Izdanja posvećena antifašističkoj narodnooslobodilačkoj borbi u Srbiji, kao nekadašnjem sastavnom delu jugoslovenske zajednice, u sadašnjem su vremenu retka, sporadična, prepuštena inicijativi pojedinaca i udruženja građana. To je slučaj i sa „Zbornikom radova Antifašizam – juče i danas“, koji je svetlost dana ugledao agilnošću Gradske organizacije Saveza antifašista Srbije u Novom Sadu. Ono što jeste pohvalno, kako za same izdavače, još više je za Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine, koji je ovu publikaciju finansijski pomogao i time pokazao da u zemlji Srbiji i pokrajini Vojvodini nije usahla svaka nada da se nanovo podseti na svetle trenutke borbe protiv najvećeg zla u istoriji sveta – fašizma i nacional-socijalizma, gde su srpski narod, zajedno sa ostalim narodima i narodnostima tadašnje Jugoslavije, dali svoj veliki doprinos, koji, na žalost, više cene istoričari u drugim zemljama, nego mi sami. Zato je ovaj Zbornik dragocen, u 17 autorskih priloga, ispituju se i objašnjavaju kako pojave i događaji vezani za sam antifašistički rat u Srbiji (Jugoslaviji) od 1941-45. godine, ali i daju određena tumačenja tih dešavanja, posebno o karakteru toga rata, o kolaboraciji četnika i drugih političkih, ekonomskih i intelektualnih grupacija društva toga perioda, daju se tumačenja vezana za savremene tendencije uspostava kontinuiteta sa poraženim snagama u II svetskom ratu. I, to jeste, po nama, najjača strana ovoga Zbornika. Ponekad suptilno, ponekad vrlo otvoreno, ukazuje se na jednu poražavajuću tendenciju – u današnjoj Srbiji, a tačno 67 godina posle pobedonosne bitke protiv snaga fašizma i njihovih kvinsliških pomagača, značajan deo političke elite nanovo odlazi u šumu, ali u pogrešan deo – u četnike! Time se ne samo vrši očigledan istorijski falsifikat, a već smo bili prisutni događajima u poslednje vreme kada visoki funkcioner (socijal)demokratske stranke, rašljari za ostacima „komandanta kraljevske vojske u otadžbini“, zakonski su izjednačena prava četnika i partizana, falsifikuju se nastavni planovi za period XX. veka, zapišavaju se i uništavaju groblja partizana i oslobodilaca iz II svetskog rata, kanonizuju se sveštenici-koljači, buja izdavačka delatnost tipa: “Protokoli sionskih mudraca”, “Jevrejska zavera”, “Zašto se divim Adolfu Hitleru”, “Srpski narod u kandžama Jevreja”, “Zašto mrzim Jevreje”, glorifikuje se uloga i vaspostavlja se na rang Svetog Save, vladika Nikolaj (Velimirović), koji je ovako zborio: “Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam...”. Verovatno ćemo progledati uz seriju o Ravnoj Gori, kao što je to bilo na način serije ”Montevideo,....”, u kojoj se nakon sedamdeset godina promeni boja dresova, da bi bila u skladu sa današnjim državnim simbolima? Zašto smo sve ovo naveli? Da se bar na trenutak prisetimo toga da smo na korak od provalije – ko svoju istoriju uneređuje, ona mu se sveti – ponavljanjem! A, zar nismo toga bolno svesni, zar nije to bio jedan od okidača i ratova iz 90-ih godina XX veka? Ili, koji su to razlozi, ako ne lične i neke druge prirode, da se Srbija odrekne svoje skupo plaćene antifašističke pobede i pozicije unutar demokratskih i aintifašističkih zemalja ? Da li cela zemlja treba da bude žrtva individualnih frustracija, kompleksa i interesa, gde se napadom na komunistički karakter antifašističke borbe osporava i sam antifašizam? Da li se toliko sme falsifikovati politički portret jedne pogubne opcije, kvinsliške po svome ukupnom učinku, da svi moramo lagati, biti poniženi i shvatiti da su u novim, tzv. „vremenima razvijene demokratije“, istine novih ideoloških komesara one u koje se veruje, tipa – „veruje se nama, a ne svojim očima“. Postavili smo već pitanje, koliki je strah određenih struktura vlasti posle 2000. godine, od „pesme mrtvih proletera“, kada pojedinci sa toliko laži, bezočnosti i falsifikata osporavaju ono što se osporiti ne može! Ili je u tome baš problem? Kako uspostaviti sebe i svoju veličinu, kako privatizovati i sebi odlomiti tranzicioni kolač, ako se ne dovede sve u pitanje? Odnosno, bar ono što je najhumanije u toj antifašističkoj pobedi – borba protiv mraka, za čoveka, za slobodan svet, bez granica, slobodan izbor, što je i dan-danas osnov na kojem se gradi najveća moderna vavilonska kula ovoga sveta – Evropska unija, koja je to sve ugradila u svoje temelje? Puno je pitanja, a odgovori su jasni – rušenjem moralnih osnova antifašističke borbe stvara se plodno tle za retrogradne ideje, ali i za sveprisutnu pljačku onoga što je preostalo. Zato, ovakve knjige bude nadu, dajući kristalno jasne odgovore, bez kalkulisanja, jer sa modernim pojavama fašizma toga ne sme biti! Što se pre nosioci političkih mandata u državi trgnu, biće bolje za sve. Neka im i ova knjiga bude u tome pomoć. Mladim ljudima koji pristižu u javnu arenu, takođe.
Veoma snažno preporučujemo ovu knjigu svim kategorijama čitalačke publike.