Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Vizije Predsednika i Patrijarha

Ostati u civilizovanoj zabiti

Kada je predsednik države proslavljao svoju pobedu na izborima, svakako, da nije mogao da anticipira svu ozbiljnost predstojećeg posla. Lagodna pozicija opozicionog lidera i patetične priče kojima se obraćao „napaćenom narodu“ ni izbliza nisu mogle da mu osvetle suštinu budućeg položaja. A patrijarh nikada sebe nije video kao predstavnika samo jedne od verskih zajednica, čije su delatnosti odvojene od države.

Retorika koju je Tomislav Nikolić kao opozicioni lider i predsednički kandidat koristio bila je neobavezujuća, puna opštih mesta, poznatih fraza i verbalnih egzibicija. Obraćao se svim građanima ali je samo jedan broj njih računao da će, ako kandidat postane predsednik, imati poseban status. Predsednikova politička prošlost i angažovanost u ratnim sukobima usmerile su ka njegovoj ličnosti sve ekstremističke, reakcionarne, fašistoidne i retrogradne grupe i pojedince.

Članovi ovih organizacija su predsednikovu pobedu doživeli kao pobedu sopstvenih ideja i ideologije i sada očekuju da ih podrži kako bi njihove aktivnosti dobile značajniji upliv u javnosti. Iako je predsednik izmenio retoriku i pokušava da se pri-kaže kao osoba pomirljivih stavova, okrenuta budućnosti i spremna na saradnju kako sa pristalicama tako i sa oponentima, dela iz

njegove „ekstremističko-radikalne” faze razvojnog političkog puta nisu zaboravljena. Iako se u verbalnom diskursu trudi da se izgovorenim rečima približi predstavi predsednika prihvatljivog za većinu građana, ponašanjem ne može da potre suštinu neuvremenjenosti, frustriranosti i zagubljenosti u šumi predrasuda i zabluda. Podeljen nametnutim idejama i opterećujućom prošlošću lebdi između stvarnosti i skučenih
		Wolfgan Klotz, Staro sajmište, 2011.

mogućnosti, osećajući da je zalutao u prostor koji mu ne pripada. Patetičnoj viziji žrtve koja sve ulaže „za dobrobit naroda i države“ prijala je „afera prisluškivanja“ i bahati upad tajanstvenih vozača u kolonu automobila iz njegove pratnje. Ovi čudni događaji treba kod građana da izazovu empatiju sa predsednikom koji se izlaže velikoj opasnosti kako bi svoj teški posao obavio odgovorno i kvalitetno. Ozbiljnu objektivnu opasnost za društvenu poziciju predsednika i za devastirano mentalno zdravlje velikog broja građana ove države, predstavlja delovanje patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Čelnici ove retrogradne i u vremenu zalutale institucije, u savremenoj istoriji ove države igrali su opasne igre, koje je usa-vršio i bez organičenja nastavio da sprovodi sadašnji prvi čovek Crkve. Neodmerenim izjavama i radikalnim stavovima prevazilazio je sopstvena društvena ovlašćenja, indirektno se uplićući u poslove koje treba da obavlja državni vrh. Nadmenim kritikama bez argumenata koje nije sporila ni jedna zvanična institucija, izdigao se iznad državnih sistema, doprinoseći sveopštoj anomiji koja se etablirala kao prevalentno stanje duha u svim životnim sferama. Patrijarh je sebe istakao iznad objektivne datosti i izvan ograničenja neposredno postojećeg, prisvajajući božanske atribute. Nikada se nije ponašao kao predstavnik jedne od verskih zajednica, čije su delatnosti odvojene od države. Ustavom determinisana sekularna država omogućava verskoj organizaciji da se involvira u državne sisteme i sa novih pozicija preuzima uloge koje joj ne pripadaju. U opštem haosu koji je zahvatio sve segmente društva odvija se proces obrnute sekularizacije koji je Crkva vešto nametnula, a državne institucije prihvatile. Predsed-nik države je dozvolio da mu patrijarh razjasni da Evropska unija ima nameru da ga prisili da prizna kako Kosovo nije teritorija Srbije i da pre-dsednik, kao predstavnik političkih snaga sa nacionalnim i srpskim predzanakom ne sme da se ponaša kao miljenici Evrope koji su bili na vlasti pre njega.

Ovakvim stavom patrijarh je potvrdio da ne korespondira sa realnošću, ali taj otklon od logičnog razmišljanja i zaključivanja, potvrđuje svima iz okruženja, koji se profesionalno bave našim nesrećnim bauljanjem i trabunjanjem, da Srbija ni prividno nije napustila samoubilački kurs koji je zauzela pre dvadeset godina. Predsednik izabran po ustavu sekularne države, za koga su glasali građani, pripadnici drugih verskih konfesija i ateisti ima obavezu prema svim žiteljima države koju predstavlja da poštuje ustav i da, shodno ustavnim odrednicima, sa verskim velikodostojnicima razgovara o sadržajima koji se odnose na njihove aktivnosti.
Patrijarh nije došao kod predsednika da zajednički koncipiraju plan oko proslave Milanskog edikta koja treba da se održi naredne godine. Nije došao da ga obavesti koje je humanitarne akcije organizovala Srpska pravoslavna crkva kako bi u opštem siromaštvu i posrnuću ublažila patnje usamljenih, unesrećenih, siromašnih i gladnih. Nije predložio da se evaluiraju rezultati verske nastave koja se duže od decenije sprovodi u osnovnim i srednjim školama. Takvo istraživanje bi trebalo da potvrdi da li je veronauka omogućila novim generacijama koje je proučavaju, da razumeju Hristove poruke o ljubavi, pra-vu na različitost i pravu na život. Nije patrijarh o tome govorio predsedniku jer očekuje da veronauka poveća broj njegovih sledbenika koji će mrzeti „sve što nije srpsko“ i u svakome ko drugačije misli videti neprijatelje.
Patrijarhu nisu potrebni slobodni, nezavisnih, odgovorni, misleći ljudi, koji će veru, ako je otkriju u sebi, negovati kao deo tradicije podržane plemenitim osećanjima i moralnim kodeksima. Patrijarhu su potrebni poslušnici, koji će verovati bez sumnje, kojima je on božansko otelotvorenje i zastupnik pred licem Božjim. Patrijarh, kao i svaki drugi čovek i Srbiji, zna da priču o Kosovu „kao srcu Srbije“ ne vredi više pričati. Nastavlja da je priča kako bi mobilisao mentalno insuficijentne, ekstremizmu sklone i društvenom nebrigom socijano zapuštene ličnosti koje će lako da se organizuju i u „patriotskom zanosu“ pokažu svetu da ne žele da budu njegov deo. Patrijarh želi da ostanemo u civilizacijskoj zabiti u kojoj će on i njegovi istomišljenici da nas teše, čuvaju od greha i od prava na pristojan i slobodan život.

Tokom protekle jeseni uz patrijarha su složno stupali članovi desni-čarskih i fašisoidnih organizacija. Njihovi opskurni lideri postali su medijske zvezde. Sumanute, ekstremističke i mržnjom obojene izjave nalazile su se na naslovnim stranama novina, i bile glavne vesti elektronskih medija. Pridružiće im se ili su im se već pridružili lopovi, kriminalci i „patriotski navijači“ koje je predsednikovo pravosuđe aboliralo. Organizuje se ekstremni deo srpskog stanovništva. Među njima će se svakako naći bivši sudent amaričkog koledža koji je pretukao kolegu, za čiji je „patriotski bes“ država platila milion dolara, i uzorni navijač „patriotskog“ kluba koji je upaljenom bakljom unakazio policajca na dužnosti.
Predsednik i patrijarh imaju svoju vojsku koja će sve učiniti da se Srbija ne približi ostatku sveta. Patrijarh i predsednik se razumeju. Predsednik nikada neće reći popu da je pop a bobu da je bob. Kada bi to učinio, i pristao da otpočne raspetljavanje iskonstruisane, po sve građane pogubne „Kosovske sage“, predsednik bi učinio veliki iskorak ka realnosti. Pojavila bi se objektivna mogućnost da jednom bude drugačije no što danas jeste. Da li može da se poveruje da predsednik ima odgovornosti, hrabrosti i odlučnosti za tako radikalan korak? Iako je malo verovatno nije nemoguće.