Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Kada je srce na mestu i sve ostalo nam pristojno funkcioniše, ne razmišljamo o zdravlju, ono se podrazumeva. Ipak, po rečima filozofa, ono što se podrazumeva još uvek se ne razumeva i oni oprezniji vode računa ne samo o zdravlju dok ga još imaju, već i o zdravstvenom osiguranju dok im još nije potrebno. Mada ljubav može imati veze sa zdravljem, nema direktne veze sa zdravstvenim osiguranjem. Ljubav može imati veze i sa brakom (ako je on iz ljubavi), ali ni brak nema nikakve direktne i logične veze sa zdravstvenim sistemom. Na kraju, nije baš logično da zdravstvo leči od ljubavi.
Međutim, jednu takvu (anti)ljubavnu priču, naslovljenu Dok nas račun za medicinske usluge ne rastavi, ispričao je kolumnista Njujork tajmsa Nikolas Kristof. Priča ostavlja gorak ukus američkog zdravstvenog sistema u fazi reforme, koju, još od kampanje T. Ruzvelta iz 1912, pokušavaju da sprovedu predsednici koji su posedovali izraženiju empatiju za narodno zdravlje. Njima se konstantno protive republikanci koji, kažu, drže do – porodičnih vrednosti i najpoznatijeg američkog brenda, »slobode izbora«.

Kada je prošle godine supružniku Kristofljeve prijateljice postavljena dijagnoza o početku Alchajmerove bolesti, posle, ispostaviće se, rutinskog većanja komisije, socijalni radnik joj je rekao: »Možda bi trebalo da se razvedete«. Žena je bila u šoku – nisu joj potrebni bračni saveti u srećnom braku već medicinska pomoć suprugu i čoveku koga voli.
»Kako? Kako da se razvedem, kada ga volim?« Odgovor se nalazio u drugom pitanju: »Zašto?«
Objašnjeno joj je. Ono što je za nju bila novost, oni su već puno puta videli: njenom suprugu će biti potrebna doživotna medicinska nega koju ne može podneti porodični budžet porodice koja pripada američkoj srednjoj klasi. To bi ih oboje odvelo u bankrotstvo. Ukoliko se razvedu, izbeći će astronomske račune jer će on steći pravo na medicinsku negu namenjenu najsiromašnijim građanima (tzv. Medicaid), a deo koji po brakorazvodnoj parnici pripadne njoj (što veći, to bolje) će sačuvati. Ipak, treba da budu oprezni jer državna služba zna za razvode koji su »medicinski motivisani«.
Teška srca i koliko-toliko hladne glave, raskinuli su srećan brak ne zbog »nesavladivih razlika« (po definiciji »normalnog razvoda«) već zbog medicinskih računa. Žive i dalje zajedno, strepeći da će njihova vanbračna ljubavna veza – pred sistemom, ljubavna afera i prevara – biti razotkrivena. Od dušebrižnika koji propovedaju »porodične vrednosti« i »američku slobodu izbora« a sve to: uvođenjem prakse tzv. medicinskih razvoda, dovođenjem građana do »medicinskih bankrota« (po nekim podacima, oni čine 62% ukupnih bankrotstava u SAD) i ukalkulišući u onu »slobodu« 18.000 smrtnih slučajeva godišnje koji su uzrokovani nedostatkom ikakvog ili adekvatnog osiguranja (neki kažu čak 45.000! – videti dalje). Republikanci, u stvari, brane »slobodu« zdravstvenog izbora imućnih, koji su povezani sa farmaceutskim lobijima, a ne i onih 15% građana koji nemaju slobodu korišćenja ikakvog i 8% koji imaju neadekvatno, dok porodične vrednosti brane statistikom po kojoj je procenat razvedenih brakova, kao i abortusa, daleko veći u američkim državama koje su tradicionalno republikanske.

Na tržištu je još jedan film Majkla Mura u kojem daje slučaj udovca koji i posle smrti supruge plaća njeno osiguranje – kukavičje jaje koje joj je, bez njene saglasnosti, podmetnula kompanija za koju je radila. Nije ironija samo to što neko može biti eksploatisan čak i posle smrti (slučajevi su kolokvijalno nazvani »osiguranje mrtvog seljaka«), već što se to radi na ime zdravstvenog osiguranja. Previše brige o životu posle smrti, premalo o ovom.
Dok je u tragičnoj sudbini Romea i Julije rivalstvo porodica igralo odlučujuću ulogu, danas »prst sudbine« može biti zdravstveno osiguranje koje prepisuje zdravlje protiv ljubavi i srećnoga braka. Kada zdravstveni sistem leči od ljubavi i braka nešto nije u redu. Biće da je sistem. Mnogi misle da u ovom sadašnjem postoji »sistemska greška« koja i najveće idealiste primorava da biraju između vernosti ozvaničene brakom koja će voljenu osobu odvesti u smrt i razvoda sa zdravstvenim predumišljajem. Oni koji su za reformu kažu da je Americi potrebna »Druga povelja prava« jer »istinska sloboda pojedinca ne postoji bez ekonomske sigurnosti i nezavisnosti«.
Stranac ne može imati pravi doživljaj i iskustvo američkog (ne)osiguranika u borbi sa sistemom. On, mada uljez, čak može imati i bolju sudbinu i iznenađujuće pozitivno iskustvo. Može se desiti da ušetate u neku gradsku bolnicu sa zdravstvenim problemom »osrednjeg ranga« i dobijete račun od svega $15 po pregledu, pa i $0 u nekim slučajevima. Ne uzimajući u obzir ona slavna odeljenja za hitne slučajeve na koje se republikanci stalno pozivaju kada kažu da u SAD svi mogu biti zbrinuti – kao da su bolesni stalno na ivici smrti, da je bolest konstantno u akutnoj fazi a ljudi u predinfarktnom.

Očigledno je da je američki zdravstveni sistem pačvork, konfuzija u kojoj čovek može imati različita iskustva, te i ona pozitivna. U tome i jeste stvar. Sistem zdravstvenog osiguranja ne bi trebalo da se ljudskim životima poigrava kao antička boginja sudbine, već da bude gotovo matematički definisan. Ničiji život ne bi trebalo da zavisi od raspoloženja sistema niti, npr., nečije alergije na »socijalizam«. Kao i svaka, i ta je za lečenje jer je simptom bolesnog republikanskog kompleksa, namerne političke prevare i masovnog neznanja. Trezveni komentatori priču svode na njenu suštinu: zdravstveno osiguranje i treba da bude socijalna zaštita a ne privilegija, što ne znači da Amerika treba da postane Kuba, već možda Kanada ili neka zapadnoevropska država.
Drugi Tajmsov kolumnista, Rodžer Koen, upoređuje dva Zapada i objašnjava kako se u Evropi na zdravstveno osiguranje gleda kao na socijalno pravo i »moralnu obavezu«

robe koju inače nosi običan, srednje platežan građanin.
Neće sveobuhvatni sistem zdravstvene zaštite Ameriku napraviti manje Amerikom, kaže Koen – da dodamo, čak ni socijalističkom Amerikom – jer individualizam je snažniji kada obitava u zdravom telu. Međutim, danas se u Americi iza parole o »individualizmu« kriju ogromne »individualne koristi« političara i interesi velikih kompanija i, kolateralno, razvode srećni brakovi i gube ljudski životi.
Uostalom, trebalo bi da zakonodavac isproba »konfekcijsko osiguranje« prosečnog građanina. Iako pametan uči iz vlastitog a mudar iz tuđeg iskustva, političari koji se protive reformi trebalo bi da sami iskuse kako je biti zdravstveno ne(o)siguran. Kristof predlaže da se članovi Kongresa podvrgnu sistemu koji brane – petnaestak posto neosiguranih i 8% neadekvatno osiguranih kongresmena možda donese drugačiju odluku.

Nedavno je neko ispričao priču o Njujorčaninu, osamdesetjednogodišnjem samcu, čije šestoro dece živi rasuto na raznim stranama američkog prostranstva i koji posle pet godina od smrti supruge žali. On kaže: »Kada ljudi čuju da sam izgubio suprugu, svi pitaju isto: ‘Koliko dugo ste bili u braku?’ Kada im kažem 52 godine, kažu: ‘Zar to nije predivno!’ Ja im kažem da nije. Tek sam počeo da je upoznajem«. Ljubav se živi i post festum.
Jednostavna ljudska priča, bez viška aktera. Samo dvoje ljudi, nema bračnog trougla sa nekakvom državnom ustanovom ili sistemom koji bi zakomplikovali ono od čega samo dvoje može da komponuje simfoniju. Neki koji su iskreno rekli ono: »I u dobru i u zlu, dok nas smrt ne rastavi«. Pre toga, čoveka obično snađe neka bolest, ali ona takve još više zbliži (jer to je ono »i u zlu«), a ne vodi razvodu.
Nasuprot tome, američki nereformisani sistem, prisilom na razvod, »reformiše«, a ne reafirmiše instituciju braka. Dok se, s jedne strane, zbog zelene karte sklapaju mnogi fiktivni brakovi, zbog ovakvog sistema neki zdravi završavaju fiktivnim razvodom. Jedni se sklapaju, drugi razvode zbog računa. Poruka je bila »U zdravom telu zdrav duh«, ne dug koji se doživotno, čak posmrtno ili razvodom otplaćuje.
Reforma američkog zdravstvenog sistema ujedno će reformisati i američki brak i ljudima dozvoliti da u njemu ostanu »dok ih smrt ne rastavi«, a ne bolest i njena cena. Za tango je potrebno dvoje, a ne troje.