Uticaj istorije biva sve češće temom rasprava pre svega civilnog društva, pa se govori i o njenom inflatornom uticaju na naše živote, bez osvrta na budućnost. Uticaj prošlosti se ipak ne može posmatrati bez sadašnjosti, a kamo li bez budućnosti, jer ona ne postoji per se bez te dve perspektive, i ne može živeti sama po sebi – kao prošla vremenska dimenzija – i svaki razgovor o njoj neminovno jeste razgovor o našoj sadašnjosti, odnosno o budućnosti.
Pripovedanje o prošlim dešavanjima nikad ne može biti neostrašćeno, tj. objektivno i odvojeno od današnjeg stremljenja ka interpretaciji, te iziskuje rad sa više izvora, potrebno ga je sa više strana sagledavati. Pogotovu u društvima koja još uvek tragaju za čvrstim i jasnim određenjem, naracija o prošlosti je neretko jedan od glavnih instrumenata kojim se oblikuje ono što se naziva identitet. Koren te reči latinskog porekla (od srednjelatinskog idem u značenju „isto“) nameće nam zaključak da članovi i članice jedne zajednice, koja se najčešće naziva nacijom, moraju da se odlikuju istovetnošću, istošću – a to se opet zasniva na zajedničkom iskustvu koje, potkrepljeno i jakim emocijama, počiva na (ne)slavnoj prošlosti iz koje smo potekli.
Konstruktivni potencijal istorijskih dešavanja nije samo odlika balkanskih naroda, koji su uzdrmani ne tako davnim dešavanjima koji su doveli do raspada jedne državne zajednice i samim tim uslovili potragu za sopstvom naroda odnosno nacije i za granicama sopstvenih država. Traženje identiteta se odvija i na jednom višem, evropskom nivou. Već skoro dvadeset godina u Evropskoj uniji iznalazi se zajednički imenilac evropskog identiteta i on se pokušava uspostaviti pomirenjem velikih istorijskih naracija – zapadne i istočne – što treba da se ozvaniči 2014. godine otvaranjem „Kuće evropske istorije“1 u Briselu. Ipak, ono što se na tom višem nivou razmatra u raspravi i razmeni iskustava i mišljenja, i trebalo bi da se izrodi iz pomirenja nacionalnih vizura, na nacionalnom nivou, odnosno lokalnom, balkanskom, više naliči na čišćenje od nepotrebnih elemenata i često stoji nasuprot otvorenom razgovoru o tome „šta nas čini zajednicom“. Licitira se sa brojem žrtava, pre svega onim iz Drugog svetskog rata, dok se poslednja i nedavna ratna dešavanja izbegavaju, odnosno pre gledaju kao nastavak sukoba od 1941. do 1945. Na dnevnom redu su rehabilitacija četničkog pokreta i tzv. nacionalno pomirenje.
Fenomen žrtve je bio polazna tačka naših razmatranja o mogućnostima zajedničkih poduhvata, pre svega kada smo razgovarali o temama koje bi trebalo pokretati u našem društvu ne bi li se otpočeo konstruktivan razgovor o problemima koji se na površini manifestuju u vidu niza društvenih i političkih teškoća, a leže dublje pohranjeni u kolektivnoj svesti. Pošli smo od pretpostavke da je potrebno organizovati javnu raspravu na temu različitih grupa žrtava i njihovog polaganja prava na određene ustupke u društvu, odnosno na njihovo pravo na restituciju i rehabilitaciju. Žrtva kao pojam učinio nam se bitnim aspektom za rasvetljavanje

jer drugačijom. Žrtvom se mogu smatrati i sami pojedinci ili grupe – i taj fenomen nazivamo samoviktimizacijom i odlikuje se zahtevima grupe ili pojedinca za posebnim uslovima u kontekstu jedne zajednice ili više njih. Pojavu definisanja samog sebe kao žrtve, čak je i nekad zdrav psihološki mehanizam koji, pre svega pojedincu omogućava sagledavanje preživljene traume, i suočavanje sa preživljenim kako bi se moglo nastaviti dalje.
Žrtve, što se ne sme ni dovesti u pitanje, u društvima u kojima žive traže da se ispravi nad njima počinjena nepravda. Prvi i osnovni mehanizmi pravnog i ekonomskog priznavanja žrtvi jesu rehabilitacija i restitucija. Prvi mehanizam prepoznaje pojedince i grupe koji su tokom određenog perioda bili tlačeni i proganjani, a potonji im nadomešćuje ono što su izgubili – najčešće u vidu materijalnih dobara. Oba mehanizma, naravno, ne mogu nadoknaditi ono što se izgubilo – pogotovu kada je u pitanju život. Ipak oni predstavljaju prvi korak u bavljenju nasleđem teške prošlosti, od koje niko od nas nije oslobođen. Ovom koraku ili paralelno sa njim, slede dalja razmatranja i društveni i politički pokušaji koji bi trebalo da budu ustremljeni ka jednom „nikad više“ – kao što je to slučaj sa zapadnoevropskim povesnim i političkim diskursom. Da taj proces može trajati i decenijama, ako ikad otpočne, što možemo videti na primeru Savezne republike Nemačke u kojoj je tek nedavno otvoren „Memorijal stradalim Romima i Sintima za vreme Nacionalsocijalizma“, u pripremi je „Memorijal žrtvama eutanazije“.
Vođeni društvenim okvirom u kome živimo, zatim aktuelnim raspravama u pogledu gore opisanih fenomena, ali i potrebom da razgovaramo o temama koje nam određuju sadašnjost, ali pre svega budućnost, odlučili smo da objavimo ovaj poseban dodatak lista „Republika“. Pokušali smo da izdvojimo neke od tekstova koji su se ranije bavili upravo temama rehabilitacije i restitucije, ukazajući s jedne strane na njihovu relevantnost za našu svakodnevicu, a sa druge strane želeći da iznova otvorimo prostor za razmišljanje i razgovor o njima.
Kapacitet dodatka nije mogao da obuhvati sve glasove koji su se javljali na dotičnu temu, te i ovaj naš pokušaj jeste samo početak i inicijalna kapisla za razgovor koji bi trebalo da usledi ovom predlošku za razmišljanje.
Ono što smo se trudili da ne izgubimo iz vida – ma kako u svojoj raznovrsnosti nepregledno delovala ova tema – jesu žrtve i oni koji se u imenovanom procesu rehabilitacije i restitucije zaboravljaju.