Ne zadugo, tek da dočekaju skromni dvodecenijski jubilej rušenja Berlinskog zida, simbolički shvaćenog kao "poslednjeg kamena na kamenu" komunističke pošasti, "radosna vest" evanđeoski intoniranog trijumfa liberalne demokratije i tržišne ekonomije koje je Frensis Fukujama objavio u svom "antimarksističkom jevanđelju" Kraj istorije i poslednji čovek - doživela je kolosalni kolaps (deja vu) svetskom finansijskom krizom solidnih razmera.
Tek toliko da se ta "endemistička" (ende-mistička) ideja kraja realno nasuče na logiku stvari kapitalističkih proizvodnih odnosa. R-N-R.
Doduše, ideja kraja istorije u kasnijem diskursu i problematizaciji konsenzusom i autora i osporavatelja protumačena je kao jedna od mnogih do sada, ovih ili onih istorijskih koncepcija koje su zamenjivane novim (Hrist, Kolumbo, Kopernik), međutim, Fukujamino zlo je u tome što je tu ideju hipostazirao, ovekovečio i učinio je krajnjom i konačnom, apsolutnom, kao i ideju "poslednjeg čoveka" koji je pripadao kraju te istorije (u vezi sa ovim poslednjim, istini za volju, plagirajući Ničeovog Natčoveka pretpostavljao je dalju evolucionu transformaciju biogenetičkim inženjeringom a u koju svrhu se već sada koriste medikamenti kao prozak i retalin u regulaciji psiho-motornih i organskih dispozicija).
Jedinu ogradu i parentezu toj svojoj ideaciji Fukujama je ostavio u slučaju da društvene zajednice primitivnih država socijalno nejednakog razvoja ponovo zapadnu u recidiv teokratije i vojnih diktatura.
A u kojoj se konstelaciji sada nalazimo mi zajedno sa globalnom svetskom situacijom.
Prononsiran i najistaknutiji osporavatelj osporavanog Marksa i marksizma (ne treba smetnuti s uma da je to osporavanje izvršeno na jednom promašenom modelu sovjetske prakse), svojom konstatacijom da "još nikada, u istoriji zemlje i čovečanstva, nije toliki broj ljudi trpeo nasilje, nejednakost, diskriminaciju, glad, a time i ekonomsko ugnjetavanje", Žak Derida nalazi put da stavljajući u drugi plan mladohegelijanskog filozofa (levog Hegelovog krila) Karla Marksa za račun zrele Marksove usmerenosti na socio-ekonomsku problematiku preobražaja društva, tj. naučni socijalizam, inauguriše i uspostavlja pojam Marksove sablasti - AVETI, BAUKA, Gespensta, DUHA u šekspirovsko-hamletovskom smislu, kao i uvodnoj rečenici Komunističkog manifesta.
U toj konstelaciji Fukujama-Derida (širi diskurs uključuje pojmove dekonstrukcije, Sosirovo izvorište, endemiste, katastrofičare i apokaliptičare, postmoderniste Žan-Fransoa Liotara, strukturalistički marksizam Luja Altisera i dr.), nas momentalno interesuju četiri stuba (da parafraziramo Zmaj-Jovu "điha, điha, na sve četir' krute") našeg egzistentnog fatuma u koordinatama vremena - jučer, danas, sutra - prve dekade XXI stoleća. Amerika kao moderno/modernističko društvo naučno-tehničke i tehnološke provenijencije. Svetska žandarmerija.
Rusija neokapitalistička, teokratsko-caristička, usmerena ka modernizaciji (sablasti Petra Velikog). Kompleks imperijalnog.
Kina "socijalistička tržišna država".
Evropska unija (možda Klintonov model "trećeg puta" izrečen u Firenci krajem milenijuma - "tehnološki i privredni napredak + socijalna pravda".

	Jelašin Sinovec