Hajka je oblik organizovanog lova u kojem veliki broj ljudi, uz pomoć životinja, buke, isteruje divljač i ubijaju je. To je oblik sporta, nikad nije potreba. Često se dešava da u hajci nastrada i neko od lovaca. Sam postane ulov. U hajci samo psi tragači prate tragove. Lovci samo nišane i pucaju. Na promociji knjige Hajka novinarka Gordana Logar je pokrenula pitanje da li novinar treba ili ne da prenese saopštenje političara ili stranke ukoliko se sa njim vrednosno ne slaže. Ona smatra da je to profesionalna obaveza. Saša Gajin, pravnik, rekao je da po njegovom mišljenju novinar mora jasno da iznese svoj stav, bilo postavljajući pitanja, bilo dajući komentar izjave. Svi znamo da su oni koji su najviše kritikovali Zorana Đinđića i rad njegove vlade, došavši na vlast napravili još goru situaciju u zemlji, ne samo ponavljanjem njegovih grešaka za koje su ga opravdano ili neopravdano kritikovali, već su ih uzdigli do apsurda. Ako krenemo od Biblije, zadatak koji je »Bog« dao Adamu (čoveku) je da spozna razliku između zla i dobra, misleći verovatno da spozna dobro i zlo u sebi da bi mogao da se odredi prema svetu oko sebe, a čovek je rekao »Ja sam dobro, drugi je zlo« i počeo da, tražeći zlo oko sebe, uništava svoje vlastito stanište. Ali i samog sebe. I tako odredi drugog.
A Seren Kjerkegor piše u delu Čovek i duh: »Čime uopšte razlikujemo dobro i zlo? Može li se ova razlika zamisliti, to jest je li ona misli pristupačna? Kad mislim, ja sam u odnosu prema onome što mislim, ali baš zbog toga i ne razlikujem između dobra i zla. Misli što hoćeš, misli najapstraktniju, misli najkonkretniju od svih kategorija, ti nikad ne misliš pod odredbom dobra i zla. Ti uvek misliš relativne razlike... Misleći ja postajem beskonačan, ali ne apsolutan, jer ja iščezavam u apsolutnom. Tek kada samog sebe izaberem, postavljam samog sebe beskonačno apsolutnim, jer sam ja sam apsolutno i samo sebe sama mogu apsolutno izabrati. A ovaj apsolutni izbor mene sama jeste sloboda. Tek

kada je sama dužnost ono što je opšte, tek tada se može ostvariti etičko. To je tajna savesti, koju individualni život nosi u sebi: da je on istovremeno i individualno i opšte... Ko posmatra život etički, ne vidi u njemu opšte...«
A ovaj malo duži citat nas ujedno vraća i uvodi u problem uloge i odgovornosti političara i novinara. I gle čuda, o tome piše Maks Veber u tekstu »Politika kao poziv«, koji je, nećete verovati, preveo Zoran Đinđić. Iako moj nemački i nije baš neki, u trenutku doživim šok. Zoran Đinđić je reč die Herrschaft, što znači gospodarstvo, moć, preveo sa vladavina koja se na nemačkom kaže die Regierung. Maks Veber pojam politika svesno svodi »samo« na vođenje ili uticaj na vođenje neke političke organizacije, države, određujući državu kao »ljudsku zajednicu koja (uspešno) pretenduje na to da unutar određene teritorije (...) za sebe rezerviše monopol legitimne primene fizičke sile«. Jer, za savremenu epohu je specifično upravo to da se svim drugim organizacijama i pojedincima pravo na primenu fizičke sile pripisuje samo u onoj meri u kojoj država sa svoje strane dopušta tu primenu sile: država važi kao jedini izvor »prava« na primenu sile... Država, isto kao i političke organizacije koje joj istorijski prethode, predstavlja odnos vladavine ljudi nad ljudima oslonjen na sredstvo legitimne (a to znači: kao legitimno posmatrane) primene sile. Da bi država mogla da postoji, moraju se, dakle, ljudi kojima se vlada, priklanjati zahtevu za autoritetom koji postavljaju oni koji vladaju.... Internih opravdanja, dakle razloga za legitimnost neke vladavine – ... ima u principu tri. Kao prvo, tu je autoritet onog »večno jučerašnjeg« običaja koji poprima sakralni status na osnovu predrefleksivnog važenja i pridržavanja iz navike – »tradicionalna vladavina«..., zatim autoritet izuzetne obdarenosti (harizma)...; konačno, vladavina (obratite pažnju da je Veberov termin ipak gospodarstvo, moć), na osnovu »legalnosti«, na osnovu vere u važenje legalne odredbe i profesionalne »kompetencije«, utemeljene pomoću racionalnih procedura, dakle na osnovu pokoravanja pri izvršavanju onih dužnosti koje su u skladu sa odredbama: vladavina koju praktikuju moderni »sluga« države i svi oni nosioci moći koji su mu u tom pogledu slični. Razume se da je u stvarnosti priklanjanje uslovljeno izuzetno intenzivnim motivima straha i nade – straha od osvete magičnih sila ili moćnika, nade u onostranu ili ovostranu nagradu – kao i interesima najrazličitijih vrsta. Iako Veber u svojim delima uzdiže birokratiju zbog njenog profesionalizma, on piše: »Čast činovnika je sposobnost da ako – uprkos svojim nahođenjima – nadređena instanca insistira na naređenju koje mu se čini pogrešnim, to naređenje, na odgovornost naredbodavca, izvrši tako savesno i tačno kao da odgovara njegovom vlastitom uverenju: bez te u najvišem smislu etičke discipline i samoporicanja, raspao bi se celokupan aparat«. Veber zaključuje da su upravo činovnici koji se po svojoj prirodi odlikuju visokom činovničkom etikom loši, neodgovorni u političkom smislu reči. Ovaj tekst Maksa Vebera je jako značajan i sa velikim posledicama za ljudsko društvo u celini. Kako je na promociji knjige Hajka rekao Saša Gajin, upravo prepuštanje odgovornosti drugome vodi pojavi masovnog kršenja prava, koja dovodi do situacije u kojoj pravo više ne može da se sprovede. Pažljivo čitajući Veberov tekst »Politika kao poziv« u kojem se jasno ogledaju sve vrednosti čoveka feudalnog doba, pokoravanja, autoriteta, moći, gospodarstva, neslobode građanina, ne možemo da ne mislimo na svu tragediju kroz koju je prošao nemački narod sledeći njegov obrazac političkog delovanja. Kako reče Kjerkegor: »Misli celu istoriju: ti misliš neizbežno kretanje ideja, ali nikad ne misliš pod odredbom dobra i zla«.