Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Učesnici su konstatovali da nekih pozitivnih pomaka ima, ali da izbeglice i povratnici ipak najviše zavise od angažovanja i odluka matičnih država. Tako je Gordan Velev (Grupa 484) podsetio da je više od 30.000 ljudi lišeno stanarskog prava u Hrvatskoj i da još žive u Srbiji, a da vlade Srbije i Hrvatske odbijaju da sarađuju na rešavanju tog problema.
Umesto da ustanovi metodologiju, Srbija pristupa ad hoc pitanju izbeglica, tako da se kriza ne

rešava, nego se samo produbljuje. S tim u vezi neki učesnici su upozorili da su nesrećni ljudi često predmet manipulacija, a Vladimir Beočanin (NVO Lingva) primetio je da Srbija ni pre proglašenja nezavisnosti Kosova nije htela da se bavi integracijom izbeglih u Srbiju (otkazala je gostoprimstvo međunarodnim organizacijama koje su se bavile tim pitanjem), nego se ti ljudi koriste kao statistički podatak.
Ni vlasti na Kosovu ne pokazuju entuzijazam prema povratnicima. Danska je, na primer, pomogla da se sagradi 18

Nostrifikacija

Od Ministarstva prosvete tražimo da se besplatno nostrifikuju svedočanstva dece koja su bila u inostranstvu. Direktori škola prihvataju decu, ali ih profesori ne ocenjuju, već ih vraćaju u prethodne razrede. Zbog toga više od 250 dece nije završilo osnovnu školu.
Na 250 razvoda u Novom Pazaru, 150 je onih povratničkih, a nasilje nad ženama je najčešće u tim porodicama.

kuća u okviru programa “Idi, vidi”, rekao je Bogdan Meandžija (NVO Unija), ali je program propao, jer povratnici u njima ne žele da žive pošto tamo nema nikakve infrastrukture, posla, škole, a kosovska vlast nije zainteresovana za povratnike. Da kosovske vlasti nisu aktivne u podršci tim ljudima potvrdio je i Špresim Arifi (Fond za humanitarno pravo – Kosovo) dodavši da na aerodrom u Prištini dolaze ljudi koji su deportovani iz EU, a da još nema kancelarije u kojoj bi bili evidentirani, tako da se ni ne zna broj povratnika posle rata.

Postoji i problem netrpeljivosti unutar iste etničke grupe, domaćeg stanovništva prema
izbeglicama i raseljenima (povećanje rente, zabrana ulaska u kafiće...), rekao je Radovan Milićević (Forum NVO Kraljevo) naglašavajući drugu stranu priče koja nije samo”državna” nego i lokalna. Tako je bunar, dubok 220 metara, koji je 2002. izgradila francuska organizacija “Lekari bez granica”, zatvoren, jer seljani Vitanovca, uz podršku lokalnih, ali i republičkih vlasti, već sedam godina ne dozvoljavaju žiteljima izbegličkog centra da koriste tekuću vodu iz bunara, već ih primoravaju da svakodnevno odlaze po vodu na seosku česmu, udaljenu ceo kilometar. Mediji ignorišu probleme raseljenih, kako u Kraljevu, tako i u Nišu, Kragujevcu, a to su gradovi sa najvećim brojem raseljenih.
Od 2002. do 2006. godine u šest novopazarskih opština vraćeno je 5.000 povratnika iz EU, ali država ne zna koliko ima povratnika iz readmisije, rekao je Kadrija Mehmedović (NVO Reintegracija).
Povratnici su najčešće pripadnici nacionalne manjine i upravo su oni “nevidljivi građani”, a Novi Pazar ima razumevanja za povratnike, jer se tamo strahuje od pobune. Problem je što država još ne usvaja Zakon o povratnicima.

“U prvom prihvatnom centru u Tuzli bile su samo žene i deca iz Srebrenice. Nalazio se na pisti,

živele smo u šatorima. Među ženama je bilo mnogo silovanih i istraumiranih.
Prvi ulaz u Srebrenicu bio je sa nekim nemačkim novinarima. U grad je ušlo samo nekoliko žena čiji su muževi pobijeni, veliko obezbeđenje nije dozvolilo ulaz. Nismo odustajale. Bez obzira na tragedije koje su se svima desile, smatram da ljudi mogu da žive zajedno na svom ognjištu. Povratnici traže samo sredstva za obrađivanje zemlje, ništa posebno, ali politika ne dozvoljava. Ne sarađuju sa lokalnom vlašću. Vlasti i ljudi iz Vlade ne žele susrete za NVO. Ipak, smatram da postoji nada da se može.
Kada sam se vratila, nisam mogla prići vikend kući, sama sam motkom čistila, šesnaest zmija sam pobila. Sada izgleda kao Dedinje. Opet, neko je uspeo jedne noći da mi pobije svu stoku, a do danas nije otkriven počinilac. Kao što nije još uvek razrešen ni slučaj ubistva devojčice iz porodice Curić. To je zastrašivanje.
Naše udruženje je pokrenulo projekat ‘Hoćemo da živimo od svog rada’, nismo dale da nas zaborave, da postanemo nevidljive. Srebrenica je uništen grad, samo je u centru čaršije malo sređeno. Političari ‘kupe’ sve ono što je nama izbeglima i prognanima namenjeno, kanališu preostala sredstva namenjena našoj populaciji u neke druge investicije.
Odlučile smo da uzmemo objekat i mašine za proizvodnju testenina i tu da zaposlimo decu žrtava, u Srebrenici. Bez obzira na nacionalnost, kada radimo pošteno i imamo ekonomiju, nema razloga za mržnju. Mislim da sve NVO treba da se udruže. Mi još uvek jednom nedeljno šetamo u Tuzli, tražeći svoja prava, jer nam

Otvoreno pismo

U otvorenom pismu vladama i organima u regionu i međunarodnim institucijama NVO su istakle zahteve radi poboljšanja položaja izbeglica, i naročito zahteve koji se odnose na njihov povratak u mesta u kojima su ranije živele. Kada je reč o Srbiji, NVO ističu da je potrebno da vlade Srbije i Kosova podrže ne samo individualni nego i organizovani povratak na Kosovo. Vlada Srbije trebalo bi da pokaže fleksibilnost i insistira na učešću Srba i nealbanaca u radu lokalnih službi gde god je to značajno za povratak, što podrazumeva uspostavljanje dijaloga sa kosovskim institucijama na svim nivoima vlasti. Vlada Srbije trebalo bi da omogući ponovno otvaranje imovinske agencije za Kosovo, da bi raseljeni mogli da ostvare imovinska i prava iz privatizacije kosovskih preduzeća.
Institucije na Kosovu treba nedvosmisleno da podrže povratak i obezbede slobodu kretanja pripadnika manjina, pravo na upotrebu maternjeg jezika, pravo na srazmerno zaposlenje, ravnomeran razvoj infrastrukture na celoj teritoriji, posebno u sredinama za koje vlada povećano interesovanje za povratak, da insistiraju na građanskoj i verskoj toleranciji.
Predsedništvo BiH treba da omogući finansijsku podršku svim nivoima vlasti radi održivosti povratka i da utiče na lokalne organe vlasti da obezbede sigurnost povratnika i otkrivaju počinioce krivičnih dela prema povratnicima. Zahteva se jednaka primena zakona u svim kantonima, sprečavanje segregacije škola na nacionalnoj osnovi i ratifikacija Evropske konvencije o ljudskim pravima.

je to onemogućeno u Srebrenici. Hoćemo pravdu i istinu. Imovina nam je vraćena, ali uz niz otežavajućih procedura.”.
Većina srpskog stanovništva u Stocu je prodala svoje kuće i odselila se u Republiku Srpsku. Ljudi koji su rodom iz Stoca, a nalaze se na visokim položajima u Sarajevu, ne pomažu.
Mlade žene su na rubu ludila. Mi im pružamo određene savete. Imali smo strah od ljudi. Politika nas razdvaja – škole razdvajaju decu.
“Kao udruženje primorani smo da radimo ‘vesele’ projekte koji minimalno održavaju razum povratnika. Kroz pripremu zimnice žene pokušavaju da pokrenu biznis”, ispričala je Minva Hasić (NVO Orhideja, Stolac).


	Radovan Milićević

Republika, broj 448-449, 01-31. 03. 2009.