Kad sam pre dve i po godine objavio raspravu u tri članka u Danasu, od 31. marta do 2. aprila zaključno, pod naslovom "Zbrka oko fašizma i antifašizma danas i ovde", očekivao sam da će biti reakcije na jedan stav koji nije bio konformistički, ni u odnosu na "desne" ni u odnosu na "leve" interpretacije naše i evropske najbliže istorije. Reakcije nije bilo, bar nisu objavljene. Dve godine, međutim, pružile su nam neprijatne pojave koje unose velike zabune u inače dovoljno zbunjen naš svet. Najpre je bio izglasan famozni zakon o izjednačavanju prava nekadašnjih partizana i, sada proklamovanih, takozvanih ravnogoraca. Potom je došla fantomska proslava nekadašnjih ili samoproklamovanih sadašnjih četnika; fantomska - iz razloga što su izvesni članovi vlade zakazali tu proslavu kao proslavu u režiji vlasti, odnosno Vlade Republike Srbije, a pokazalo se da to nije tačno, i da je proslavama prisustvovala grupa ljudi jedne političke stranke koja se - "fantomski" - "pocepala" baš pred proslavu.
Najteži udarac od strane naše sredine bio je, međutim, njen odnos prema izvanrednom evropskom ili evroatlantskom događaju: proslava pobede savezničke koalicije nad nacističkom Nemačkom maja 1945. Ni bivši partizani, koji su godinama bili proklamovani kao jedini

objavljen članak pod naslovom "Da li je fašizam samo neponovljiva ružna prošlost?" Pisac članka je, ja mislim, moj lični prijatelj koga ja inače, nezavisno od politike, cenim. Da ga prosto ne bih uvredio, mislio sam da mu ime ne pomenem, ali sadržina tog članka nije mi dala mira da ostanem pasivan na stavove te rasprave cenjenog prijatelja, Živorada Kovačevića. Činilo mi se da je potpuno nepotrebno rečeno nešto što ne odgovara činjenicama. Nije istina da je pobeda u Drugom svetskom ratu bila "pobeda jednog shvatanja sveta nad drugim". Ne. Na savezničkoj strani bila su dva ideološki potpuno suprotstavljena, različita shvatanja sveta; jedan je bio sovjetski, a drugi je bio anglo-američki. Takođe mi se čini da nije "antifašizam ugrađen u same temelje ujedinjene Evrope". Moglo bi se sumnjati sasvim suprotno: ideja ujedinjene Evrope nosila je daleko više, iako dosta nevidljivo, elemente antikomunizma - pripremanje Evrope da se brani od Sovjeta. Ne treba zaboraviti da se Evropski pokret začeo baš u godini "hladnog rata" između Angloamerikanaca i Sovjeta.
Lično, i formalno član Evropskog pokreta od 1956. godine, prisustvovao sam od
šezdesetih do osamdesetih godina skoro svim kongresima Evropskog pokreta. Niko nije pominjao sovjetsku, odnosno komunističku opasnost, ali je svako mislio na nju. Ja sam se lično plašio da će nestankom sovjetske imperije nestati i Evropa. Nisam bio u pravu. Evropska ideja je daleko jača od fašizma i antifašizma, jer ne treba zaboraviti da osnivači današnje Evropske unije 1957. godine u Rimu imaju u svojoj sredini dve nekadašnje "fašističke" sile, Nemačku i Italiju. Za Francusku 1945. teško bi se moglo u realnoj slici govoriti kao o pobedniku. Da ne pominjemo Belgiju, Holandiju i Luksemburg.
Pisac članka "Da li je fašizam samo neponovljiva ružna prošlost?" ne navodi mišljenja dva svetska politička filozofa koji porede tri totalitarističke države i nalaze mnogo sličnosti između sistema sovjetskog, koji bismo mogli da nazovemo "antifašističkim" totalitarizmom, i druga dva "fašistička" totalitarizma, Italiju i Nemačku. Ta dva poznata pisca su Karl Poper i Hana Arent, a njih ne možemo verovatno da posmatramo kao "fašiste". Pisac članka iz Republike navodi jednog manje poznatog naučnika, Lorena Brita, koji trpa u isti koš sve diktature, izuzev sovjetske - ili, ne daj bože, titoističke. Pored Musolinija i Hitlera, divova fašističko-nacističkih diktatura, on tu navodi generala Franka i Salazara, u Španiji i Portugaliji, kao i druge. Najznačajnija je njegova, Britova, kvalifikacija fašističkih država; navedeno je 14 tačaka kojima bi se države okvalifikovale da su fašističke. Međutim, ako tih 14 tačaka pogledamo videćemo da većina kvalifikacija pripada i sovjetskom lenjinističko-staljinističkom socijalizmu:

Sa ostalih osam tačaka možemo da vodimo raspravu da li pripadaju pod drugojačijim etiketama i takozvanim antifašističkim zemljama. Zar se ne može govoriti o "moćnom i kontinuiranom nacionalizmu" kod Sovjeta? Da li je bilo drugojačije i kod zemalja koje se taksiraju kao socijalizmi "s ljudskim licem", kao što je bila Titova Jugoslavija kad je bilo reči o otporu Zapadu u borbi za Trst, ili otporu sovjetskim satelitima i SSSR-u posle 1948, ili Titovom otporu Zapadu u pogledu kulture? Brit uzima i religiju kao sredstvo fašizma i, po tome, reklo bi se da nije razumeo šta je glavna snaga "fašizma" u Nemačkoj; sve su crkve pod Hitlerom bile pod punom kontrolom; neke su davale mestimičan otpor, kao što je slučaj s Katoličkom crkvom, neke su se crkve, kao Evangelistička, pokorile režimu, ali crkve u Nemačkoj i Italiji nisu dejstvovale kao politički faktori. Međutim, možemo li da prećutimo jedno maltene filozofsko pitanje: nije li marksizam-lenjinizam-staljinizam-titoizam tretiran kao jedna vrsta religije s tipično verskom mistikom "i posle Tita - Tito"? Ta vrsta religije, pošto nije bilo stvarne religije, vremenom je, prirodno, gubila i sjaj i uticaj...
Brit je dosta nesrećno stilizovao i pitanje u pogledu ekonomske moći: "moć korporacija je zaštićena"... "stvarajući međusobno probitačne odnose između biznisa i vlasti i obrazujući novu elitu moći".
Moglo bi se u nedogled ići u analizi analogija totalitarnih režima ali, nasuprot Britu, između moćnih "fašističkih država", kao što su bile nacistička Nemačka i fašistička Italija, mogu se činiti značajne razlike, a da ne govorimo o marginalnim sistemima podržavanja fašizma, odnosno nacizma, kao što je to bio slučaj Salazara u Portugaliji, ili kao što je to bila aleksandrovska Jugoslavija posle 1929. godine. Ono što Brit nije pomenuo, odnosno to ne nalazimo u pomenutom članku, a važno je za sve autohtone ili podržavajuće takve režime, bila je jedna jedina vladajuća partija. Te su političke, jedino postojeće stranke bile izuzetno snažne, kako u Musolinijevoj Italiji, tako i u nacističkoj Nemačkoj. A ta činjenica - snažne vladajuće stranke - povezuje fašizam takođe sa takozvanim socijalističkim državama, bilo da je reč o "realnom socijalizmu" SSSR-a, bilo o socijalizmu "samoupravljanja" SFRJ. Međutim, političke stranke u Frankovoj Španiji i u Aleksandrovoj Jugoslaviji bile su kao politički činilac skoro beznačajne. Ova u aleksandrovskoj Jugoslaviji 1931. godine bila je više nego farsa, bila je komedija, po sadržini i po nazivu: "Jugoslovenska radikalna-seljačka demokratija"; docnije je, 1932, promenila ime u "Jugoslovenska nacionalna stranka".
Nemamo nameru da idemo dalje u raspravu sa člankom "Da li je fašizam samo neponovljiva ružna prošlost?", iako on postavlja još dva značajna pitanja. Prvo pitanje je da li se režim Slobodana Miloševića može lako uvrstiti u fašističke, a nama se čini da to nije mogućno ni sa političke ni sa "naučne" strane celog problema. Drugo pitanje, koje pisac uzgred pominje, jeste kritika sadašnje vlasti koja je skoro jednoglasno - mi dodajemo i pogrešno - izvršila "naknadno ustoličenje drugog ravnopravnog antifašističkog pokreta". Reč je o pokretu Draže Mihailovića. Mislimo da je i to jedan od najtežih i najmučnijih problema koji tišti istoriju srpskog naroda, posebno Srbije. I vlasti su grešile što su dolazile do formule "ravnopravnosti", jer partizanski i četnički pokret su nešto ipak različito, te ne može među njima biti poređenja. Ali to nikako ne znači da treba da produžimo sa mitologijom partizanskog pokreta. Mislimo da nema nikoga ozbiljnog ko potcenjuje "ogroman istorijski doprinos Narodnooslobodilačke borbe zajedničkoj pobedi nad fašizmom", ali isto tako postoji žestok otpor dobrog dela našeg javnog mnenja paušalnim stavovima kojima se potcenjuju doprinosi, svesni ili nesvesni, onih ljudi koji nisu imali ikakvog dodira s partizanima ili su bili protivnici partizana, a doprinosili su svaki na svoj način pobedi nad fašizmom. Da načinimo jednu analogiju: otpor okupatoru u Francuskoj nema "ogroman istorijski doprinos" pobedi nad nacističkom Nemačkom, ali je ipak pokret otpora "fašizmu"...
Slažem se s piscem u jednom a to je u njegovoj takoreći poslednjoj reči. "Možda reči fašizam i fašistički ne treba olako i prečesto izreći." Dodao bih: ni reč antifašizam.
I dodao bih ono što mi se čini glavnim, a ono što se nesvesno gubi u ovim raspravama, a to je demokratija. Dakle, pored fašizma i komunističkog "antifašizma", bilo je i treće rešenje, i juče i danas: demokratija, jedno sasvim drugo "shvatanje sveta" koje se razlikovalo i razlikuje se i danas, kako od fašizma, odnosno nacizma, tako isto i od komunističkog antifašizma.

Republika, broj 368-369, 1-30.novembar 2005