Virdžinija Vulf bi mogla reći da se 5.marta 1997, ili negde oko tog datuma, svetski moral – da ne kažemo, ljudska priroda – promenila. Razlog je bio neočekivan: u odgovoru na optužbe za profitiranje na račun patnji Jevreja tokom Drugog svetskog rata, Švajcarska je najavila svoju nameru da proda značajne količine svog zlata da bi oformila hunmanitarni fond od pet milijardi dolara. Fond je namenjen žrtvama Holokausta koje su izgubile svoj novac u švajcarskim bankama a, potom, da se upotrebi za ispravljanje istorijskih nepravdi širom sveta. Iznenađenje ne leži samo u tome što je Švajcarska zatresla finansijska tržišta i izazvala pad cene zlata, čak ni u tome što su švajcarski bankari pokazali odstupanje od njihovog imidža stabilnosti, tajnosti i uvaženosti, nego što su pitanja morala postala tako snažna u međunarodnoj areni da su po svoj prilici čak i uštogljene bankare pretvorila u saosećajne radikale. U procesu odlučivanja o ovom planu, tradicionalno konzervativni građani Švajcarske bili su prisiljeni da se suoče sa jadima svetskih patnji i da prigrle takvu politiku koja je prikazala prošlost njihove nacije u jednom svetlu punom bola. Kontroverza daje novu ulogu švajcarskoj „neutralnosti“ iz doba rata u kojoj se ona pokazuje kao pomagač u proizvodnji nacističke ratne mašinerije. Umesto da Švajcarci stanu u odbranu svog tradicionalnog i dalje aktuelnog nacionalnog identiteta neutralnosti, njihovo rešenje je po svoj prilici primaklo Švajcarsku na korak od toga da postane globalni moralni vođa.
Pa, ne baš sasvim. Švajcarska politika se može posmatrati u jednom pragmatičnijem svetlu, kao odgovor na novo svetsko mišljenje po kojem je postalo dobra investicija prikazati se kao neko ko saoseća i drži se visokog moralnog standarda. Posmatrano u oba svetla, međutim, Švajcarska je bila uvučena u istorijski vihor u kojem je i sam nacio-nalni identitet i viđenje sebe kao moralnog naroda stavljeno pod znak pitanja. Zastupajući stvaranje novog humanitarnog fonda, Švajcarci su nastojali da obnove sopstveni moralni imidž i u tom procesu su proširili pojmove krivice i restitucije. Ukoliko Švajcarci zaista raspodele dve do tri stotine miliona dolara godišnje, pojavno će se pretvoriti u suštinsko i fond će dati novi zamah diskusijama o restituciji širom sveta.
Zahtev da se nacije vladaju moralno i priznaju svoje sopstvene krupne nepravde je jedan nov fenomen. Tradicionalno uporište međunarodne diplomatije bila je realpolitika, verovanje da bi pokretač politike pre trebalo da bude realizam nego ideologija ili etika. Ali počev od kraja Drugog svetskog rata,a sve brže od kraja hladnog rata, pitanja moralnosti i pravde zadobijaju sve veću pažnju kao politička pitanja. U tom smislu, potreba za restitucijom žrtvama iz prošlosti

krivicu na tasovima pragmatizma. Istovremeno, pošto je takozvani realizam hladnog rata iščezao, Ujedinjene nacije, NATO i pojedinačne zemlje bore se da definišu svoje mesto u svetu koji sve više pažnje poklanja moralnim vrednostima. Pre toga, strah od nepoznatog, rizik od otvorenog sukoba sa Sovjetskim Savezom i sećanje na Vijetnam kumovali su tome da reakcija Zapada na humanitarne katastrofe izostane. Ali novi moralni okvir devedesetih podjednako zbunjuje posmatrače-kritičare i učesnike-političare. Umesto da se bave gušenjem sukoba, retorika i motivacija su stavile akcenat na visoko moralni standard. Ova konfuzija nigde nije bila izraženija nego u slučaju NATO-ove intervencije na Kosovu 1999. godine. Da li je to bila dobra stara Zapadna intervencija, imperijalizam u novom ruhu? Ili je to bio plemeniti humanitarni napor da se suprotstavi počiniocima zločina protiv čovečnosti?
Nedostatak konzistentnosti u sprovođenju humanitarne politike čini donošenje povoljne presude još težim. Pa ipak, ovaj novi fenomen bio je naglašen rascepom među Zapadnim intelektualcima, koji su tradicionalno protiv rata ali su u velikoj većini podržavali NATO u slučaju Kosova.
Novi međunarodni akcenat na moralnosti ne karakteriše samo puko optuživanje drugih zemalja za kršenje ljudskih prava, već isto tako i samopreispitivanje. Svi su se predvodnici politike novog internacionalizma – Klinton, Bler, Širak i Šreder – prvo izvinili i pokajali za krupne istorijske zločine u sopstvenim zemljama i za politike koje su ignorisale ljudska prava. Ove akcije nisu potpuno očistile mrlje prošlosti, niti su predstavljale potpunu novinu ili bile bez presedana, kako priča u ovoj knjizi jasno pokazuje. Ipak, dramatični pomak proizveo je novo merilo: moralna pitanja počela su da dominiraju pažnjom javnosti i političkim pitanjima i pokazala spremnost nacija da prigrle sopstvenu krivicu. Ova nacionalna samorefleksivnost je nova krivica nacija.“ (str. 11-13)
„Pravna konvencija definiše restituciju samo kao jedan oblik od mogućih metoda da se isprave nepravde iz prošlosti; postoje i druge kao što su reparacije i izvinjenja. Restitucija se strogo rečeno odnosi na povraćaj posebnih stvarnih posedakoji su bili konfiskovani, uzapćeni ili ukradeni, kao što su zemlja, umetnička dela, ostaci predaka, i sl. Reparacija se odnosi na neki oblik materijalne kompenzacije za ono što je nemoguće povratiti, kao što su ljudski život, napredna kultura i ekonomija i identitet. Izvinjenje se uopšte ne odnosi na prenos materijalnih stvari ili resursa nego na priznavanje nanetog zla, priznanje njegovih posledica, i u nekim slučajevima, prihvatanje odgovornosti za te posledice i priznanje duga njegovim šrtvama. U svakom slučaju, sve su ovo različiti nivoi priznavanja koji zajedno čine jedan mozaik prepoznavanja potrebe da se počinioci iskupe za nepravde iz prošlosti. Stoga, u aktuelnom kontekstu ja koristim termin restitucija na jedan sveobuhvatniji način tako da je pojmom obuhvaćen čitav spektar pokušaja da se isprave istorijske nepravde. Restitucija se odnosi na integrisanu sliku koju čini ovaj mozaik i stoga nije samo pravna kategorija nego i kulturološki koncept.
Iz ove šire perspektive, na mestu je zapitati se da li je uopšte restitucija za teške istorijske nepravde u rešavanju kako međunarodnih tako i domaćih sukoba postala značajan trend u savremenoj politici širom sveta, i ako jeste, na koji način? Da li ona predstavlja traganje za oživljavanjem moralnog imidža nacije počinilaca pri čemu se istovremeno preokreću posledice međunarodnih nepravdi i nacionalnih viktimizacija potlačenih grupacija ili samo puka sporedna predstava u jednom nasilnom svetu? Možemo se isto tako zapitati da li se ovi trendovi odnose na sve zemlje poput Kine? Da bismo procenili ova pitanja,moramo se pozabaviti ulogom restitucije u međunarodnom moralu, posebno pažnju poklanjajući vladinim izvinjenjima za istorijska krivučna dela kao i pokušajima žrtava iz prošlosti da dođu do novih resursa. Od posebnog značaja je pokazivanje bilo kakve eksplicitne namere počinilaca da pruže obeštećenje svojim žrtvama i njihovim potomcima da bi im ublažili najneposredniju i najtrajniju nemaštinu i patnju. Na širem planu, trebalo bi da se pozabavimo ulogom restitucije u pogledu sukoba oko nacionalnih istorijskih identiteta i kulturnih baština. Upravo u ovom smislu, restitucija prevazilazi pravne granice između stvarne restitucije, reparacije, odštete, i čak izvinjenja za naneta zla i stiče svoj kulturni i politički značaj. Dok se restitucija primenjuje na individualne sukobe, a reparacija je do procesa grupne akcije (kao one u vezi sa žrtvama Agenta Orindža3, ograničavam raspravu ovde i u celoj knjizi na slučajeve u kojima su nepravde počinjene protiv grupa zbog njihovog različitog identiteta.!
„Osnovna promena fokusirana je na činjenicu da se shvatilo da žrtve imaju prava kao članovi grupe, što je postavilo zahtev za preispitivanjem našeg poimanja pravde. Naša ideja pravde se uglavnom zasniva na prosvetiteljskom principu da se ljudska prava odnose na pojedince. Danas, novonastalo političko osećanje propisuje da se takva prava mogu pripisati i grupama. Naime, dok je očuvanje individualnih ljudskih prava i dalje od suštinske važnosti, to samo po sebi više nije dovoljno pošto ljudi ne mogu u potpunosti da uživaju svoja ljudska prava ukoliko je narušen njihov identitet kao članova grupe. Ovo novo političko shvatanje, ili neoprosvetiteljski moral koji, između ostalog (vidi dalje), postavlja potrebu za kombinovanjem individualnih i grupnih prava, stvara jednu modernu dilemu: kako mogu Prosvetiteljski principi individualnih prava i pravde da se primene na manjine i na tradicionalne kulture domorodačkih naroda, i koji principi se mogu primeniti u rešavanju ili bar prevazilaženju konflikata koji se javljaju kada se individualna prava nađu u sukobu sa grupnim? Na primer, vlade u principu ne priznaju zajednički pravni identitet etničkih grupa. Do stepena u kojem su vladine politike usmerene na grupu, implementacija je često usmerena ka pojedincima koji toj grupi pripadaju.5
Međutim prihvatanjem politike restitucije, vlade implicitno ili eksplicitno prihvataju mehanizam po kojem grupni identitet dobija sve veće priznanje. U poslednjem poglavlju razradiću temu globalnog značaja ovog mehanizma i novog neoprosvetiteljskog morala koji iz njega izrasta, posle opisa njegovih raznolikih manifestacija.“