Između mitova i stvarnosti

Moć Zapisa u zemlji Srbiji

Dane u kojima živimo obeležavaju platforma za Kosovo, oslobađajuće odluke Haškog tribunala za hrvatske generale i Ramuša Haradinaja, Vučićeva antikorupcijska kampanja sa hapšenjima i očekivanje dobijanja datuma početka pristupnih pregovora za prijem u EU, ali i strah da se ne povredi sveto drvo zapisa na groblju u Vreocima

Kakvi će biti rezultati Kosovske platforme i antikorupcijske kampanje, može se pouzdano predvideti. I sam premijer I. Dačić jasno je rekao „ili ćemo ratovati ili ćemo pregovarati“ i “Dosta je priče Kosovo je Srbija”, pa je jasno da rezultat pregovora može biti samo stavljanje tačke na Kosovsko pitanje, i to tako što će u najboljem slučaju područja sa većinskim srpskim stanovništvom dobiti neki nivo samouprave po Ahtisarijevom planu koji je jednodušno odbacivan, a sad se čini kao premija. Bez obzira na ishod, pa čak i na priznavanje Kosova, prijem Srbije u članstvo EU je još neizvestan i dovoljno dalek da se stvari iskomplikuju po nekim drugim osnovama. Pogotovo zbog podele u domaćoj javnosti. Iako vlast i vodeći političari ne odustaju od prijema u EU, posle odluka Tribunala sve je glasnija opcija, a istraživanja javnog mnjenja to pokazuju, odustajanje od „evropskog puta“ i vraćanje na neki svoj, „srpski“ put. Manjina koja je još uvek za članstvo u EU očekuje pre svega izvor sredstava za opstanak države koja ne odustaje od finansiranja svojih potreba, bez obzira na mogućnosti. Na drugoj strani, kristalizuje se raspoloženje snažnog otpora EU obrazloženog „nepravdama“ a motivisanog onim kompleksom gubitničke masovne psihologije iz koje je u minhenskim pivnicama nikao nacionalsocijalizam. Sazreva i suočavanje sa svim sopstvenim odgovornostima i uzrocima za ćorsokak u koji smo zapali, za je šta korupcija samo jedan od pokazatelja.

Očigleno je da su vremena smutnija nego ikad, da je odnos pozicije i opozicije takav da ne postoji balans, a da se relativna većina može lako pretvoriti u totalnu većinu. Zbog stanja u ekonomiji i društvu koje se više ne može održavati i koje je blizu pucanja, sasvim je izvesno da će morati da se dogodi uspostava reda u svim oblastima. I, upravo tu se mora blagovremeno javno postaviti pitanje – Ko i kako će zavoditi taj (tako neophodan) red?!
Prosečnom građaninu veoma je primamljiva ideja da nam niko sa strane nije potreban da bismo se mi sami upristojili, da bismo prestali da krademo, da marljivo radimo i proizvodimo, da racionalno trošimo. Da počnemo pristojno da se ponašamo, da stavimo svoj domazluk na stabilne noge, da vratimo ugled u Evropskom društvu, primenjujući evropske recepte (koji nam odgovaraju) i bez članstva u Uniji. Samo da se saberemo, ujedinimo, da zbijemo nacionalne redove i poslušno prionemo na realizaciju projekta. Da pokažemo (truloj) Evropi kako možemo i bez nje, pogotovo ako smo pod okriljem i u zagrljaju Velike Rusije. Ovakvo obnavljanje i jačanje se i na vrlo duge staze vidi kao osnov za konačno rešavanje Kosovskog pitanja, pa makar po uzoru na Jevreje i Jerusalim, za dve hiljade godina – kad se steknu uslovi. Ovakve teorije se slobodno i sve više obrazlažu na mnogim javnim tribinama, pa i na samom najuticajnijem medijskom nacionalnom servisu.
U zavodljivosti ovih ideja krije se velika opasnost. Ispod površine koja zadovoljava opštu potrebu za izlaskom iz krize kriju se i mnogi drugi stavovi koji se objedinjeno mogu slikovito opisati sadržajem grafita ispisanog na zidu podvožnjaka u Bulevaru vojvode Mišića koji glasi NI KOMUNIZAM NI KAPITALIZAM a u potpisu SRBSKA AKCIJA. Budući da je par stotina metara pre ovog grafita na fasadi trafostanice pored Save islikan portret Draže Mihailovića sa tekstom „Živ je Draža umro nije dok je srpstva i Srbije“, da se u narodu kao svetac slavi episkop SPC Nikolaj Velimirović, dosledni ideolog ljotićevstva (srpske varijante naci-fašizma), onda postoje realni razlozi za zabrinutost. Falsifikovanje savremene istorije nije samo naša praksa. Nedavno je, na primer, u Češkoj objavljena knjiga govora A. Hitlera iz 1933. i 34. godine, sa početka svoje vladavine, u kojima on hvali Čehe i upućuje Evropi poruke mira. Izdavač je smatrao da nije potreban nikakav kritički predgovor koji bi mlade čitaoce uputio na potonje istorijske događaje. Izgradnja autoputeva, obnova industrijske proizvodnje, puna zaposlenost i euforija oporavkom nacije od „sramotnog poraza“ u ratu, bile su osnov za zavođenja reda do čudovišne parole Arbait macht frei u konclogorima.

Konsenzus građana Srbije o najbitnijim pitanjima dijagnoze i opisa katastrofalnog stanja države i društva može se postići u visokom procentu, recimo i do 99 odsto saglasnosti. Ipak samo taj jedan procenat razlike može biti koban, jer kad počne da se razgovara o uzrocima bolesti, o načinu lečenja, onda dolazi do suštinski bitnih razlika.
U našim uslovima bolest nastaje od samog načina lečenja. Radi se o tome da je način vladanja, odnos političara prema institucijama sistema, prema primeni zakona, demokratskim načelima i slobodama i pravima građana takav kroz celu noviju istoriju da je u njemu uzrok urušavanja države. Sebični interes, gramzivost, odsustvo empatije za zajednicu i delanje korisno i nepoznatim sugrađanima, a ne samo sebi i svojima – uz bahatost i nasilno ponašanje, čini stvarne odnose i rezultira stvarnošću sa kojima smo suočeni. Demagoške fraze i tirade, pogotovo one u takozvanom nacionalnom, patriotskom interesu ne zamagljuju samo pogled, nego se uvlače u mozgove.
Zbog toga, a ne zbog kreditnih linija i donacija, Evropska unija i članstvo u njoj može da bude garant promena. Ulaskom u Evropsku uniju sva naša lokalna hajdučija, samovolja, isključivost jednoumlja, laž i prevara neće moći tako lako da vlada našim životima. Ovo društvo se, nažalost, nije dokazalo u sposobnosti da samostalno poštuje civilizacijske vrednosti – kako univerzalne, vanvremenske, tako i one koje su sastavni deo života savremenih društava. Koje su to vrednosti? U čemu se to ogleda?

Sveto drvo i bageristi