U postsovjetskim društvima, paćeničke narative zamenio je herojski trijumfalizam. Tatjana Zurzenko ispituje razloge za taj preokret, pitajući da li narativi novih žrtvi mire nekadašnje neprijatelje ili su dodatna mogućnost da se artikulišu neprijateljstva.
„Posle kolapsa velikih utopija koje su bile srž starog misionarskog univerzalizma modernosti, novi univerzalizam u modelima žaljenja u javnim ritualima nacionalnog identiteta – žrtve preuzimaju poziciju koju su ranije zauzimali heroji.“ Bernard Gizen, Trijumf i trauma
U 2007 posetila sam Čop, gradić sa značajnom mađarskom manjinom na zapadnoj granici Ukrajine. Osnovan pred kraj 19.veka, pripadao je Kraljevini Ugarskoj sve do Prvog svetskog rata a zatim Čehoslovačkoj posle Trijanonskog pakta. Mađarska armija je 1938, uz podršku nacističke Nemačke, okupirala taj grad. Posle Drugog svetskog rata Transkarpatija – uključujući Čop, važno železničko čvorište, postala je deo sovjetske Ukrajine. U prvim posleratnim godinama, trpeli su zbog neke vrste kolektivne krivice jer su bili na „pogrešnoj strani“ za vreme Drugog svetskog rata. Bivši vojnici mađarske armije odvedeni su u logore u Karpatima, mađarska inteligencija i luteransko sveštenstvo je bilo pod represijom, a mladi

druge etničke grupe, kreirali sopstvena kazivanja o kolektivnom ispašatanju tokom i posle Drugog svetskog rata. Danas se spomenici posleratnim represijama mogu naći u svakom mađarskom selu u Transkarpatiji.
Sudbina ovog spomenika je dobra ilustracija jedne od najvećih transformacija u poslednjih dvadeset godina: raspada sovjetske komemorativne kulture i napredovanja novih, postsovjetskih. Jedan aspekt ove promene je tranzicija „od trijumfa do traume“, drugim rečima, preokreta od dominantnog narativa masovne herojske žrtve i hrabrosti u mnogostruke narative žrtvovanja i ispaštanja. Ova transformacija je očigledna u većini bivših sovjetskih republika, sa izuzetkom Rusije. Sovjetski heroji nestali su sa padom „staljinove imperije sećanja“ (Sergej Jekečuk). Čak i neki preživeli – takvi kao što je „Mlada garda“ boraca iz podzemlja, čiji je kult bio podržavan od lokalne političke elite u ukrajinskom Luhansku – bili su samo delovi starog velikog narativa. Svakako,izgradnja postsovjetske nacije zahtevala je nove heroje i novi herojski kultovi su nadirali – takvi kao što su oni stvarani oko Ukrajinske pobunjeničke vojske u Ukrajini. Ipak je izgledalo da će biti problema s institucionalizacijom takve vrste kultova; narativi patnje bili su politički više cenjeni. Mnoge postsovjetske države grade svoje nacionalne identitete na pojmu kolektivne žrtve.
(...)
„Ti si ono što su tvoji baba i deda pretrpeli“
U svojoj knjizi U krletci sećanja, Toni Džat razmišlja o posledici onoga što on zove „solipsizam zajednice – komunitarni solipsizam“ u američkom društvu:
„Većina ljudi više ne govori jezikom svojih predaka i ne zna ništa o zemlji svog porekla, posebno ako je njihova porodica porekom iz Evrope. Ali pojavljivanjem generacije koja je privlačila na sebe pažnju kroz svoju poziciju žrtve, oni su poneli ono malo što su zanli kao ponosni znak identiteta: ono si što su tvoji preci – deda i baba, prepatili.“
Džat je ovo gore namenio jevrejskoj dijaspori. Ali njegova formula savremene politike identiteta mogla bi isto tako da se primeni i na postsovjetski svet. Dopustite mi da dodam još jedno objašnjenje za „tranziciju od trijumfa do traume“ – generacijsku promenu. Ovde imamo jedan zanimljiv paradoks: generacija roditelja i baba i deda, oni koji su pretrpeli Drugi svetski rat i masovne represije pre i posle njega, i koji su izgubili svoje voljene, često se još drže sovjetskih narativa izdržljivosti i hrabrosti koji daju smisao njihovim životima. Zbog toga su njihova deca i unuci prigrlili nove narative o patnji i kolektivnom žrtvovanju, uprkos činjenici da oni sami teško da su iskusili te traumatične događaje.