Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Velika iščekivanja

Odluka će biti bolna

Svi u Srbiji čekaju nešto – možda odatle i ovaj naslov u stilu poznatog Dikensovog romana – svi o tome govore ali iščekivanja dolaze sa raznih instanci. Srpska politika se danas ne vodi samo u Srbiji već pre svega u Moskvi i Briselu.

Srbija iščekuje ali se kako se čini i od nje očekuje mnogo. Drugi čovek u državi čije funkcije nije lako nabrojati koga već zovu Gospodar Vučić je nešto određeniji - on kaže da će odluke biti „bolne”. Izgleda da on misli na nešto oko Kosova što nas čeka jer i iz EU iščekuju to i to s nestrpljenjem koje se povremeno manifestuje kao neki pritisak. Da je to tako potvrđuje i poseta šefa države akademicima SANU. A od ove ustanove decenijama se nešto iščekuje i nikad tu nije bilo iznenađenja. Za neke prijatnog za neke pak lošeg. Sada je tu nešto zapelo - uglednici su odgovorili da se neće „mešati u politiku”, a decenijama nisu ništa drugo ni radili. Oni oprezniji su odgovorili da je „kasno” i da je trebalo šef države ranije da dođe. A legendarni Dobrica Ćosić je kazao da je disident - to nikom tek nije jasno kakav je on disident. Zna naravno i Ćosić da to nije istina ali lepo zvuči i dobro je kao izgovor. Kasnije se ispostavilo da će Ćosić i T. Nikolić ipak razgovarati no - to već nisu očekivanja nego slutnje jer u sličnim

slučajevima nikada se ne zna na šta će izaći. U međuvremenu pristigao je i general Dmitrij Rogozin ali to nije bilo neočekivano, a nije neočekivano ni ono što smo od generala čuli. General je o odnosima između Rusije i Srbije - rekao da je to „ljubav na prvi pogled”. U ljubavi ipak ne odlučuje prvi pogled nego ono kasnije među partnerima. Tu ima neobičnih tonova pa ipak za početak nove ljubavi general je doneo novac a to u ljubavnim odnosima uvek mnogo znači. To učvršćuje ljubav. Nema Rusija ništa protiv da Srbija krene ka EU ali joj je bolje da o tome više razmisli jer ulog je Kosovo koje nam - tako mu dođe - samo Rusija može da povrati. Kako bi velika zemlja to izvela tu je general ostao diskretan,
		Dragan Stojković, Staro sajmište, 2012.

a ono kako je Rusija povratila Abhaziju i Južnu Osetiju kao pokrajine koje su trpele zulum u Gruziji kojoj oduvek pripadaju i pripadale su - o tome ovaj uticajni i iskusni političar nije ni reči rekao. U Srbiji takva iščekivanja od Rusije nisu tajna pa je partije te SPC to otvoreno ističu. Njihov hor je glasan pa i preglasan i glas V. Koštunice se raspoznaje sasvim jasno. I u SANU takva očekivanja nisu poznata.
Šta očekuje sam šef države vojvoda Toma Nikolić nije sasvim jasno ali opreznost mu za sada ne manjka - izgleda da je sada „probao” savetnike.
Jedni viču da je to što šef države kani raditi oko Kosova izdaja, to se vikalo i bivšem predsedniku B. Tadić. A na graničnim prelazima sa Kosovom već se preciziraju tehnički detalji. Iščekuju naravno i Albanci dobrano zahvaćeni euforijom sve u nadi da će jednom živeti „u jednoj državi”. To je već stara balkanska story. A njen povratak i kraj na Balkanu svi znamo. I napokon, sama javnost odnosno narod Srbiji je umorna od velikih iščekivanja - baš kao i oni Dikensovi junaci u onom divnom romanu.

Brod DS nije potonuo iako se ozbiljno ljuljao, a bio je i neki rasplet, ako je to uopšte rasplet. Otišao je B. Tadić i očekivano za njim nema mnogo suza, iako je mnogo učinio za evropski put Srbije i za uvek krhku srpsku demokratiju.
Novi prvak DS u ovom momentu nema harizme lidera a osim toga u nezadrživom naletu radikalskog revanšizma samom Draganu Đilasu spremaju i skupljaju potpise da ga skinu s čelne funkcije grada Beograda Iz Đilasovog govora na skupštini DS ne vidi se neki konzistentniji program. A to je ono što je Srbiji sada potrebno. Za sada se oseća prisustvo DS-a ali je to neki usporeni hod dok u Skupštini svi čekaju njene poteze kao opozicione partije i tu se oseća taj usporeni hod. A vreme ne čeka. Nužno bi bilo da upravo DS podigne glas protiv bezobzirnog radikalskog revanšizma koji ne obećava ništa dobro. S vremena na vreme optužuju DS kao bivši režim i za ono za šta je kriva i za ono za šta zasigurno nije kriva. Za vreme predizborne kampanje - na to ovde posebno hoćemo da podsetimo - B. Tadić je kazao i to dobro da ako SNS i radikali pobede Srbija neće biti „ista Srbija”.
Izabrano rukovodstvo DS jeste novo ali novih tonova još nema a konkretnim potezima još ima neodlučnosti i kolebanja.
I ranije se DS naslanjala na SPC ali se sada javljaju i smetnje u tim vezama.
U vezi s Kosovom nešto se mora menjati i DS za vreme B. Tadića je imala dobre ideje ili tačnije dobre namere. Stoga su i očekivanja od DS u ovom trenutku velika kao što su uvek i bila. Nije uostalom jednostavno konsolidovati stranku nakon brodoloma i poraza na majskim izborima. To se najbolje vidi u zbivanjima u Vojvodini i oko Vojvodine gde ima blago rečeno mnogo nepoznanica. Ranije su organizacije kakve su „Dveri” i niz sličnih bile manje primetne, a sada im se duva u jedra radikalskih pozicija, a posebno s pozicija moćne SNS. Nije problem u tome što su demokratske snage u Srbiji tradicionalno bile manjinske već o tome što zamaha nema s vrha same DS. Mediji su pod kontrolom centara političke moći. Iščekivanja postoje ali nije jasno u kom će smeru ići sve ovo oko Kosova. To u ovom momentu niko pouzdano ne može predvideti jer se - svuda je to tako - srpska politika ne vodi samo u Beogradu već i u Moskvi i u Briselu. Niko ne pominje javno neke „pritiske” ali njih ima sa svih strana.

Valja nešto ponoviti i naglasiti - SPC nije politička partija ali je njen politički uticaj veoma velik. Nerazumno bi bilo sporiti pravo da SPC govori o Kosovu koje je za nju uistinu kolevka. Patrijarh srpski nosi titulu „arhiepiskop pećki” i to nije sporno. Šta god bilo sa statusom Kosova SPC će tamo ostati kao što ostaje širom sveta jer se kanonska i državna teritorija u svemu ne poklapaju - nekada se uopšte ne poklapaju. O Kosovu SPC misli da je srpska pokrajina i to misli decenijama ako ne i vekovima; to je naglašeno u Memorandumu SPC o Kosovu i Metohiji iz 2003.
Nije aktuelni premijer I. Dačić jedini čiji su odnosi sa SPC besprekorni - to je slučaj sa svim političkim prvacima i do sada.
I. Dačić je nosilac ordena sv. vladike Nikolaja i drugih ordena i sluša šta Crkva misli. Sada se zapaža neka mala pukotina ili bolje napuklina: dok patrijarh govori ono što je uvek govorio, Dačić u novije vreme postavlja problem malo drugačije. Ako biramo između EU i Kosova - deo je Dačićevih razmišljanja - opredeljujemo se za EU ali i za Kosovo. Još kasnije ton je malo drugačiji. Ako se odreknemo EU zbog Kosova „hoće li nam neko vratiti Kosovo - neće”. Problem nije loše postavljen iako time naravno nije rešen. Tu je taj raskorak između SPC i aktuelne vlasti. Već su se čule i neke kritike SPC, s neočekivane strane. I iz DS slično poručuju. Naravno, nije to sukob između vlasti i Crkve - još je rano nagađati o tome - ali se dva viđenja već uočavaju.
Nema Srbije bez Kosova glavna je teza SPC jer to je „naš Jerusalim“. Ali Srbije je bilo i sa Kosovom i bez Kosova vekovima na razne načine.
Formalno kanonski sve je jasno jer će SPC postojali i sa i bez Kosova u sastavu države – no, problem je ipak složeniji.
Vrhovi episkopata vide sebe ne samo kao čuvare Kosova već vere i nacije pa i države. Nemamo namere da nagađamo o tome ali je najvažnije kome će se bloku političkih snaga prikloniti SPC i od toga zavisi dalji tok događaja. SPC može da podrži državu ali može da joj kaže ne. Tek onda se stvari zapliću.
Velika iščekivanja stoga prate i SPC i snage u njoj ali o tome je sigurno rano govoriti.