Otkud, dakle, otpori Filozofiji palanke Radomira Konstantinovića.
Odgovor je, u isto vreme, relativno jednostavan i savršeno komplikovan. Konstantinoviću možemo prići iz nekoliko perspektiva, kroz analizu nekoliko bitnih pojmova, recimo pojam realnosti koji se u Konstantinovićevoj knjizi pojavljuje verovatno najčešće, potom tu je pojam banalnosti koji je izuzetno frekventan i najzad pojam krize ili kritike. Kritika se ne pojavljuje toliko

najpre, odvojen od bilo kakvih marksističkih struja, uprkos tome što je Konstantinović bio vatreni levičar i to ostao do kraja života. On, dakle, realnost shvata kao potpuno homogenu i nepromenljivu strukturu. Kao sinonim za realnost često se pojavljuje i pojam objekta, ili objektivne realnosti. S druge strane te realnosti, po nekom zdravorazumskom uvidu, s druge strane te objektivnosti, dakle, kao potpuno homogene, jednoobrazne, zatvorene strukture, nalazi se, naravno, nekakva subjektivnost. Dakle na samom početku knjige Konstantinović postavlja dva nezaobilazna pojma evropske filozofije koja, međutim, tumači na upravo fascinantno originalan način. S jedne strane dakle homogena realnost, sa druge strane mi kao subjekti koji tu realnost pasivno posmatramo i šta god mi kao subjekti, kao posmatrači uradili, ta realnost tvrdoglavo ostaje takvom kakva jeste. Ta tvrdnja da mi kao subjekti ništa ne možemo učiniti svemoćnoj objektivnoj realnosti, analogna je trivijalnosti po kojoj se sveukupna realnost poistovećuje, recimo, sa ovim stolom, ili ovim zidom, te znamo da ćemo se povrediti ako glavom udarimo o sto. Ali mi nismo blesavi, stojimo čvrsto sa obe noge na zemlji, i nećemo glavom udarati o sto. S obzirom da nismo glupi (a nismo ni duhovi) suzdržaćemo se od pokušaja da prođemo kroz realni, objektivni zid, te ćemo realnost da posmatramo hladno, kao što posmatramo sto ili zid, povučeni u sopstvenu privatnost. Konstantinovićeva konstrukcija, dakle, počiva na tom odnosu subjektivnosti, pasivne subjektivnosti – ne aktivne, tvoračke subjektivnosti, nego pasivne subjektivnosti – i, paradoksalno, aktivne realnosti koja je uvek tu, jednaka sebi i nepromenljiva, koja uvek deluje na način na koji uvek deluje i mi tu ne možemo ništa. Odnos nemoćne subjektivnosti i aktivne objektivnosti rađa duh banalnosti, odnosno duh palanke. Drugim rečima, duh palanke je duh banalnosti, onaj duh koji će imati bogobojažljiv odnos prema, kako to kaže Radomir Konstantinović ubitačno precizno, obogotvorenoj realnosti ili obogotvorenoj stvarnosti. Mi se kao pasivni subjekti klanjamo toj realnosti jer ta realnost jeste naš Bog. Mi njoj ne možemo ništa, ali ona može nama sve. Zato je bolje ćutati. Ne nervirati je. Odnos subjekta i objekta, onako kako je postavljen u ovoj knjizi, onako kako ga je Konstantivić opisao, jeste uzrok tim ogromnim otporima jer se, razume se, palanački duh savršeno dobro prepoznao (uprkos kuknjavi kako je tekst težak, nerazumljiv itd.). Nasuprot tom opisu, Konstantinović kaže sledeću stvar: subjekt dostojan sebe jeste onaj subjekt koji ima aktivan odnos prema realnosti. Subjekt dostojan sebe zna sebe kao aktivnog pojedinca, ako hoćete i kao aktivan kolektivitet, dakle subjekt koji realnost nastoji da promeni, ili barem da joj pruži otpor. Bez toga upadamo u banalnosti, bez toga upadamo u fašizam, jer kada se pojavi Hitler, ili kada se pojavi Milošević, tada je kasno. Tada je gotovo. Fašizam je nastao pre toga, nastao je u trenutku kada smo mi kao subjekti odustali od toga da budemo tvorački subjekti i postali pasivni palančani.
Podsetiću vas, za kraj prve intervencije, da sama reč subjekt u sebi nosi dvojstvo. Kada kažete "subject of quin Elizabeth" vi to ne prevodite, kako to rade rđavi prevodioci, "subjekt kraljice Elizabete", nego "podanik kraljice Elizabete". Subject znači i podanik i to je u redu, sub-ject je ono što je ispod, što je postavljeno ispod, što je bačeno ispod, što je podmenuto. To je podanik. Subjekt je, u ovom slučaju, predmet, podmet. Ali u isto vreme subject znači i subjekt – onaj koji je aktivan, ko je nosilac radnje, ko svoju sudbinu drži u sopstvenim rukama. Ko je suveren. U trenutku, međutim, kada subjekt nije ništa drugo nego podanik nekakvoj pretpostavljenoj, svemoćnoj, obogotvorenoj realnosti, tada padamo kao građani i tada nam preti pad u fašizam. Otud otpori ovakvo postavljenom odnosu subjekta i objekta u Filozofiji palanke.

Filozofija palanke nije u programima nijednog Univerziteta u Srbiji, to znači nijednog Filozofskog fakulteta u Srbiji. Iza toga stoje pre svega kukavičluk, jer se profesori ne usuđuju da unesu ovu knjigu u redovne programe, a potom bogami i neznanje: što reče Gojko Tešić ljudi ne znaju, nisu čitali ovu knjigu, komplikovana je, filozofska je. Ovde je, međutim, Latinka Perović primetila nešto jako bitno: opet određeni odnos prema realnosti koji nas konstituiše kao palanačke subjekte u smislu podanika. Dozvolite mi samo da vam pročitam nekoliko redova iz Filozofije palanke. U sedmom izdanju Filozofije palanke na stranici 128. Konstantinović piše sledeće. (Knjigu sam pročitao dva-tri puta, ali iz nekog razloga mi je ovaj odlomak bilo promaklo.) Dakle godine 1967-68. Konstantinović piše sledeću stvar: "Paradoks je kriza smisla, ali ne i njegovo totalno poništenje kao u čistoj besmilici. Paradoks nije čista besmislenost, on je nerazrešenost, tačka u kojoj se stiču s podjednakom snagom i smisao i besmisao približavajući se svom poistovećenju, ali uvek ostavljajući minimum razlike, onaj koji obećava identičnost smisla, ili identičnost besmisla, ali ga isto tako i opovrgava i to upravo u času kada se učini da je taj identitet najzad postignut. Paradoks je bezizlaz zahvaljući ovoj nadi u izlaz...", itd. Ovo je pisano, dakle, tih godina i nije bilo nikakve šanse da je Konstantinović u to vreme poznavao dela francuskih filozofa, pre svega Žila Deleza. Žil Delez godine 1968. objavljuje remek delo Razlika i ponavljanje (prevedeno je kod nas), a 1969. godine pojavljuje se knjiga Logika smisla koja može da nosi podnaslov "filozofija paradoksa". Dakle dva temeljna dela evropske filozofije XX veka. Konstantinović to, naprosto, nije znao. Ako jeste onda je još veći genije nego što je bio, ali da ostanemo na ovome mestu. Drugim rečima, Konstantinović iz Srbije uspeva da uhvati duh vremena promišljajući ono što vidi pred sobom. Ali zašto je ovde paradoks važan i zbog čega to ima veze sa ovim što je Latinka Perović napisala u svom lepom tekstu? Palanački duh koji stvarnost misli na onaj način na koji sam pokušao da ocrtam u svojoj prethodnoj intervenciji, jednostavno nije u stanju da realnost dovede u pitanje. Otud nedostatak pojma kritike. Kritikovati znači dovesti u pitanje nešto što se inače ne sme dovoditi u pitanje. "Kritika" i "kriza" imaju isti koren, grč-ko krinein. Kritikovati znači proizvesti krizu i to takvu krizu koja u pitanje dovodi i mene, dakle onoga ko krizu otvara, ko je izaziva svojom aktiv-nošću. Kritičar je onaj koji i sebe izlaže posledica-ma krize. I samo se snažni subjekti, u smislu tvoračkih subjekata, a ne puki podanici, izlažu krizi koju sami proizvode. Stvarnost se, međutim, ne sme dirati. Zbog toga palanački duh nije u stanju da u samoj stvarnosti vidi paradoks, jer palanački duh razmišlja u kategorijama – i to u najboljem slučaju – zdravog razuma. (Mala zagrada. Na ovim prostorima mi nismo uspevali da dođemo ni do zdravog razuma, a kamoli da ga prevaziđemo u filozofskom smislu, no to je drugo pitanje.) Zatvoriću zagradu i reći da je za filozofiju zdrav razum problem, tek stepenica, ili zavijutak u mišljenju koji se mora preći, prevazići, jer zdrav razum misli u relacijama ili/ili: ili je crno ili je belo, ili je nešto smisleno, ili je besmisleno, zdrav razum ne može da misli u isto vreme i smisao i besmisao, on ne može istovremeno da misli i lepo i ružno, dakle uvek je na delu dilema ili jedno ili drugo. Zdrav razum je siro-mašan. On je koristan kao brana kada metafizika u vidu fašizma, nacionalizma, šovinizma, počne da buja, ali nedovoljan kada pokušavamo da kažemo nešto o sebi samima, što Konstantinović radi. Paradoks je, međutim, konstitutivan za Filozofiju palanke, jer pokazuje da je stvarnost uvek paradoksalna. Zbog toga ova knjiga ljuti palančane. Ona dovodi u pitanje njihov svet. Stvarnost uvek u sebi krije najmanje dve mogućnosti – i smisao i besmisao u isto vreme, a palanački duh nije u stanju da proizvede paradoks jer za njega je realnost homogena sredina koja ne trpi postojanje više svetova, više realnosti u isto vreme, dakle heterogenost. Palančki duh utoliko nikada ne stiže do realnosti same kao višeslojne, kao složene, a to je, čini mi se, ono na šta je upozorila Latinka Perović.