje i same ideje o postojanju jedne istine. Monističko viđenje prošlosti i sadašnjosti dubinski je antipluralno, pa, samim tim, autoritarno. Ideja da se svet može podrediti jednom objašnjenju i tumačenju teološka je i zbog toga suštinski nenaučna, zbog čega posebnu brigu moraju izazvati izjave kakva je bila ona Radoša Ljušića, izgovorena u vreme kada je bio direktor Zavoda za izdavanje udžbenika, da u istoriji postoji »jedna istina, kao što je jedan Bog«. Nesporno je da se naučnim metodama može doći do proverljivih činjenica o prošlosti i da se one mogu utvrditi i saznati, ali njihovo značenje zavisi od idejnih, teorijskih i metodoloških konteksta u koje se stavljaju, od perspektive iz koje se na njih gleda. Činjenica da je neki rat započeo objavom određenog datuma može se naučno utvrditi, ali da li je taj rat bio oslobodilački ili osvajački zavisi od mesta sa kojeg se na taj događaj gleda, od toga na »kojoj ste strani fronta«. Pluralna istorijska nauka mora dati legitimnost obema »stranama fronta«, mora uzeti u obzir različite perspektive, uvažiti međusobno udaljena viđenja, dati legitimnost svim »istinama«. Iako suočena s napadima da se radi o relativizaciji, upravo je ta različitost i kontradiktornost predmet interesovanja moderne istoriografije, jer pruža mogućnost da se ispitaju različita rešenja koja su postojala u prošlosti i da se razume da je istorija nepregledna bila, kao što je i sadašnjost nepregledna mogućnost izbora. Bez razumevanja svih različitosti ne može se dobiti slika o stvarnosti koja nikada nije svodiva samo na jedan stav. Zbog toga moderna, kritička istoriografija mora zaista da čuje »sve strane« i da objasni mehanizme koji su doveli do toga da neka od njih prevlada. Bez razumevanja kompleksnosti procesa u prošlosti nije moguće razumeti sadašnjost i njene izazove. Zbog toga naučna istraživanja ne smeju biti dokazivanje postignutih političkih »dogovora«, a nastava istorije ne sme svoditi taj predmet na predvojničku obuku ili romantičnu nastavnu disciplinu čiji je cilj diseminacija nacionalističkog koncepta nacionalnog identiteta. Zadatak moderne istoriografije je stalno preispitivanje prošlosti, posebno onih njenih osetljivih delova koji nam mogu pomoći da se razumeju procesi dugog trajanja čije dejstvo osećamo i u sadašnjosti. Na početku je rečeno da svaka generacija piše svoju istoriju, ali to ne znači da je radikalno menja po dnevnim potrebama unutrašnje i spoljne politike, već upravo suprotno: da kritičkim metodama saznaje prošlost da bi našla korene današnjih problema što ideologizovano i propisano bavljenje prošlošću ne može doneti. I, na drugom mestu, zadatak moderne nauke je da saznaje načine na koji je funkcionisalo društvo, odgovore koje je davalo na izazove u prošlosti. Na taj način se mogu otkriti dubinski sistemi vrednosti i kulturni obrasci koji utiču na donošenje odluka u jednom društvu. Takva kritička preispitivanja mogu omogućiti da se odgonetnu koreni različitih društvenih problema, da se detektuju uzroci današnjih poteškoća, mogu pomoći da se za savremene bolesti nađe lek.
Konačno, potiskivanjem kritičkog mišljenja ukidaju se sve prepreke budućem reprodukovanju različitih autoritarnih poredaka, kao što je već pokazalo prethodno iskustvo socijalističke Jugoslavije koje je ukidanjem prostora slobode, pogotovo od 70-ih godina, otvorilo vrata nacionalističkom preobražaju, novom autoritarizmu, ratovima i zločinima. Demokratska društva u pluralizmu i kritičkom mišljenju vide izvor svoje snage, dok se nedemokratska društva prepoznaju po »strahu od slobode«. Kontrolišući i propisujući znanja o prošlosti, pa i samu nauku, srpske vlasti pokazuju da i dalje pripadaju ovim drugima. Rad na promeni sistema vrednosti i kulturnog obrasca mukotrpan je i dugotrajan proces, ali odlaganje njegovog početka znači ne samo društvenu stagnaciju već i njegovu regresiju. Zato nije preterano reći da se radi o najurgentnijim problemima srpskog društva, jer bez tako temeljnih promena, uvedene i nestabilne demokratske institucije neće moći dugo da odolevaju naletima nekih budućih ambicija da se vlast nađe ponovo u jednim rukama. Jedna istina – jedan vođa. Poznato?

Autorka je doktor istorijskih nauka i profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu

1 Ernst Renan, Šta je nacija,Beograd 1994.
2 Andrej Mitrović, Raspravljanja s Klio,Beograd 2001.
3 Pierre Nora, Les lieux de memoire, Paris 1997.
4 Erih Hobsbaum, Nacije i nacionalizmi, Beograd 1995; Erih Hobsbaum, Izmišljanje tradicije,Beograd 2002.
5 O ideološkoj pripremi za rat videti: Srpska strana rata, ur. Nebojša Popov,Beograd 1996.
6 O paraistoriografiji videti: Radivoj Radić, Srbi pre Adama i posle njega,Beograd 2005.
7 Vesna Pešić, Ružica Rosandić (ur.), Ratništvo, patriotizam, patrijarhalnost,Beograd 1994.
8 Dubravka Stojanović, »Udžbenici istorije kao ogledalo vremena«, u: V. Pešić, R. Rosandić, nav. delo, str. 77–105.
9 Dubravka Stojanović, »Construction of Historical Consciousness«, in. Maria Todorova (ed.), Balkan Identities,London 2004, str. 327–339.
10 Milutin Perović, Istorija za 7. razred osnovne škole,Beograd 1992, str. 123.
11 Detaljnije u: Dubravka Stojanović, »Udžbenici istorije kao ogledalo vremena«.
12 Detaljnije o tome: Kultura sjećanja: 1941. Povjesni lomovi i svladavanje prošlosti,ur. Sulejman Bosto, Tihomir Cipek, Olivera Milosavljević, Zagreb 2008.
13 Videti o tome: Srpska strana rata,ur. Nebojša Popov, Beograd 1996.
14 Suzana Rajić, Kosta Nikolić, Nebojša Jovanović, Istorija za 8. razred,Beograd 2005, str. 94.
15 Kosta Nikolić, Nikola Žutić, Momčilo Pavlović, Zorica Špadijer, Istorija za 3. i 4. razred srednjih škola,Beograd 2003, str. 76.
16 Suzana Rajić i dr., nav. delo, str. 152–153.
17 Isto.
18 Isto.
19 Opširnije o toj temi: Dubravka Stojanović, Srbija i demokratija. Ogled o »zlatnom dobu srpske demokratije«,Beograd 2003.
20 O istoriji ideje o protivniku kao neprijatelju videti: Latinka Perović, Između anarhije i autokratije. Srpsko društvo na prelomima vekova, Beograd 2006.
21 Karl Poper, Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji,Beograd 1998.
22 Nikola Gaćeša, Lj. Mladenović-Maksimović, Dušan Maksimović, Istorija za osmi razred, Beograd 1993, str. 156.
23 O srpskom etno-mitu: Ivan Čolović, Politika simbola, Beograd 1997, str. 13–29.
24 Boško Vlahović, Bogoljub Mihailović, Priroda i društvo za 3. razred osnovne škole,Beograd 1997.
25 Christina Koulouri, Clio in the Balkans, The politics of History Education, Thessaloniki 2002.
26 Opširnije: Christina Koulouri, Teaching the History of Southeastern Europe,Thessaloniki 2001.
27 Detalje o tome videti u: Dubravka Stojanović, »Udžbenici istorije kao ogledalo vremena«.
28 Suzana Rajić, Kosta Nikolić, Nebojša Jovanović, Istorija za 8. razred,str. 94.
29 Opširnije u: Dubravka Stojanović, »Udžbenici istorije kao ogledalo vremena«, str. 92–93.
30 Boško Vlahović, nav. delo, str. 17.
31 Isto.
32 Nikola Gaćeša, nav. delo, str. 172.
33 Kosta Nikolić, Nikola Žutić, Momčilo Pavlović, Zorica Špadijer, Istorija za 3. i 4. razred gimnazije, str. 76.
34 Spomenik borcima balkanskih ratova i prvog svetskog rata; spomenik vojnicima palim u Cerskoj bici 1915; spomenik na Kadinjači; spomenik palima u Prvom i Drugom svetskom ratu; spomenik palima u Kosovskoj bici; spomenik palom heroju Stevanu Filipoviću; spomenik streljanim učenicima u Kragujevcu; spomenik u Jasenovcu; Pobednik; spomenik srpskoj pobedi u Prvom svetskom ratu; spomenik žrtvama fašizma.
35 Boško Vlahović, Bogoljub Mihailović, Priroda i društvo,str. 56.
36 Kosta Nikolić i dr., Istorija za 3. i 4. razred gimnazije, str. 82.

	Milićević