Između raspada društva i nastajućeg moderniteta*

Našim svetom sve više dominira sila, ali je i sve veća briga i o moralnim izborima koji sada imaju centralno mesto u politici. Tokom nekoliko decenija, pošto se istrošila konzervativna sociologija koja je u društvu videla jedan sistem sposoban da reguliše svoje funkcije i prilagodi one koji u njemu žive potrebama sistema, bili smo opsednuti mišlju koja je svodila sve aspekte društvenog života na odbranu i reprodukciju dominacije. Taj kritički pristup proizveo je mnogo veoma kvalitetnih dela, ali je neizbežno nestao u spirali autodestrukcije: zar sama kritička misao ne doprinosi trijumfu dominacije čiju zastrašujuću moć dokazuje, a koja je u potpunoj suprotnosti sa slabošću njenih suparnika? Iskreno govoreći, od početka novog veka opala je i popularnost ovakvog razmišljanja, ali je ostala veoma velika, oslanjajući se na protivljenje nasilju i samovolji. Neoliberalno mišljenje koje zauzima kontrastav i želi da predstavlja učenje "racionalnih izbora", predlaže jedan empirijski hedonizam koji ima tu prednost da nije u suprotnosti s našim željama, ali ne donosi nikakvu garanciju slobode izbora onima pod uticajem marketinga. I ovaj hedonizam je takođe veoma udaljen od onoga što je po mom mišljenju modernitet.
Treba da u potpunosti prekinemo sa svim razmišljanjima povezanim s odbranom društvenog sistema, sposobnim da istovremeno razvijaju i nameću vrednosti, norme, oblike autoriteta, neku definiciju statusa i uloga. Zato što je modernitet sušta suprotnost autokreacije društva.

Ono kroz šta prolazimo jeste uništenje društva, odnosno društvene vizije društvenog života, svih kategorija u kojima živimo kao u nekom oklopu već duže od jednog veka. Mi posmatramo kako se oko nas ruše društva proizvodnje i socijalnih borbi čiji nam je dinamizam obezbedio nekoliko vekova napretka u odnosu na ostatak sveta. Normalno je da puno njih primećuje samo ruševine jedne tako velelepne građevine. Lično stalno insistiram na povratku nasilja i rata, a podvukao sam trijumf tržišta nad radom i stvaranjem. Ali, nasuprot ovim crnim oblacima koji zauzimaju veći deo našeg neba, takođe primećujem sve sjajnije prisustvo jednog moderniteta čiji se principi (verovanje u razum i priznavanje univerzalnih prava pojedinaca) potvrđuju na ruševinama društvenih sistema.
Našu istoriju više ne definiše njen smisao ili eventualni krajnji cilj; još manje to čine duh vremena ili naroda, nego sukobi prirodnih sila - sila tržišta, rata i katastrofi, s modernitetom, subjektom.....
Kada je reč o ideji moderniteta, ona predstavlja, osim delovanja društva na sebe i izvore prava, prisustvo univerzalnog u socijalnom. Dopadljivo je što sadržaj ideje moderniteta ovako prikazan podseća na filozofiju prosvećenosti, pošto je ona, preko svojih i političkih i intelektualnih manifestacija, ispunjena jednakim poverenjem u to da sami sebe stvaramo, zahvaljujući prevazilaženju društvenih okova koji sprečavaju priznavanje univerzalizma prava i razuma....
Modernitet je dugo vremena bio nošen idejom društva; danas se on više ne može razvijati ako je se ne otarasi, čak suprotstavljajući joj se, i dočepavši se subjekta - koji se sve direktnije suprotstavlja ideji društva.
Ruševina društva ima, podjednako i pozitivne i negativne aspekte. Desocijalizacija vodi uništavanju društvenih veza, samoći, krizi identiteta, kao što sam rekao, ali istovremeno oslobađa od pripadnosti i nametnutih pravila. Ali, modernitet ne samo da nije oslabio već je postao jedina snaga otpora svim vrstama nasilja, i na njemu je sada da ponovo sagradi institucije koje više neće biti na usluzi društvu (prekrštenom u "opšti interes" ili "zajedničko dobro") već kreativnoj slobodi svakog pojedinca.
Ali, prelazeći iz jednog perioda u drugi, krize tržišta.

Efikasan i brutalan, zapadni način modernizacije je osvojio svet u ime društva. Ali, počeo je da gubi snagu kada su se potlačeni pobunili protiv svojih gospodara. Radnički pokret, pre svih, zatim pokreti nacio- nalnih oslobođenja, feministički i ekološki pokret - koji su međusobno čvrsto povezani - načeli su totalnu dominaciju rukovodeće elite, sačinjenu od vlasnika koji su Evropljani, punoletni i muškog pola.
Radnici (zaposleni), kolonizovani narodi, žene i razne manjine stvorili su onda sebi jednu subjektivnost. A, postalo je nemoguće zadovoljiti se oplakivanjem zbog eksploatacije toliko potlačenih kategorija, kao da one mogu biti samo žrtve... jednakosti, slobode i pravde. Slična priča je kod kolonizovanih i potlačenih naroda stvorila pokrete za nacionalno oslobođenje... Takvo pozivanje na ono što možemo nazvati pravo na subjektivnost odjeknulo je još više zato što je evropski način modernizacije zasnovan na izgradnji društva upadao u krizu, a kolektivizam je tonuo u mrak...
Svojim liberalnim oblikom društveni život se svodi na jedno nere-gulisano tržište: opšte je guranje i grabež da bi se prisvojio neki proizvod, što se objašnjava kao dobar posao. Ta sveprisutna konkurencija hrani interesne grupe i korporacije koje se više ne osvrću na opšti interes. Okidač zapadne modernizacije tako se opušta - uz pristanak i aplauze većine, jer to opuštanje ograničava svemoć rukovodeće elite. Međutim, cena je rastuća nemoć da se prihvate tereti, rizici i nade koje pothranjuju investicije, proizvodnja i rad.
Uzdizanje potlačenih snizilo je nivo tenzija u zapadnom društvu, ali je smanjenje praćeno takođe padom dugoročnih investicija i proje-kata, onoga što sociolozi nazivaju "model različitog nagrađivanja", koji je zamenjen željom za momentalnim učešćem, koja se stalno uvećava....
Ovo nas navodi da postavimo osnovno pitanje: da li je moguć neki novi model modernizacije? Da li se u našim opuštenim društvima može pojaviti novi dinamizam? On se ne može stvoriti nametanjem novih unutrašnjih tenzija zato što našom istorijom, već vek i po, dominiraju urušavanje dominacija i slabljenje tenzija. Dakle, treba da se uputimo na suprotnu stranu....
Odgovor je individualizam. Tačno je da taj pojam bije loš glas... Ali, mi tražimo drugi odgovor: da li postoji neka vrsta individua-lizma koji može da zameni želju za osvajanjem i stvaranjem jakih unu-trašnjih tenzija koje su svoju efikasnost pokazale u evropskom modelu modernizacije? ...
Već smo spomenuli pokret oslobođenja uz čiju su pomoć potlačeni, odbacujući pokornost, sebi dali subjektivnost, i potvrdili se kao zakonita (pravna) bića koja odbacuju nepravdu, nejednakost i poniženje. Zašto ne tražiti na teorijskom nivou neki odgovor koji bi dao celokupni smisao pokretima za oslobođenje, pokretima radničke klase, kolonizovanih naroda, žena i raznih manjina, uz isticanje da u ovom svetu, koji više ne može da se zasniva na osvajanju i upravljanju najjačim tenzijama, ispitivanje sebe i naš otpor bezličnim silama mogu da nam omoguće da sačuvamo svoju slobodu.
Ovaj oblik otpora u sebi sadrži isticanje sebe ne samo kao društvenog aktera već i kao ličnog subjekta. Uništenje ideje društva može nas spasiti od neke katastrofe samo ako vodi u stvaranje ideje subjekta, potragu za nekom akcijom koja ne zahteva ni profit, ni moć, ni slavu, ali koja se zalaže za dostojanstvo svakog Ijudskog bića i poštovanje koje ono zaslužuje.
Osvrnimo se sada na razloge propasti pojma društva. Centralna tačka rasprave jeste da se sazna da li se pojedinac formira postajući građanin ili, naprotiv, odbacujući norme, statuse i uloge koje autoriteti i "agencije (predstavnici) socijalizacije", kao što su škola i porodica, ne uspevaju više da učine prihvatljivim. Prva ideja je bila u samom središtu izgradnje naših društava demokratskog tipa. Dok autoritarna, populistička ili društva zajednice pozivaju na prevazilaženje ličnih interesa u korist što je moguće kompletnijeg učešća u nekom kolektivnom biću, narodu, rasi, religioznom verovanju, jeziku ili teritoriji; veličina naših liberalnih demokratija jeste stvaranje institucija kao okruženja za nastanak slobodnih i odgovornih pojedinaca koji će voditi računa da deluju u skladu s univerzalističkim kriterijumima. Tako pristupamo ideji subjekta.

* Odlomci iz Nove paradigme, Za bolje razumevanje savremenog društva Alena  Turena, izd. Službeni glasnik. 2011.g.

Obrada redakcijska