Čitajući bezmalo punu deceniju štampane medije primećujem da nam pored ustajalog đubreta koji se forsira po redovnim rubrikama, još veće đubre donosi većina kolumnista ili novinari mišljenja, kako oni vole sebe da zovu.
Svako štampano izdanje od dnevnih/nedeljnih/mesečnih novina, magazina, pamfleta, biltena, revija sve do virtuelnih iliti samo elektronskih izdanja, prepuna su kolumnista i njihovih »hate« kolumni i dokaz za hijerarhiju loših vesti (osim očiglednosti) naspram dobrih/afirmativnih se ogleda i u sitnici kao što je retko ažuriranje rubrike (prosečno jednom u pet dana) na Blicu »dobre vesti«, iako se sa tim ne slaže istraživanje »Medija suport i fonda Ecotopia« objavljeno u istoimenoj rubrici.
To više nije oblikovanje javnosti, a nikada nije ni bilo, u cilju boljeg sutra, možda širenje

se ispoštuje, jer tekst ide po veličini a ne sadržini.
Nažalost svi smo izloženi kontaminiranim informacijama, kao porodica Kiri radijaciji, svi smo žrtve širenja mržnje (ratovi medija devedesetih koji su se preneli sve do sada) i netrpeljivosti prema nekom drugom. Uzmimo za primer nekadašnje sirove slučajeve: Radikalska reč i Velika Srbija naspram Glasa Valjeva i Srpske reči, danas imamo Dveri srpske naspram Peščanika, Nova srpska politička misao naspram E-novina, Kurir, Press, Pečat naspram Blica, Danasa i Vremena. Podeljeni smo po svakom mogućem pitanju, ali ne kao civilizovani ljudi da se ne slažemo mišljenjem, već se ne slažemo iz osnova i to ide do krvi, ne slažemo se da nam homoseksualac bude komšija, ili da nam musliman prodaje mleko, Hrvat bude u blizini a Tulužanin uopšte i da postoji.
Srbija zajedno sa većinom svojih medija/novinara/kolumnista je izvor mržnje, sujete i bola. Poražavajući problem je cenzura, autocenzura, čak i na komentarima o dotičnim kolumnama po raznim on-line izdanjima.
Prema istraživanju NUNS-a na pitanje »koje biste zanimanje birali?« ubedljivo na dnu liste traženosti je novinarstvo. Paradoksalno, ipak ih ima previše, što dokazuje da nam uopšte i ne trebaju. Dalje stoji u tom istraživanju i da je visoko ispolitizovano i visoko cenzurisano što se i dokazalo novim Dinkićevim zakonom o javnom informisanju. Cela istorija srpskog novinarstva je prožeta prevratima i ubijanjem neistomišljenika čiji koreni sežu do političkih ubistava (Karađorđa 1817, M. Obrenovića 1868, A. Obrenovića 1903, A. Karađorđevića 1934, Stambolića 2000, pa Đinđića 2003). To je ujedno i dokaz da nama i ne treba država u svakom njenom pojmu – granice, narod i vlast, a samim tim i mediji, jer oni su ogledalo društva i stanja u kojem živimo.
Najzanimljivija mi je paralela da su prve srpske novine izlazile u Beču, jer u Srbiji je tada bila Turska, a pri tom su ih izdavali grčki Cincari dok nasuprot tome u Americi Džozef Pulicer dobija na sudu tadašnjeg predsednika Teodora Ruzvelta pod optužbom da ga je Pulicer klevetao u svojim tekstovima. Sve dok se to ne desi na prostoru Srbije (a već kasnimo tačno 100 godina, sve je manje prostora, što zakonskog okvira, što teritorije) da neće biti ničeg drugog u domaćim tekstovima osim političkog i kvaziintelektualnog onanisanja, pa do ubistva neistomišljenika (Dade Vujasinović, Milana Pantića, Slavka Ćuruvije, Dušana Ivanovića).

	Đorđe Štefan