Ovu nesklonost zdravog razuma da poveruje u nešto monstruozno stalno potkrepljuje i sam totalitarni vladar, koji se stara da se nikada ne objave pouzdani statistički podaci, ili bar podaci koji bi se mogli proveriti, tako da o mestima živih mrtvaca raspolažemo tek subjektivnim, nepouzdanim, delom i nedostupnim informacijama.
Zahvaljujući ovom metodu, rezultati totalitarnog eksperimenta poznati su samo delimično. Mada imamo dovoljno izveštaja iz koncentracionih logora da bismo mogli da procenimo kapacitete totalne dominacije i bacimo pogled u ponor „mogućeg“, ne znamo u kojoj meri totalitarni režim može da izmeni čovekovu prirodu. Još manje znamo koliko bi ljudi oko nas bilo spremno da prihvati totalitarni način života – odnosno, da plate cenu znatno kraćeg života zarad zagarantovanog ispunjenja svih snova o karijeri. Lako je shvatiti da totalitarna propaganda, pa čak i neke totalitarne institucije, udovoljavaju potrebama novih obeskućenih masa, ali je gotovo nemoguće znati koliko bi se ljudi, ako bi duže živeli u strahu od nezaposlenosti, složilo sa „populacionom politikom“koja u pravilnim razmacima eliminiše višak ljudi, ili koliko bi se njih, kad u potpunosti shvati svoju nesposobnost da nosi teret modernog života, rado potčinilo sistemu koji, zajedno sa spontanošću, ukida i odgovornost. “ (str. 444)
„Prinudni rad kao kazna ograničen je po pitanju vremena i intenziteta. Osuđenik zadržava prava nad svojim telom;on nije žrtva neograničenog mučenja, njime se ne dominira apsolutno.

akutnog manjka radne snage, kao u Rusiji i u Nemačkoj tokom rata, koristi za rad.
Koncentracioni logor kao institucija nije ustanovljen radi ma kakvog mogućeg učinka; jedina tajna ekonomska funkcija logora je finansiranje njihovog nadzornog aparata; stoga sa ekonomskog stanovišta koncentracioni logori postoje radi njih samih. Svaki obavljen posao mogao bi da se obavi mnogo bolje i jeftinije pod drugačijim okolnostima. Posebno se na primeru Rusije, gde se koncentracioni logori uglavnom opisuju kao logori za prinudni rad (tim imenom ih je birokratija častila), jasno vidi da prinudni rad nije njihova primarna svrha;u Rusiji su svi radnici prinudni radnici, budući da ne uživaju slobodu kretanja i da proizvoljno mogu da budu naterani da rade bilo gde u bilo kom trenutku. Neuverljivost užasa tesno je povezana sa njihovom ekonomskom beskorisnošću.
Nacisti su ovu beskorisnost doveli do otvorene antiutilitarnosti, kada su, usred rata i uprkos nestašici građevinskog materijala i vozila, podigli ogromne, skupe fabrike smrti, i milione ljudi vozikali tamo-amo. U očima strogo utilitarnog sveta, upadljiva protivrečnost između ovakvih postupaka i vojne svrsishodnosti čitavom je poduhvatu davala izgled sulude irealnosti.
Ta atmosfera ludila i nestvarnosti, stvorena očiglednim odsustvom svrhe, prava je gvozdena zavesa koja sve oblike koncentracionih logora skriva od očiju sveta. (str. 451-452)
„Jedina stvar koja se ne može oponašati učinila je čoveku tradicionalne predstave o paklu podnošljivim: Strašni sud, predstava o apsolutnom merilu pravde, povezana sa mogućnošću beskonačne milosti. Jer za ljudske predstave nema zločina i nema greha koji bi mogao da se meri sa večnim mukama pakla. Otud i nelagoda zdravog razuma, koji se pita: kakav li su zločin počinili ovi ljudi kad tako neljudski pate? Otud i apsolutna nevinost žrtava: ovo niko ne zaslužuje. Otud, konačno, i groteskna nasumičnost sa kojom se u usavršenoj državi terora biraju žrtve za koncentracione logore: takva „kazna“ se sa istom pravičnošću ili nepravičnošću može izvršiti nad svakim. “
(...)
„Prvi presudan korak na putu ka totalnoj dominaciji jeste da se u čoveku ubije pravna ličnost... “(str. 454)
„Dok je klasifikovanje zatvorenika po kategorijama čisto taktička, organizaciona mera, nasumična selekcija žrtava je suštinski princip ove institucije. Da su koncentracioni logori zavisili od postojanja političkih protivnika, teško da bi preživeli prve godine totalitarnih režima. Dovoljno je pogledati broj zatvorenika u Buhenvaldu posle 1936. da bi se shvatilo koliko je za dalje postojanje logora bio neophodan element nevinih. “Logori bi izumrli da je Gestapo pri hapšenju u obzir uzimao samo pripadnike opozicije. “1 Pred kraj 1937. Buhenvald je , sa manje od 1000 zatvorenika, bio na ivici gašenja, sve dok novembarski pogromi nisu doveli više od 20. 000 novih logoraša. 2 U Nemačkoj se ova kategorija nevinih posle 1938. sastojala pretežno od Jevreja, a u Rusiji od bilo koje grupe koja bi iz nekog razloga, bez ikakve veze sa onim što čini, pala u nemilost. “3 (str. 457)
„Sledeći važan korak u pripremanju živih leševa je ubistvpo moralne ličnosti u čoveku. Po prvi put u istoriji mučeništvo je postalo nemoguće: “Koliko ljudi ovde još veruje da protest ima makar i istorijski značaj’Ovaj skepticizam pravo je remek delo SS-a. Njegov veliki uspeh. Uništili su svaku ljudsku solidarnost. Ovde je noć pala na budućnost. Tamo gde nema svedoka ne može biti ni svedočenja. Protestovati kada smrt više ne može da se odgodi jeste pokušaj da se smrti prida neko značenje, da se dela i za vreme posle smrti. Da bi se u tome uspelo, taj poduhvat mora imati društveno značenje. Ovde na stotine hiljada nas živi u apsolutnoj usamljenosti. Zato smo mi pobeđeni, bez obzira na sve“4
(...)
„Koncentracioni logori su, učinivši i smrt anonimnom (nemoguće je saznati da li je zatvorenik živ ili mrtav), smrti oduzeli njen smisao kraja ispunjenog života. U izvesnom smislu, oni su pojedincu oduzeli njegovu smrt, pokazavši time da njemu ništa ne pripada i da on nikome ne pripada. Njegova smrt prosto je zapečatila činjenicu da on zapravo nikada nije ni postojao“. (str. 459)
„Kad se moralna ličnost ubije, jedino što ljude još sprečava da postanu živi leševi jeste različitost, čovekov identitet. “
(...)
„Iza slepog zverstva pripadnika SA-a često je bila duboka mržnja i zavist prema onima koji su bili socijalno, intelektualno ili fizički superiorni, a koji su sada, kao u najluđim snovima, bili u njihovim rukama. Taj resantiman, koji u logorima nikada nije sasvim izumro, čini nam se kao poslednji tračak nekog ljudski razumljivog osećaja. “5 (str. 461)
„Do sada je totalitarno uverenje da je sve moguće dokazalo, čini se, jedino da se sve može uništiti. Pa ipak, težeći da dokažu da je sve moguće, totalitarni režimi su i nehotice otkrili da ima zločina koje ljudi ne mogu ni dovoljno da kazne ni da zaborave. Kada je nemoguće postalo moguće, ono je postalo i nekažnjivo, neoprostivo apsolutno zlo koje se ne da razumeti ni objasniti motivima ličnog interesa, pohlepe, zavisti, gladi za moć i kukavičluka. Zlo, dakle, koje nijedan bes ne može da osveti, koje ljubav ne može da nadjača, koje prijateljstvo ne može da zaboravi. Kao što žrtve u fabrikama smrti ili u pećinama zaborava u očima dželata više nisu bile „ljudi“, tako se i ova najnovija vrsta zločina nalazi s onu stranu čak i čovekove solidarnosti u grehu“. (str. 466)