Pre godinu SAD su objavile da će stožer u njihovoj spoljnoj politici biti Pacifik, što je i razumljivo kad se uzme u obzir jačanje Kine ne samo u ekonomskom već i vojnom smislu. Da to nije bila samo prazna fraza namenjena domaćoj i stranoj publici može se zaključiti iz novih vojnih aranžmana sa Australijom o stacioniranju američkih trupa na severu te zemlje i ponovljenim izjavama o bezbednosnim garancijama Filipinima, Japanu, Južnoj Koreji, Tajlandu, Singapuru i Maleziji, kao i izraženim uveravanjima Mjanaru, Vijetnamu i Brunejima da će se podržati njihova nezavisnost unapređenjem ekonomskih i drugih odnosa. U tom smislu SAD su pokrenule stvaranje organizacije Transpacifičko partnerstvo koje bi trebalo da smanji trgovinske barijere među ekonomijama tog dela sveta i verovatno da podrži američki ekonomski primat nasuprot ekspaniziji Kine. Međutim, postavljanje Pacifika kao prioriteta broj jedan zahteva da se smanji američko angažovanje u Evropi i na Bliskom Istoku.
Ovu geostratešku računicu pobrkalo je arapsko proleće koje dovode do novih podela unutar država i sledstveno tome do oružanih sukoba u Siriji, nemira u Egiptu i nejasnim situacijama u Libiji, Tunisu, Bahreinu, Jordanu i Jemenu. Na to sve možemo da dodamo latentnu napetost između Palestinaca u Gazi i Izraelaca, uporno nastojanje Irana da razviju proizvodnju fisionog materijala za bojeve glave raketa (ili za proizvodnju električne energije) i pojavu Al Kaide ili njoj bliskih pokreta u u nemirnim arapskim zemljama, uključujući neke zemlje Afrike, kao što je Mali.
Prema tome, iako je situacija na Pacifiku ili tačnije u Istočnoj Aziji prioritet broj jedan politike predsednika Baraka Obame, ipak Bliski istok i Afrika, tačnije severna polovina tog Kontinenta, SAD jednostavno ne mogu prepustiti neizvesnostima koje verovatno ne bi bile povoljne za američku globalnu geopolitičku strategiju. Nije teško pretpostaviti da će u okviru tih novih dilema SAD posvetiti posebnu pažnju Turskoj kao značajnoj regionalno sili na prostoru Istočnog Sredozemlja a i Balkanu koji nije samo prvi sused jednom nestabilnom prostoru već i teritorija koja bi mogla u novom sklopu događanja biti od interesa za Al Kaidu i njoj sličnim grupama. U svakom slučaju neće izostati potpunija koordinacija SAD sa članicama Evropske unije u okviru NATO mehanizma. I sama Evropska unija, kao što se to vidi iz njenih reakcija, neće ispustiti iz vida taj relativno novi element i posledice po zemlje koje se neposredno tiču njenih interesa bilo da su članice Unije ili nisu.
Razume se, nas najviše interesuje gde je u svemu tome Srbija. Teško da se stabilnost Balkana po bilo kojem strateškom konceptu može ostvariti bez učešća Srbije. Zbog svog položaja Srbija nije samo zemlja svekolikog tranzita između Evrope i Bliskog Istoka već i zemlja koja je svojim kapacitetima između ostalog i prepreka snagama kojima bi odgovaralo da izazovu opasne poremećaje na Balkanu. Verovatno pritisak zemalja vodećih članica Unije da se postigne napredak u boljoj komunikaciji Beograda i Prištine ima i taj aktuelni smisao, premda takva politika očigledno nije bez kontroverzi. To jest, da se u konceptu nezavisnosti Kosova ništa ne menja i da se istovremeno pokaže dobro lice prema Srbiji. Naglasak na bilateralnu vojnu saradnju Vašingtona sa Beogradom - u izvesnom smislu u odnosu na Evropu nezavisan aranžman - verovatno ima u vidu pomenuti značaj Srbije. Na srpskoj Vladi je da takvu situaciju na Bliskom Istoku i Severnoj Africi iskoristi na najbolji način ma koliko to na prvi mah ličilo na situaciju koja je daleko od našeg interesnog vidokruga. Međutim, to jeste predmet realistične, dugoročne, spoljno- političke orijentacije.