Poetika mrzovolje

U svojoj novoj knjizi poezije Kad budem još mlađi, Matija Bećković u odnosu na opsesije svog naslova Kad budem mlađi iz 2007. godine, objavljenog kod „Matice srpske“, „ide još dalje u studiji ljudske gluposti: razmatra i virtuozno izlaže ruglu moralne, filozofske i političke pojmove savremenog čoveka, Srbina zatečenog na civilizacijskom raskršću“, kako piše na zadnjoj korici izdanja koje na svoju sto dvadesetu godišnjicu nedavno objavljuje „Srpska književna zadruga“. U pitanju je zaista ambiciozan K4. Kad ga prostudira, čitalac maltene sebi naprosto srdačno mora postaviti pitanja: na koje sve to gluposti pesnik upire prstom i kakvo je to civilizacijsko raskršće o kojem se ovde govori?

Dok Erazmo Roterdamski najrelevantniju kritiku ludosti svih vremena vrši dosledno, ironično, presvlačeći svog rezonera u nju – i tako u ono doba, uzgred, izbegavajući lomaču – Bećković više od pola veka kasnije sprovodi kritiku „sveopšteg trijumfa poretka i progresa“ (ponovo iz zadnje korice) uz pomoć neobičnog, ne tako jednostavno postavljenog junaka. Njegov „lirski subjekt“ ako se tako može reći je, štaviše, svojevrsna hidra koja čas nastupa kao neka vrsta ironičnog pesnika, svojevrsnog polualter ega Matije Bećkovića (pa je tako on i akademik i „Vorhol poezije“), čas kao autodeklarisani neznalica i ridikul („biću bambus beslovesni“, „Ako ima pravde/ Kucnuće moj čas/ I to uskoro/ Kad raspišu konkurs/ I krenu da traže neznalice“) koji uz pomoć znanja pesnika koji mu pripomaže iz pozadine (ne)svesno kritikuje sopstveno oduševljavanje površnim trendaštvom od anoreksije do tretmana kod raznih pedikira i sličnim majstorima tela i duše; čas je ipak nešto malo manje površan pa se razume u neoavangardnu umetnost i performanse; povremeno uz pomoć hiperbola očigledno preteruje i tako povratno rehabilituje ono što prividno kritikuje, a čas se pojavljuje naprosto kao „gnjida neopevana“, koljač i mafijaš, autodeklarisani ubica i lažov bez dubljih ubeđenja do li šićardžijskog nagona.
Mogli smo da zaključimo da u skladu sa trenutnim potrebama poeme Kad budem još mlađi, varira i obrazovni nivo junaka, pri čemu se on kad zatreba pomalo razume u religiju – npr. kada je valja povratno rehabilitovati preočiglednom hiperbolom – a povremeno je čistiji neznabožac; njegovi jezički kapaciteti pokatkad se baziraju na savremenom žargonu, a tu i tamo je u njih uključeno i poznavanje „trendi“ anglosaksonskih izraza, ali povremeno eto njegove jezičke baze i u vidu zaboravljenih – valjda još samo – bećkovićevskih lingvističkih orijentira tipa imenica „popara“. Dilemu oko verodostojnosti tako višeglavog glavnog junaka i pripovedača postavio bi, čini se, svaki iole savestan tumač ove knjige. Pošto je dotična dilema manje-više neizbežna, Bećković je na nju spremio autopoetički odgovor, između ostalog: „Napominjem čitaocu/ Da ne tumači doslovno/ Svaki red/ (...) I ne znam ko je ovo pisao/ Ja ili biohemija/ A da li ostajem i pri ovome/ Pokazaće stranice koje će uslediti.“ Drugim rečima, ukoliko se iko bude pitao šta kazivač govori čistijim diskursom istine, gde ga upotpunjuje ironijom ili hiperbolom, a gde parodira ili satiriše, gde se iskreno samosažaljeva, gde je on alazon a gde erazmovski ajron isl, odgovor bi trebalo da bude otprilike da se ova poezija jednostavno ne može (pro)tumačiti. Svakako bolje zvuči od odgovora da je ova poezija, sa u tom smislu odveć fleksibilnim kazivačem, strukturno proizvoljna, zar ne? Zašto bi se inače dotična autopoetička napomena prostirala na pune dve stranice knjige? Mogu takve natuknice da budu i znatno kraće, u vidu jednorečenične naznake ispred samog teksta, kako to obično rade Anglosaksonci, a što ima funkciju i potencijalnog pravnog leka za slučaj da se neko prepozna isl.

Ali, umesto toga, Bećković ili pripovedač i glavni junak njegove poeme sprema dugačak odgovor verovatno zato što se čitalac često mora pitati kakav kritički tretman u kom trenutku trpi koji opisani predmet, i trpi li ga uopšte. U skladu sa nepreciznošću koju ta ograda „omogućuje“, pod „sveopštim trijumfom poretka i progresa“ podrazumevaju se ne samo njihove površne nuspojave – npr- nekritičko trendaštvo u usvajanju brendova, saveta i raznih podataka iz magazina za lepotu i zdraviji život, raznih kratkotrajnih medijskih ikona... – nego i informacionost kao duh vremena (dakle ne kao trend), a kakvu najznačajniji savremeni svetski pisci (Džonatan Frenzen, Daglas Kopland, Viktor Uelbek, Viktor Peljevin, pokojni Roberto Bolanjo...), sve sa njenim informacionim mogućnostima i aporijama, tretiraju kao vrednu tretmana, dok je ovdašnja književnost u tom smislu spoznajno po pravilu dobacila do avangardnih i postmodernističkih socijalno-poetičkih opsesija. Ali takva retrogradnost je još i najbolji mogući slučaj imamo li u vidu da se ovde jedan značajan nacionalni pesnik neujednačeno – u skladu sa proizvoljnom koncipiranošću svog kazivača – i nesistematično sprda ne samo poretku znakova ovog doba, posebno sveopštem služenju internetom i mobilnim telefonom (kao da piše ljut što na primer ne ume da ih uključi), nego sopstveno nesnalaženje u savremenom svetu prostire i ka političkoj orijentaciji prema Evropskoj Uniji, globalizaciji, multikulturalizmu, s posebnim osvrtom na nemogućnost ljubavi u takvom savremenom svetu, („Dvoje na različitim jezicima/ Lakše će se zavoleti/ I lakše podneti neizbežni poraz“), ali i akcijama emancipovanja manjina, kakve u ovoj knjizi dobijaju sarkastičan odgovor: „Sve Rome ispod zvezdanog svoda/ Preseliću u hotele s pet zvezdica/ HYATT/ SHERATON/ MARRIOTT“). Po sličnom principu, predmetu kritike u domenu jezika ne podvrgava se samo ono što je površno – žargon uključujući i preterano korištenje anglicizama – nego i služenje engleskim jezikom kao lingua francom, koji postaje predmet kritike i u „ozbiljnom“ delu knjige, posveti. Tako u rečnik nehotimično mnogostranog („multipraktik“) lirskog subjekta/kazivača i njegove (ne)svesne kritike, spadaju ne samo kemp (kao termin o kojem je Suzan Zontag ozbiljno pisala još 1964. godine) i različiti vidovi neoavangarde, nego i „časovnik Salvadora Dalija“ i ničeovska Volja za moć. Da je pesnik želeo da njegova kritika „sveopšteg trijumfa poretka i progresa“, u stvari prelaza 20. u 21. vek iz pozicije prelaza 20. u 19. bude sistematičnija, verovatno bi ne samo doslednije koncipirao svog junaka nego i proučio znameni, na primer, ovog stoleća i sistematičnije se okomio na njih.